Милан Благојевић

Милан Благојевић: Неподношљивост овдашњег живота

Прије неколико година Кјел Магнусон, професор Универзитета у шведском граду Упсала, изјавио је да се у Сребреници није догодио геноцид, давши и објашњење за ту своју тврдњу.

среда, 21 јула, 2021 / 18:16

Он је у једном свом научном раду објаснио да је Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН) у октобру 1992. године именовао чланове комисије која је имала задатак да истражи ратне злочине почињене на простору бивше СФРЈ, а на чело те комисије постављен је Шериф Басиуни, египатски стручњак за исламско право, који је предавао на Правном факултету Универзитета ДеПаул у Чикагу.

Е, тај Шериф је, како даље произлази из објашњења професора Магнусона, током саслушања у америчком Конгресу о томе да ли се оно што се догодило у БиХ може сматрати геноцидом, рекао: "Уколико се Конвенција Уједињених нација користи као стандард, тешко је дешавања у Босни означити као геноцид, али уколико се заузме ‘прогресивни’ став, тј. да се геноцид може извршити на локалном нивоу, ситуација може бити различита."

Не знам како је Басиунију његова стручност за исламско право могла бити улазница за чланство у наведеној комисији, али је факат да је, како је показало вријеме, било довољно да он као вођа једне комисије изнесе овакав став и да то буде прихваћено у поменутој комисији СБ УН, а потом и у Трибуналу у Хагу, да би се створио концепт тзв. локалног геноцида. Трагедија оваквог односа спрам злочина геноцида је у томе што његови креатори таквом свом приступу желе дати још и епитет наводно прогресивног става, упркос томе што се тиме извитоперује објективни смисао злочина геноцида. А тај смисао се, подсјећања ради, огледа у сљедећем.

Према члану 2. Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, која је на снази, геноцид значи дјело (нпр. убијање или тешко тјелесно повређивање припадника заштићене групе) предузето у намјери да се потпуно или дјелимично уништи национална, етничка, расна или религијска група, као таква. Ријечи као таква сам апострофирао с разлогом.

Наиме, људи, нарочито они који нису вични праву, читајући наведену конвенцијску одредбу сву своју пажњу обично усредсреде на радње убијања, тешког тјелесног повређивања те намјеру потпуног или дјелимичног уништења заштићене групе, након чега превиде ријечи као таква, јер долазе на крају ове подуже правне одредбе. А управо те ријечи су од пресудне важности, јер управо оне значе да за геноцид не може бити пресудно шта изопачени појединац – убица има у глави када убија припадника заштићене групе. Када би мозак убице био од пресудне важности, онда би геноцид био и ако убица, имајући менс реа за геноцид, убије и само једног или више припадника заштићене групе на одређеном локалитету, иако тиме објективно посматрано ни на који начин није, нити може бити уништена заштићена група као таква.

Таквим поимањем, својственим Басиунијевом изопаченом концепту тзв. локалног геноцида, који је примијењен и у пресудама Трибунала у Хагу на догађаје у Сребреници из јула 1995. године, извитоперују се смисао, суштина и циљ геноцида. А то је да се ради о радњама које су, уз потребни менс реа који се тражи за геноцид, учињене на систематичан начин. Њиховим извршењем је убијен толики број припадника заштићене групе да је усљед толико великог броја убијених доведен у питање опстанак заштићене групе као такве, у њеном тоталитету, а не у партикулатетима на појединим локалитетима.

Када се ова спознаја има у виду, онда је несумњиво да опстанак наших Бошњака у БиХ, а ни Бошњака у Сребреници, није доведен у питање. И хвала богу што није.

Тим разлозима се може објаснити зашто је професор Кјел Магнусон у интервјуу шведском листу "Гетеборгспостен" 2014. године изјавио да се у БиХ није десио геноцид, као ни у Сребреници, те да данашња употреба термина геноцид девалвира злочине који су почињени против Јевреја у Европи у Другом свјетском рату.

Све ово написах имајући у виду недавну, од стране бошњачких медија у Федерацији БиХ, готово оркестрирану поплаву захтјева и снисходљивих молби, којима се што захтијева, што моли Валентин Инцко да наметне свој тзв. закон о забрани негирања геноцида у Сребреници. Ти захтјеви и молбе нису само претходили овогодишњем 11. јулу, већ се дозирано примјењују у сарајевским федералним медијима и након тог датума.

Такво понашање је један у низу доказа у каквој истински проклетој авлији живимо и колика је неподношљивост овдашњег живота. У тој проклетој авлији владају колективне једностраности, острашћености те волунтаризам и емоције напуњене мржњом према свему и свакоме ко мисли другачије, без обзира на то какав ратио да говори са друге стране. Никаква рационална аргументација и докази ту не помажу, иако је праву, не само као научној дисциплини, већ и као легислативи, својствен ратио.

Другим ријечима, праву морају бити својствени искључиво спознајни психички процеси, а никако они емоционални и волунтаристички. Пред овим потоњим не смију поклекнути спознајни, односно рационални психички процеси, и то како приликом стварања права, тако и приликом његове примјене. У противном је отворен пут у хаос и насиље, које би врло често наметало законе према емоцијама и (само)вољи одређене већине, упркос њиховој ирационалности, односно рационалној неодрживости.

Погледајмо само на неколико примјера у какав рашомон би се претворио живот свих нас када би био наметнут тзв. закон о забрани негирања геноцида у Сребреници. То би, између осталог, значило да професор Кјел Магнусон не би смио ни као научник да изговори ништа од онога што сам претходно навео, па тако ни да се у БиХ није десио геноцид, као ни у Сребреници, упркос свој научној аргументацији и доказима које је изнио за те своје тврдње. Јер, у том случају би био осуђен за кривично дјело и затворен, од чега га не би спасило не само то што је за своје ставове изнио хрпу научних доказа него ни што је то учинио на територији Шведске, а не овдје у БиХ. Ово кажем зато што у Кривичном закону БиХ већ постоји одредба (члан 9, став 3. тог закона) која каже да се кривично законодавство БиХ примјењује према странцу који изван територије БиХ према БиХ или њеном држављанину почини било које кривично дјело.

Замислимо неког нашег научника који би, подстакнут ставовима и аргументацијом професора Магнусона, да истражи догађаје у Сребреници из јула 1995. године. У том истраживању наш научни посленик наиђе на пресуду претресног вијећа Трибунала у Хагу од 10. јуна 2010. године, у предмету против оптуженог Вујадина Поповића и других, у којој се у параграфима 490-492 каже да је 14. јула 1995. године у Ораховцу, на подручју општине Зворник, наводно стријељано између 800 и 2.500 Бошњака.

Претресно вијеће то рече са таквом лакоћом, својственом онима који имају силу иза себе, иако је само коју реченицу прије тога (у параграфу 491. своје пресуде) то исто вијеће написало да је у примарној гробници Лажете 1 ексхумирано 89 лешева, код којих су нађене платнене траке, а да су тијела трију особа пронађена са лигатурама, што значи да се радило о 92 леша, а не о 800 или 2.500 лешева.

Фрапиран оваквим дискрепанцијама у пресуди Трибунала у Хагу, као и тиме да анализа узетих ДНК узорака од неког живог лица и њихово упоређивање са узорком преминулог лица само открива идентитет преминулог, а не и узрок његове смрти, наш научник закључи да пресуде Трибунала у Хагу о свему томе не садрже истину и да у Сребреници није извршен геноцид. На основу свог истраживања наш научник изађе пред јавност са резултатима свог истраживања, публикованог у научној монографији.

Међутим, ни њему неће бити помоћи, јер ће одмах завршити најприје на оптуженичкој клупи, а убрзо затим и у затвору. Јер, према наметнутом закону, као посљедици једне острашћене политике, и у том случају би се радило о кривичном дјелу негирања геноцида, од којег се ни научни радници не би могли одбранити.

Досљедно тој острашћеној политици, ни у судским поступцима оптужени и њихови браниоци не би имали право да ради сопствене одбране подвргавају преиспитивању нешто што је раније пресудио Трибунал у Хагу. Штавише, ни судије то не би смјеле учинити у својим пресудама, јер би сви они тиме негирали наметнуту "истину".

Постоје и бројни други примјери апсурда и неподношљивости у коју би били доведени животи сваког човјека који има, као што и треба да има, потребу да све подвргава сопственом преиспитивању. Али и ових пар примјера које сам овдје изложио довољне говоре о како сулудом пројекту се ради, када се крајње ирационално захтијева наметање тзв. кривичног дјела "негирања геноцида у Сребреници".