Шанса за агресоре: УСАИД изграђује тоталитарно друштво без политичких разлика

Мада понекад дође до неких конфликата, дискусија, сукоба; али на крају крајева СВИ ЗАВРШИМО У НЕКОМ ЛИЈЕПОМ ОКРУЖЕЊУ, загрљају, и дружење нам је на првом мјесту, поручује извјесна Амина Маџак из Коњица у документарном филму "Шанса за нас – млади у политици".

петак, август 13, 2021 / 14:17

Овај типични програм индоктринације младих и врбовање у редове онога што се у САД назива "страни агенти", ипак крије једну мрачну тајну. Ово је нови "у име свих нас" ефбиховски пројекат у којем се крије да Република Српска уопште није консултована. Све то за паре америчких пореских обвезника. Дакле земље која нема универзално здравствено осигурање ни на нашем нивоу.

У читавом филму они непрестано и роботизовано говоре о "заједничким циљевима", о "борби за државу", о "Босни и Херцеговини"; док је потпуно јасно да се новац америчких и других пореских обвезника овдје троши на неку врсту креације новог Вашингтонског споразума. Са истим циљевима.

Нико не помиње ексклузивност Ефбиха

Ни на званичној страници Фондације Борис Дивковић, у извјештају са било које од четири радионице одржане на територији Ефбиха – нема списка учесника. Користи се формулација "30 младих политичких лидера, из различитих градова, кроз четири интензивне радионице одржане у Сарајеву, Неуму и Мостару".

И ономе ко је прије два дана дошао у државну заједницу Српске и Ефбиха, већ по именима и мјестима поријекла "младих лидера" потписаних као говорници у "документарном филму", јасно је да се ради искључиво о Ефбиховцима, односно о муслиманским и хрватским представницима.

У пракси је то, као што видимо, двонационални, ефбиховски дијалог који се своди на симболику "јединствени Мостар". Што је град који није имао демократске изборе 12 година. Ту дијалога са Републиком Српском и Србима, а посебно употребе њиховог писма, не да нема – већ се подразумијева да за то америчка влада не троши новац.

То се не види само о униформности азбукоубиствене политике свих пројеката које финансира, већ и у оглашавањима саме Америчке амбасаде. Како оне у Сарајеву, тако и оне у Београду.

Армела Пухало и још ко?

Да је био и један представник српске националности, претпостављамо, сасвим би га сигурно богић-богићевићевали у први план.

Али то овдје изостаје, на начин да ћете у филму чути о иницијативи Армеле Пухало из Горажда, припаднице екстремистичке грађанистанске Наше странке.У кадровима је и Елведин Конаковић из постездеааовске Народ и правда, али ни једно име из Републике Српске.

Једино Светлана Ценић, такође Ефбиховка и редован корисник оваквих фондова на основу декларативне националне припадности и уновчавања "националног кључа", говори како воли да ради са младим људима и грађанима и помиње турнеју "по готово свим" па се исправља да је то"пола општина БиХ".

Само из те изјаве, а ни из једног лако доступног податка о овом дешавању, можемо закључити о којем ареалу и програму се ради. Још мање се говори америчким пореским обвезницима о овој злоупотреби јавних финансија.

Кемал Балихоџић говори (ако се не вара) о девет политичких странака које вечерају за страњске паре, али нико не наводи које су то децидно политичке партије и да међу њима постоји консензус о многим стварима које се тичу Републике Српске или улоге ОХР.

Нејра Врето га дематује да се ради о 10 политичких партија, али ни она не наводи којих. Наводи да траје годину дана и опет говори о (цијелој, Дејтонској) БиХ. Едо Канлић, такође, не даје те податке. Што свакако није случајно.

Тоталитарно друштво без различитих политика и идентитета

Страни окупатори и агресори на Репубику Српску наводе: "Циљ пројекта је спремање младих за активно дјеловање у политици, јачање воље, едуковање у свим сегментима које ће Босну и Херцеговину (дакле са Републиком Српском, прим. Фронтал.РС) да чини ЈЕДИНСТВЕНОМ ЗЕМЉОМ којом ће управљати млади, самосвјесни, храбри лидери; чије дјеловање неће познавати ПОЛИТИЧКЕ, религијске, националне или БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ РАЗЛИКЕ?!"

Сама ова формулација, без других патетичних пасивно агресивних и отворено агресивних фраза, показује да пројекат који "финансира Америчка агенција за међународни развој (УСАИД), а његову реализацију подржала је Међународна организација за миграције (ИОМ) у оквиру БХРИ програма", бави прављењем тоталитаристичког друштва!

Не изграђује се, дакле, никакво мултиетничко и мултикултурално друштво, него крајњи тоталитаризам поништавајуће културе, која свој основу има у диктату и војној сили, са меком моћи наштампаних долара без покрића. Која је сврха демократије и вишепартијског система, ако УСАИД спонзорише и изграђује друштво без политичких разлика?!

Један непотписани учесник дословно каже: "било која политичка партија, уствари то је све наше мишљење. Оно се може разликовати у неким нијансама – али сви ми желимо исто – да нам буде боље".

Односно – нама (лично).

Ко износи (ћирилично) смеће?

О каквој мултиетничности говоримо, када је овдје очигледно циљ уништавање једне, српске културе? Вођење и грађење политике у којој различитости представљају само сметњу и за њу нема слуха. При том је цитирана реченица нешто што у филму не изговара ни један од индоктринираних младих људи, већ управо глас наратора, што подразумјева званичан став организатора и финасијера.

Упитани баш на тему језика: Како бисте назвали босански, српски и хрватски језик? (мада је то само по себи оксиморон, јер се ради стандардном о језику Вука Стефановића Караџића различито именованом), они користе термине које смо чули од проусташке власти Мила Ђукановића у Црној Гори.

Тада, у прелазном периоду са српског језика на "црногорски језик", чули смо сличне приједлоге као у филму, те су то "наш", "матерњи", а један чак употребљава термин "југославенски језик".

Уз популитистичко тражење анегдота, јасно је да је смеће које је одбачено од стране познатог виновника, заправо српски став, језик и писмо. И то је још једна потврда шта и са којим циљем финансира америчка влада, владе ЕУ и да то нипошто није нешто што се може називати "међународна заједница".

Интегрално саопштење Фондације Борис Дивковић доносимо у сврху поткрепљења и провјере наших ријечи, додуше пресловљено на српско писмо, али у којем нема списка учесника, као ни одјавне шпице у филму:

Износимо смеће

У склопу пројекта "Шанса за нас – млади у политици" реализован је истоимени документарни филм који прати 30 младих политичких лидера, из различитих градова, кроз четири интензивне радионице одржане у Сарајеву, Неуму и Мостару .
Фондација Борис Дивковић, организовала је академију за младе лидере који су слушали предавања едукатора из различитих области друштвеног и политичког дјеловања. У документарном филму приказани су млади полазници политичке академије који су стицали неопходна знања за покретање политичких иницијатива у својим локалним заједницама.
Овим документарним филмом желе показати јавности да постоји заједништво које не познаје националне, вјерске ни политичке разлике. Документована је прича о преко 30 младих људи који су имали прилику да заједно уче и унапрјеђују своје вјештине. Размијењивали су ставове, дружили се, али добили и потребна знања којима ће лакше да рјешавају проблеме на њиховом политичком путу.
Пројекат "Шанса за нас – млади у политици" створен је са циљем да се образује и обликује нова генерација политичара, чије ће дјеловање бити засновано на праведности, једнакости и разумијевању.
"’Шанса за нас’ нашим учесницима, младим лидерима, представља једну нову породицу као што су сами рекли. Они долазе из 10 различитих политичких странака широм БиХ и заиста су се успјели повезати, али и много тога научити и вриједно радити на свим активностима у ових годину дана”, рекла је Нејра Врето, програмска координаторица.
Фондација Борис Дивковић настоји да докаже да "морал” и "политика” могу да буду два сродна појма те да створи услов за укључивање поштених и одговорних људи у политичке процесе на подручју Западног Балкана.
Пројект финансира Америчка агенција за међународни развој (УСАИД), а његову реализацију подржала је Међународна организација за миграције (ИОМ) у оквиру БХРИ програма.



Оставите одговор