ОХР-ов судија Бранко Перић, анализира за србомрзачки институт Ифимес из Љубљане

Ово је њихова најава: Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС)[1] из Љубљане, Словенија, редовно анализира дешавања на Блиском истоку, Балкану и по свијету. Бранко Перић, судија Суда Босне и Херцеговине анализира стање у правосуђу у Босни и Херцеговини. Његову анализу са насловом "Правосуђе у Босни и Херцеговини: Како је политика уништавала независност" објављујемо у цијелости.

уторак, 5 априла, 2022 / 13:25

Ми се не можемо сложити са овом најавом, али ћемо такође све објавити у цјелости. Као што, уосталом, чинимо и увијек, само пресловљено на српско писмо. "Мултиетничаре", "реформаторе", "Невладиниће"; традиционално можете познати по томе да им не пада на памет да "мултикултурално" у пракси икада користе ћирилицу.

Хроника Перићевог ОХР-увлакаштва из личног интереса

Бранко Перић себе приказује као човјека владавине права, а све што је постигао од 1996. године до данас, постигао је газећи ту владавину права, малициозно називајући то своје гажење наводном правном реформом.

У књизи проф. др Милана Благојевића "Хрестоматија технологије охаеризма", на стр. 147-148., задокументоване су ове чињенице о њему, уз напомену да ОХР нема право ни на шта од онога што је урадио. ОХР је искључиво промовисао Бранка Перића, у чему се огледа Перићево гажење владавине права, ради постизања личне користи.

Дакле, 16. новембра 2001. године Волфганг Петрич је противравно именовао Централну изборну комисију БИХ и у тај ЦИК је именовао Бранка Перића.

Затим је 29. новембра 2001. године Петрич противравно донио одлуку о именовању Вијећа Регулаторне агенције за комуникације, којом је Перића именовао за члана и потпредсједника тог вијећа.

И најзад, 6. августа 2002. године Педи Ешдаун именује Перића за члана тадашњег Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске, те је тако је Бранко Перић стигао у ВСТС, гдје је онда себе изабрао за судију Суда БиХ.

Перић је широј јавности постао познат по својим колумнама у Независним новинама (не у Гласу Српске, без обзира што је у питању исти власник, јер глас се штампа ћирилицом), у којима је стао на страну парапсихолошко-полувјерске специјалне предизборне операције страних агената, познатих као Правда за Давида.

Као што то није имало никакве везе са правдом, што је разоткривено до политичке партије која је славно пропала на локалним и изборима за мјесне заједнице у Бањој Луци, тако ни Бранко Перић нема везе с правдом и судом. Није случајно, зато, да је устао у одбрану Кристијана Шмита, без обзира што је у Уједињеним нацијама потврђено да је присуство ОХР нелегално и да Шмит нема никакве надлежности.

Апологета окупационих власти

Он дакле брани право на владавину над нама од стране нелегалног тзв. "високог представника" из канцеларије ОХР у Сарајеву, а против легално и демократски изабраних власти Републике Српске. Увијек је на страни оних који су нас бомбардовали 1995. и 1999. године.

Но, ми ипак преносимо оно што је написао Перић, ми свеједно преносимо уз напомену да смо раније писали и о саставу, и о дометима "анализа" и "научности" овог института за понијети. Из Љубљане. Ту је Перић у свом друштву.

Пресловљено на српско писмо, које Перић дакако не користи, као ни један суд у Републици Српској. То ће рећи да је културни геноцид, односно азбукоубиство, најтрајнији резултат Перићеве "реформе правосуђа" за коју се тако дирљиво-прозриво залаже, као слијепи послушник диктата нелегалног ОХР.

Судијом се може звати у оваквим условима искључиво горе цитирани Милан Благојевић, који је поднио оставку на судијско мјесто из протеста што је туђин наметнуо Закон о вербалном деликту, који појачава антисрпски лажни мит из Поточара.

Перић није од тог посла, већ од овог који слиједи:

Реформатор Перић као ОХР-Невладинић за наше паре

  1. Кратак осврт на историјат реформе правосуђа

Оснивање независног регулатора у области правосуђа био је један од најважнијих корака у реформи коју је креирала међународна заједница (ОХР) у БиХ, након свеобухватне анализе функционисања правосудног система.[2] Процес је отпочео наметањем закона о три висока судска и тужилачка вијећа, која су функционисала као јединствено тијело и у чијем раду су учествовали и међународни чланови[3]. Основни циљ је био елиминисање моћног утицаја политике на избор носилаца правосудних функција и успостављање независног правосуђа. Сљедећи корак било је потписивање Споразума о преносу надлежности у области правосуђа са ентитета на државу[4] и оснивање Високог судског и тужилачког вијећа/савјета БиХ (у даљем тексту: ВСТВ). Тиме су ударени темељи независног државног правосудног система.

Под мандатом ВСТВ у почетном периоду реформе проведен је процес реименовања свих носилаца правосудних функција према најбољим европским стандардима и процедурама, које су укључивале интервјуе са кандидатима, систем почетне и континуиране едукације, рационализацију мреже судова, информатизацију и умрежавање правосудних институција, реновирање и изградњу нових смјештајних капацитета судова и тужилаштава, реформисање система прекршајних судова, успостављење центра за судску документацију и низ пројеката у области сарадње са друштвеном заједницом и корисницима услуга суда.

Осамнаест година функционисања ВСТВ обиљежавале су несхватљиве контроверзе: импресивни успјеси на редизајнирању и кадровској и техничкој изградњи правосудног система, и огромно неповјерење јавности у способност регулатора да управља правосудним системом.[5]

Правосудни систем је од самог оснивања био изложен оштрој критици владајућих политика и јавности. Из перспективе јавности (НВО, медији) независни регулатор је виђен као центар "отуђене моћи" и институција која нема никакву одговорност за "реформу правосудног система"[6]. Из политичке сфере долазиле су оштре критике политике процесуирања ратних злочина, правосудне неефикасности и контроверзних судских одлука. ВСТВ није нашло начин да реагује и смањи тензије између правосуђа и јавности. То је поткопавало повјерење јавности у правосуђе давало све више аргумената да се ВСТВ види као центар отуђене моћи.

Озбиљни проблеми са функционисањем правосуђа наступају 2014.године. У ВСТВ долазе нови чланови, а на чело институције бирају се предсједник и један замјеник са најнижег правосудног нивоа (основног и општинског суда). Институција се претвара у полигон међусобног сукобљавања и конфликата у комуникацији са јавношћу. Више контроверзних одлука изазвало је жестока реаговања и међународне заједнице и јавности (Закључци о испитивању ратне прошлости судија и тужилаца, избор судија у Опћинском суду у Чапљини, избор члана ВСТВ из Брчког, обнављања мандата чланова ВСТВ, скандалозни избори предсједника Суда БиХ и Главног тужиоца Тужилаштва БиХ, одлука о одбијању сарадње са парламентарном комисијом за надзор). Са скандалом у вези корупције у правосуђу, у коме се нашао предсједник ВСТВ Милан Тегелтија (афера "поткивање"), укључујући подршку предсједнику свих чланова ВСТВ и одлукама дисциплинских комисија које су послале поруку јавности да предсједник ВСТВ не може дисциплински одговарати, дефинитивно је срушен углед институције и повјерење у правосуђе. Постало је очигледно да независни регулатор није у стању да управља правосуђем и проводи неопходне реформе.

У редовним извјештајима међународних институција, као и у извјештајима невладиних организација, дуже времена се указивало на ограничен напредак у појединим областима (прање новца, трговина људима, злоупотреба дрога, организовани криминал), или изостанак реаговања (корупција).[7] Перспектива независног правосуђа била је неизвјесна. Незаинтересованост политике за стабилизацију система и очигледан продор политике у правосуђе преко полуга у ВСТВ, удаљили су бх. друштво од владавине права. Тадашњи предсједник ВСТВ подноси оставку децембра мјесеца 2020.године, након дуготрајних притисака јавности и међународне заједнице. Очекивало се да нови састав ВСТВ предузме јасне и радикалне кораке да стабилизује институцију и систем. Прошло је више од годину дана рада новог сазива ВСТВ, али резултата нема!

Половином 2021.године услиједио је жесток и неочекиван удар политике на правосудни систем: Милорад Додик, политички лидер из Републике Српске (РС) и члан Предсједништва БиХ, реагујући на наметнуту Одлуку високог представника Валентина Инзка о забрани негирања геноцида, најавио је бојкот рада државних институција и враћање ентитетских надлежности које су пренесене на државни ниво.[8] Најављени процес враћања надлежности отпочео је на засједању Народне скупштине Републике Српске од 10.децембра 2021.године, када је усвојен сет Закључака, међу којима и Закључак којим се задужује Влада РС да у року од шест мјесеци упути на разматрање и усвајање у Народну скупштину РС Закон о високом судском и тужилачком савјету РС[9]. Од дана усвајања овог закона на територији РС се неће примјењивати Закон о ВСТВ. Ако се овај Додиков политички план реализује, правосуђе се враћа у предреформску фазу и ВСТВ престаје да постоји као независна државна институција која управља правосуђем у БиХ.

ВСТВ БиХ није реаговало на овакву деструкцију правосудног система и подривање његове независности. Стекао се утисак да нико није озбиљно схватио политичке пријетње из РС. Данас је свима јасно да су пријетње озбиљне и да је Додик произвео кризу са намјером да створи преговарачку предност у процесу рјешавања нагомиланих проблема у функционисању разних нивоа власти, рачунајући да би у преговорима могао да поврати у надлежност правосуђе.

Тешко је прогнозирати како ће се ова политичка криза ријешити. Њено ескалирање пријети потпуним сломом правосудног система. Кратка анализа која слиједи има за циљ да укаже на основне узроке правосудне кризе и њене кључне проблеме, како би се повео јавни и професионални дијалог о приоритетима за рјешавању.

  1. Недостаци у концепту реформе

2.1. Проблем заједничког регулатора

Велики дио проблема правосуђа извире из концепта независног регулатора. ВСТВ је јединствен регулатор судског и тужилачког система. Такав модел отворио је проблем суштинске правосудне независности која се веже за суд. Наиме, поставља се питање због чега су судије и тужиоци изједначени у степену независности када се зна да су тужиоци странке у кривичном поступку и по природи мандата припадају структури извршне власти? Могу ли странке у поступку да одлучују о статусним питањима судија и да ли је то најбољи начин да успостављају независан правосудни систем?

ВСТВ чини 15 чланова, од којих је 11 из реда судија и тужилаца, два из реда адвоката које бирају ентитетске Адвокатске коморе и по један члан кога бирају Представнички дом парламентарне скупштине БиХ и Вијеће министара БиХ.[10] Прије би се могло закључити да оваква структура дискредитује независност регулатора. С друге стране, довођење тужилаца у исту раван са судијама подрива начело једнакости странака у судском поступку. Из реда судија и тужилаца редовно се бира по 5 чланова ВСТВ. Изузетак је Правосудна комисија Брчко Дистрикта[11], која може да бира или судију или тужиоца. Због оваквог рјешење у саставу ВСТС може да буде више тужилаца (6) него судија (5). То се десило у првом сазиву ВСТВ (2004-2008). Превага тужилаца у регулаторном тијелу најдиректније доводи у питање стандард и гаранције независности судија.

С обзиром да ВСТВ одлуке доноси већином присутних чланова[12], који чине кворум (11), могуће су ситуације када одлуку о статусним питањима судија доноси већина коју чине тужиоци, или тужиоци и спољни чланови ВСТВ. То је готово редовна ситуација. Предсједник Суда БиХ изабран је већином од 6 чланова међу којима је било само двоје судија.

Овај проблем потребно је хитно ријешити. Рјешење је могуће потпуним раздвајањем јединственог регулатора на судско и тужилачко вијеће, како су то учиниле земље у регион (Словенија, Хрватска и Србија).

Нацрт Закона о измјенама Закона о ВСТВ и даље предвиђа модел јединственог регулатора у чијем саставу би била два независна подвијећа (судско и тужилачко) која би бирала судије и тужиоце (статусна питања), док би о осталим питањима заједнички одлучивали. Овакав модел можда има финансијско оправдање, али не рјешава суштински проблем самосталности и независности. "Дружење” судија и тужилаца ни у каквом облику не доприноси објективном стандарду суштинске независности и самосталности и не би га требало уопште разматрати. Осим тога, такав модел би отворио низ других унутрашњих проблема финансијске и персоналне природе. Не треба губити из вида ни чињеницу да је доминација појединаца увијек детерминирајући фактор реалне моћи, због чега овакав модел носи потенцијал непримјерених и недозвољених утицаја на независност и самосталност.

Осим тога, јединствено колективно тијело подразумијева потпуну равноправност свих чланова, што би значило да и тужилац може бити биран и изабран за предсједника ВСТВ. Тужиоци и спољни чланови ВСТВ могу обезбиједити већину за такав избор, што би био апсурд. Како би се могла објаснити чињеница да је тужилац на челу независне институције која бира судије и гарантује судску независност!?

2.2. Одговорност чланова регулаторног тијела

У постојећем Закону о ВСТВ није у довољној мјери разрађен механизам дјелотворне одговорности чланова ВСТВ за обављање дужности члана регулаторног тијела. Ни једном законском одредбом нису утврђене обавезе члана како би се из невршења могла извлачити обавеза одговорности. Примјера ради, не постоји обавеза правдања изостанака са сједница, као ни обавеза поступања по усвојеним одлукама. Отуда је тешко извести закључак када поступање члана регулаторног тијела прелази у зону неизвршавања дужности која захтијева расправу на нивоу регулатора и покретање механизма одговорности.

Одредбе о одговорности могу се извући из одредбе члана 6. став 1. тачка д), којом се предвиђа престанак мандата ако члан "не обавља своје дужности на правилан, дјелотворан или непристрасан начин”. Истина, законска одредба даје простор за широко тумачење, али оставља и могућност за сужено и манипулативно тумачење. На примјеру понашања предсједника ВСТВ у случају афере "поткивање” могло се видјети како се начин понашања предсједника не третира ни као проблематичан ни као неправилан и поред очигледне супротности са законом.[13] Прилично је нејасна и проблематична и одредба према којој ће се члан разријешити "када почини дјело због којег не заслужује да обавља дужности у Вијећу” (тачка ф). Које би то могло бити дјело? Или, боље рећи, да ли је уопште прихватљиво да члан регулаторног судског тијела почини неко кривично дјело? Нема праксе регулаторних тијела која би помогла да се у том смислу имају било какве координате. Такође, нема никаквог смисла одредба из тачке г) према којој члану против кога се води кривични поступак, мандат аутоматски престаје ако буде осуђен на казну затвора, али тек са правоснажношћу осуђујуће пресуде. То практично значи да му мандате траје сво вријеме док се води кривични поступак, што је, у супротности и са одредбом из тачке д).

Ове конфузије захтијевају нови приступ питању одговорности чланова регулаторног тијела и прецизно дефинисање обавеза, облика одговорности и процедура утврђивања одговорности, укључујући и разрјешење.

Поставља се питање коме чланови регулаторног тијела треба да одговарају? Да ли само према институцији или и онима који су их бирали? Постојећи концепт познаје само одговорност према регулатору, који одлуку може донијети двотрећинском већином и само ако постоји приједлог једне трећине чланова. Дакле, за приједлог је потребно пет чланова, а за одлуку десет. Није јасно због чега се за разрјешење захтијева двотрећинска већина чланова, а за избор судија и тужилаца, или за одлуку у трећем степену када је у питању дисциплинска одговорност судија и тужилаца, проста већина од кворума који чини 11 чланова (шест чланова)!? Чини се да би прихватљивије и за одговорност члана регулаторног тијела предвидјети просту већину.

Питање одговорности према изборној бази могла би се ограничити на приједлог за покретање поступка одговорности који би садржавао опис понашања, квалификацију преступа и приједлог санкције.

  1. Негативни трендови (практични ниво)

3.1. Независност као тачка неразумијевања у дијалогу правосуђа и политике

Конфликт између правосуђа и извршне власти настао је из обостраног неразумијевања принципа независности, који подразумијева немијешање у појединачне и конкретне случајеве. Та независност се у основи примјењује и на судски и на тужилачки систем. Извршна и законодавна власт не могу никако да постигну сагласност да су им циљеви исти и да сносе заједничку одговорност за изградњу независног правосуђа. Често се не разумије да независност није привилегија судија и тужилаца, или правосудних институција, него право грађана! Све три власти имају одговорност да се то право грађана поштује.

Независност која се тиче поступања у конкретним предметима (судског и тужилачког одлучивања), у пракси се често проширује и на вршење управних овлаштења и управљање предметима.[14] Прије неколико година је Главни тужилац Тужилаштва БиХ био изложен оштрој критици политичара због тога што је одбио да се појави на сједници Проширеног парламентарног одбора за безбједност, а у вези разматрања случаја блокаде Парламента. У свом одговору Тужилац се позвао на принцип независности и позивање у Парламент квалификовао као политички притисак на Тужилаштво.[15]

Овај однос између менаџмента правосудних институција и извршне и законодавне власти могао би бити јасније дефинисан у Закону о ВСТВ и законима о судовима како би се избјегли неспоразуми и конфликти.

Основни приговори политичара односили су се на потпуну маргинализацију извршне власти (министарстава правде) која је донијела наметнути модел независног регулатора. Политичари очигледно нису могли разумјети због чега је ВСТВ добио толико широке надлежности и зашто министарствима правде нису остављене готово никакве надлежности у организацији и функционисању правосуђа, па чак ни оне које се тичу судске администрације[16]. Министарствима правде је Закон о ВСТВ оставио само неке мање, подијељене надлежности[17]. На другој страни, извршна власт има одлучујућу улогу у финансирању правосуђа[18]. За извршну власт и политичаре се отвара легитимно питање: како да управљају системом и покрећу законодавне иницијативе ако немају улогу и утјецај на правосудни систем и како да финансирају нешто што не контролишу?

Ова контроверза има снажан политички потенцијал. У нашој правној традицији, министарства правде су имала кључну улогу у организацији правосуђа, а посебно судске администрације. Преношење готово свих овлаштења на независног регулатора је у значајној мјери маргинализовало улогу министарства правде и његову одговорност за резултате правосуђа. За овако радикално рјешење били су потребни снажни аргументи и јасна објашњења. Одсуство конструктивног јавног дијалога са извршном влашћу (министарствима правде) продубило је тензије између правосуђа и политике.

Извршна власт ће увијек имати одлучујућу улогу у финансирању правосуђа и креирању правосудног буџета. Не постоји држава која се одрекла ове полуге власти. Питање је у којој мјери ће се поједине надлежности за управљање системом преносити на регулатора правосудног система, односно како ће изгледати подијељене надлежности. Подијељене надлежности укључују и подијељену одговорност, због чега министри правде требају имати активну партнерску улогу у процесима реформе. Наравно, било би пожељно да се правосудни систем развија у правцу потпуног преношења надлежности за организацију и функционисање правосудног система на независна тијела[19], али то мора бити политичка стратегија. Да би се ишло у том правцу, неопходно је да судска и извршна власт воде дијалог и пронађу заједнички језик.

Поводом једног неспоразума законодавне власти и ВСТВ-а, реаговала је Амбасада САД у БиХ објавом у којој се наводи: ”Здраве демократије требају провјеру и равнотежу. Не ради се само о праву парламента, већ о обавези да судство буде одговорно грађанима БиХ.”

Јасно је да је правосуђе дио друштва и да не може остати изван сваке контроле. Тај однос је неопходне и нормативно уредити.

3.2. Корупција у правосуђу

Посљедњих година правосудни систем је у врху листа корумпираности. Томе је допринијело неколико кривичних поступака који се воде против судија и тужилаца, контроверзна именовања, као и неколико правосудних афера. Против више судија и тужилаца вођени су посљедњих година кривични поступци, а неколико их је разријешено дужности. Инкриминације које се вежу за судије и тужиоце тичу се углавном злоупотребе положаја и кршења закона од стране судије како би се себи или другом прибавила имовинска или каква друга корист.

Међу аферама које су изазвале највише пажње јавности и које су утицале на негативну перцепцију јавности су случај «поткивања»[20], у који је био умијешан предсједник ВСТС и случај суткиње Опћинског суда у Сарајеву[21], која се сумњичи за кршење закона ради прибављања другом имовинске користи, а која је у току истраге побјегла из БиХ (за њом је расписана потјерница). Случај «поткивање» произвео је низ сумњивих процедура у ВСТВ у вези одговорности предсједника ВСТВ.

И поред случајева који су резултирали подизањем оптужница против судија и тужилаца, изостала су ефикасна суђења која би могла повратити повјерење јавности у правосуђе. Случај суткиње Суда БиХ вођен је преко шест година, и правоснажно је окончан је ослобађајућом пресудом. Случај главног тужиоца Тужилаштва БиХ траје пет година и још није окончан.

Медији су се свакодневно бавили скандалима везаним за правосуђе, стварајући представу о криминалу неслућених размјера. У једном истраживачком тексту објављено је, да је предсједник ВСТВ био члан у три ад хоц арбитраже у споровима два јавна предузећа, зарадивши на томе годишњу плату судије. Предсједник је то јавно признао, објашњавајући да је ВСТВ претходно донијело одлуку да учешће у арбитражи није неспојиво за судијском позицијом. Таква одлука није показана јавности. Чак и када би постојала, према Правилнику о сукобу интереса судија би хонорарним радом могао годишње остварити највише 20 посто судијске плате у годишњем износу.

У медијима се могло прочитати да је једном додатном судији у Кантоналном суду у Сарајеву продужен мандат и поред тога што се против њега води дисциплински поступак, због тога што је приликом аплицирања за избор на правосудну позицију прећутао да је два пута осуђиван, од чега у једном случају за покушај силовања. Поједини чланови ВСТВ су о томе јавно износили различите информације, што је за институцију недопустиво. Европска комисија је поводом овог медијског извјештаја затражила хитно реаговање[22] и суспензију судије уколико се информације покажу истинитим. ВСТВ је након неколико дана донио одлуку о суспензији истог судије. И у случају тужиоца који је прећутао да је правоснажно осуђиван за кривично дјело повреде ауторских права, морала је реаговати Делегација Европске комисије у БиХ. Тек након тога тужилац је разријешен.[23]

Ових дана медији извјештавају да је из сефа Тужилаштва Унско-санског кантона нестао износ од 20.000 КМ, који је одузет у кривичном поступку као доказ о извршењу кривичног дјела. Више пута су се сличне ствари догађале са одузетим предметима у кривичним поступцима. У Основном суду у Бањалуци избио је пожар у просторији у којој се чувају предмети, који су одузети у кривичном поступку. Никада није расвијетљено како је пожар настао.

Европска комисија и међународне организације су више пута биле принуђене да јавно реагују на одлуке ВСТВ (случај Закључака о испитивању ратне прошлости судија и тужилаца!). Рад институције је због контроверзних одлука и поступања под константним мониторингом Делегације Европске комисије у БиХ и појединих амбасада.

Појединачни и неусаглашени јавни иступи појединих чланова ВСТВ такође су утицали на лошу перцепцију јавности о правосуђу. Такође, предсједник ВСТВ и његова два замјеника поднијели су неколико приватних тужби због клевете против више новинара, политичара и својих колега који су их критиковали, што је у јавности схваћено као злоупотреба моћи и угрожавање стандарда непристрасног суда.

3.3. Продор политичког утицаја

Политике су одувијек имале интерес да утичу на правосуђе и да га контролишу. Чиниле су то преко полицијских служби које су под њиховом директном контролом и преко избора и именовања носилаца правосудних функција.

Када су политике изгубиле могућност утицаја на избор и именовање тужилаца и судија, тај интерес је постао израженији. У нашим условима он је посебно наглашен због тога што ентитетске политике увијек не могу да утичу на полицијске и друге службе које раде за правосуђе на државном нивоу.

Прича о политичком утицају на правосуђе одавно се појављују у политичкој и медијској јавности, али и у правосудној заједници када су у питању Тужилаштво БиХ и Суд БиХ. Политичари, углавном из Републике Српске, су јавно говорили, да су ове двије институције под контролом међународне заједнице и бошњачке политике[24]. Медији су јавно износили тврдње да се у Тужилаштву БиХ преплићу интереси двије бошњачке политичке партије (СДА и СДП).

Више истрага и судских поступака водило се пред Тужилаштвом и Судом БиХ против политичара високог ранга.[25] Већина их је окончана ослобађајућим пресудама. Неки од њих су на Суду БиХ правоснажно осуђени условним осудама за кривична дјела из надлежности ентитета (несавјестан рад у служби!).[26] Такви случајеви имали су посебан приоритет у суђењу. У некима је политичка позадина процесуирања заиста била видљива.[27] Све то је стварало увјерење јавности да политика има снажан утицај на правосуђе.

Ствари су ескалирале посљедњих година са обнављањем мандата предсједника ВСТВ и избором предсједника Суда БиХ, а потом и Главног тужиоца Тужилаштва БиХ. Медији су више пута извјештавали, да је у позадини био договор тројице политичких лидера. Овакве медијске тврдње није могуће доказати, али их није могуће ни апсолутно искључити. Оба избора је пратило низ контроверзи везаних за критерије избора, посебно руководно искуство и професионалне компетенције изабраних кандидата. Занимљиво је да су и против главне тужитељице Тужилаштва БиХ и против предсједника Суда БиХ вођени дисциплински поступци. Главна тужитељица је разријешена дужности, а предсједник Суда БиХ ослобођен од оптужбе.

  1. Поруке трауматичног искуства

Из кратке анализе реформског процеса и искушења независности може се основано закључити да су владајуће политике извеле успјешну операцију разарања правосуђа изнутра користећи слабе стране концепта независног регулатора. У суштини, операција се сводила на корумпирање појединаца и интересних група у саставу ВСТВ-а са циљем да се на управљачке позиције у правосуђу доведу политици блиски носиоци правосудних функција. Пошто су политици увијек блиски најлошији и најнекомпетентнији, правосуђе је постало систем неспособних и неодговорних појединаца. Тако је створен простор за интерну корупцију, кршење закона и етичког кодекса, злоупотребе процесних овлаштења и фингирање рада кроз добре статистике, а лоше резултате.

Данас нема сумње да је предсједник ВСТВ Милан Тегелтија шест година спроводио политички пројекат унутрашњег подривања правосудног система и институције ВСТВ. Након подношења оставке на позицију члана и предсједника ВСТВ, Тегелтија је прешао на позицију савјетника за правна питања у Кабинету члана Предсједништва БиХ Милорада Додика. Годину дана након овог трансфера, Милорад Додик је организовао бојкот државних институција и најавио враћање пренесених правосудних надлежности. Било би наивно вјеровати да је Милан Тегелтија био једини човјек политике, инсталиран на специјалном задатку у ВСТВ. Како је било могуће да 15 чланова ВСТВ шест година саучествује у том деструктивном пројекту? Нема разумног одговора на то питање. Једино је могуће закључити да постоји озбиљан проблем са њиховим интегритетом, односно са дјелотворним и одговорним функционисањем колективних независних тијела. Одговорност чланова ВСТВ према институцији, одговорност независног регулатора према законодавној власти и одговорност правосуђа према друштву морају бити окосница будућег реформског процеса. Том правосудном проблему треба посветити посебну пажњу.

У персоналној структура ВСТВ заступљени су људи из различитих области и различитих интереса. Судије и тужиоци по природи ствари немају много заједничких интереса. Адвокати са тужиоцима и судијама, такође. Чланови које бира законодавна и извршна власт имају интерес да буду трансмисија политичког утицаја. Њихови заједнички интереси могу бити везани само за корупцију и трговину утицајем, што је, изгледа, било правило. Овај проблем није лако ријешити у друштву које је остало без моралне основе. Могло би се кренути у правцу раздвајања судског и тужилачког регулатора и елиминисања чланова који долазе из адвокатских заједница.

Чини се да би требало озбиљно размишљати о структури независног регулатора у којој би већина били судије, односно тужиоци, а остатак само представници законодавне и извршне власти. Сужавање круга заинтересованих групација и свођење чланства на представнике три гране државне власти, олакшало би процес одлучивања, омогућило међусобну контролу законитости вршења овлаштења и подијелило друштвену одговорност међу кључним факторима државне власт. На тај начин би се успоставио неопходан дијалог три власти о правосудним реформама и проблемима, као и систем одговорности према друштву. Данас је ВСТВ у очима грађана виђено као отуђени центар правосудне моћи, а комплетно правосуђе као систем без друштвене контроле и одговорности.

О аутору:
Бранко Перић је обављао бројне функције у правосуђу: судија, предсједник суда, тужилац и адвокат. У периоду 2001-до 2003 био је члан Централне изборне комисије БиХ. Од 2003.године је судија Суда Босне и Херцеговине, а у периоду од 2004. до 2008. био је члан и предсједник Високог судског и тужилачког вијећа/савјета БиХ (ВСТВ).

Чланак представља став аутора ин не одражава нужно став ИФИМЕС-а.

Љубљана/Сарајево, 31.март 2022

Фусноте:
[1] ИФИМЕС – Међународни институт за блискоисточне и балканске студије са сједиштем у Љубљани, Словенија, има специјални конзултативни статус при Економско-социјалним вијећем ЕЦОСОЦ/УН, Неw Yорк, од 2018.године.
[2] Документ је доступан на интернет страници www.охр.инт .
[3] Закон о високом судском и тужилачком вијећу БиХ (Сл. гл. БиХ 15/02, 35/02, 42/03), Закон о Високом судском и тужилачком вијећу Ф БиХ, (Сл. Нов. Ф БиХ 22/02, 41/02, 67/03 и 17/04), Закон о Високом судском и тужилачком савјету РС (Сл. гл. РС 31/02, 55/02, 114/03 и 30/04).
[4] Споразум је у име влада ентитета и Савјета министара одвојено парафиран у марту 2004. године (в. Сл. нов. Ф БиХ, 16/04)
[5] Види опширније: Бранко Перић, Правосуђе БиХ: стање и перспективе, хттпс://ти-бих.орг/wп-цонтент/уплоадс/2019/12/Правосудје-у-БИХСтање-и-перспективе-2019.пдф [6] Срђан Благовчанин, извршни директор Транспаренцy Интернатионал за БиХ је у интервјуу "Данима" (3.12.2010.) изјавио да реформа није "донијела значајније резултате" и да је "правосуђе постало један отуђени центар моћи". [7] Видјети опширније: Извјештај о напретку БиХ за 2011., прилог уз Саопштење Комисије Европском парламенту и Вијећу, Стратегија проширења и кључни изазови 2011-2012, СЕЦ(2011)1206 од 12.102011. [8] Странке из РС-а бојкотују институције БиХ због забране негирања геноцида, 26.јули.2021., хттпс://www.слободнаевропа.орг/а/инзко-закон-негирање-геноцида-бих-додик/31377554.хтмл [9] хттпс://www.слободнаевропа.орг/а/скупстина-република-српска-додик-надлезности–закљуцак-/31603077.хтмл, очитано 14.3.2022. [10] Члан 4. Закона о ВСТВ [11] Правосуђе Брчко Дистрикта је структура суи генерис, која не слиједи правосудну структуру ентитета. У њој нема јурисдикције трећег степена (Врховног суда). Такође, члана ВСТВ БиХ из реда тужилаца или судија Брчко Дистрикта не бирају судије и тужиоци него Правосудна комисија, као административно судско тијело. [12] Члан 14.став 2. Закона о ВСТВ [13] Види опширније: Афера "Поткивање: Тегелтија кршио закон И кодекс "бар 300 пута”, хттпс://анализирај.ба/2019/06/01/афера-поткивање-тегелтија-крсио-закон-и-кодекс-бар-300-пута/, очитано 18.9.2019. [14] ВСТВ је о овом проблему расправљало половином 2006. године на захтјев предсједнице Суда БиХ, поводом интервенције британског амбасадора М. Рајкрофта у вези продужења мандата судије Малкома Симонса. Предсједница је сматрала да је британски амбасадор, тражећи објашњење од предсједника Суда, угрозио судијску независност. ВСТВ је закључило, да питања која се тичу управљачких овлаштења предсједника суда немају карактер судског одлучивања. [15] Види: Дневни аваз, 28. 08.2013. [16] Предсједник РС Милорад Додик је изјавио да је ВСТВ неформални центар моћи, без икаквог легитимитета (портал Вијести.ба, 28. 12. 2012). [17] Подијељене надлежности се односе на утврђивање броја судија и тужилаца и буџете (в. чл. 17.тачка 25 и чл. 20. ст. 2. Закона о ВСТВ БиХ). [18] ВСТВ доноси приједлог буџета за све нивое правосуђа и може приједлоге директно образлагати пред парламентима (чл. 20 ст. 2 Закона о ВСТВ). [19] У Норвешкој је влада надлежност за судску администрацију пренијела на независно тијело, Националну судску администрацију Норвешке, чије је сједиште у Тронтхајму. [20] Види: Афера "Поткивање”: Западне амбасаде, ОХР И ОСЦЕ "алармирани” збивањима у ВСТВ…, хттпс://ба.воанеwс.цом, очитано 17.09.2019. [21] Види: Детаљи случаја Правда: Реинкарнација мртвих у списима суткиње Фазлагић, хттпс://журнал.инфо/20199/реинкарнација-мртвих-у-списима-суткиње-фазлагић, очитано 17.09.2019. [22] Види: Wигемарк поново писо Тегелтији: Случај Делалић није усамљен, провјерите И остале, хттпс://клиx.ба/вијести/wигемарк-поново-писао-тегелтији-слуцај-делалиц-није усамљен-провјерите-и-остале/190822117 [23] Види: Прећутао да је раније осуђиван: Саша Лаботић разријешен дужности, хттпс://ослободјење.ба/вијести/прецутао-да-је-раније-осудјиван-саса-лаботиц-разријесен-дузности-489378 [24] Види: Додик се жалио Бан Ки-Моону: Тужилаштво БиХ је под огромним утицајем бошњачких лидера, хттпс://слободнабосна.ба/вијести/31098/додиксезалиобанкимоонутузиластвобихјеподогромнимутицајембосњацкихлидера.хтмл, очитано 17.09.2019.
[25] Види: Афера СОА: СДС осудио истрагу против Мектића, хттпс://слободна-босна.ба/вијести/110945/афера-соа-сдс-осудио-истрагу-против-мектица.хтмл.
[26] Пресуда Суда БиХ бр.С1015527 од 5.3.2015.
[27] Види: Пресуда Суда БиХ бр.С1 2К 020433 16К од 16.5.2018.