Милан Благојевић

Милан Благојевић: О једном важном правном питању у предмету против Додика и Лукића

Никада се од стварања Уједињених нација 1945. године па до данас није догодило да појединац, уз то још и странац, некој држави чланици УН умјесто њених институција наметне своју вољу, којом каже да ако се та воља не поштује чини се кривично дјело.

Нажалост, такво нешто је јула ове године наметнуто у БиХ од стране Кристијана Шмита, иако то не може учинити чак ни парламент (БиХ или ентитета), јер чак ни парламент не може прописати, а да то буде уставно, да се чини кривично дјело ако се не поштује било која парламентарна одлука. А управо то је наметнуо Кристијан Шмит, да непоштивање било које одлуке ОХР-а представља кривично дјело.

Такво неуставно понашање Шмита би у актуелном кривичном поступку против Милорада Додика и Милоша Лукића у Суду БиХ требало бити разлог да управо тај суд покрене поступак прописан чланом 6.3.ц) Устава БиХ.

Том уставном одредбом је прописано да је Уставни суд БиХ надлежан у питањима која му је прослиједио било који суд у БиХ у погледу тога да ли је закон, о чијем важењу зависи његова одлука, компатибилан са Уставом БиХ, са Европском конвенцијом о људским правима; или у погледу постојања или домашаја неког општег правила међународног права.

С обзиром на то да никада до сада ОХР није наметнуо свој "закон" према којем неспровођење било које његове одлуке представља кривично дјело, управо зато Уставни суд БиХ никада до сада није ни одлучивао о томе.

Зато би Суд БиХ у наведеном кривичном предмету требао да пред Уставним судом БиХ покрене наведени поступак из члана 6.3.ц) Устава БиХ, јер за то има више разлога. Сви они се своде на то да је наведеним понашањем Кристијана Шмита грубо и флагрантно повријеђен суверенитет БиХ као државе чланице УН, који јој, као и свакој другој таквој држави, гарантује Повеља УН својим члановима 2. и 78. А та гаранција, ти чланови из Повеље УН су императивно опште начело међународног права, чије постојање и домашај су такви да забрањују свима, укључујући и Кристијана Шмита, да своју вољу намећу као кривично дјело и закон било којој држави чланици УН-а, јер то у таквој држави може да прописује само њен надлежни парламент којег у том послу нико нема право да супституише.

Зато је, дакле, Шмитовим понашањем, да неизвршење његове одлуке представља кривично дјело, на најгрубљи и у досадашњој историји незабиљежен начин повријеђен суверенитет државе као императивно опште начело међународног права, прописано Повељом УН.

То начело прописује и Устав БиХ, јер је у члану 3.3б) тог устава прописано да су општа начела међународног права, дакле и опште начело суверености државе, саставни дио правног поретка БиХ и ентитета. Стога том својом одредбом и Устав БиХ тако јасно забрањује да у БиХ нико осим њених надлежних институција нема право да своју вољу намеће као закон, а поготово је том одредбом забрањено да појединац може наметнути држави и њеним становницима да неизвршење његове (само)воље представља кривично дјело. Такво нешто не дозвољава ни Европска конвенција о људским правима и њени протоколи ни у једној својој одредби.

Све су то, у најкраћем казано, разлози због којих би Суд БиХ требао поставити ово питање Уставном суду БиХ у предмету по оптужници против Додика и Лукића. Ако то неће поступајући судија, а све су (не)прилике да неће, онда би му одбрана оптужених то свакако морала предложити да учини.   

И на крају, мада не и мање битно, Парламентарна скупштина БиХ у случају Шмитовог закона, да је кривично дјело ако се не извршавају одлуке високог представника, не би могла, као што је раније чинила у случају наметања неких других закона ОХР-а, да донесе закон којим би она у истовјетном тексту прихватила и прописала да неизвршење одлука високог представника представља кривично дјело, јер би тиме потписала својеврсну капитулацију БиХ пред ОХР-ом, чиме би не само повриједила суверенитет своје државе чији је она парламент већ би то био и класичан вид велеиздаје од стране државног парламента.