Милан Благојевић

Милан Благојевић: Истражити има ли Кристијан Шмит акредитив

Ових дана СИПА истражује податке о Кристијану Шмиту. Данас је, како преносе домаћи медији, затражила од Граничне полиције БиХ податке о његовом кретању, начину преласка границе, као и његовом осигурању и оружју које носи то осигурање.

Од раније се већ истражује да ли му је вербалном нотом (усмено) или дипломатском (писаном) нотом и од ког домаћег органа одобрен боравак у БиХ.

Међутим, има један детаљ о којем, барем до сада, нисам примијетио да се врше провјере, а тиче се тренутка преузимања функције високог представника коју је, иначе, Кристијан Шмит узурпирао. Ово питање није потенцирано у јавности, а да би се разумјела његова важност неопходно је најприје подсјетити шта је прописано Анексом 10 Дејтонског мировног уговора. У члану 3. тог анекса је прописано да ће стране потписнице Анекса 10 "одобрити високом представнику исте привилегије и имунитете које уживају дипломатски представници према Бечкој конвенцији о дипломатским односима".

Дакле, Анексом 10 је уговорено, снагом међународног правног прописа, да ће се на високог представника примјењивати Бечка конвенција о дипломатским односима те да му, што је најважније, стране, у овом случају БиХ, одобрава привилегије и имунитете.

Међутим, да би БиХ могла одобрити те привилегије сваком високом представнику понаособ, неопходно је да свако лице које претендује на то да буде високи представник претходно учини нешто што је прописано чланом 13 Бечке конвенције о дипломатским односима која се, како је прописано Анексом 10, примјењује на сваког високог представника. Шта је то показаће текст који слиједи.

Чланом 13 Бечке конвенције прописано је да се за шефа мисије, а то је у овом случају високи представник када је ријеч о Мисији ОХР-а, сматра да је преузео своје функције, и да му од тада припадају дипломатске привилегије, када домаћој власти нотификује свој долазак и поднесе јој акредитивно писмо, при чему акредитивно писмо значи писмо стране (друге државе или међународне организације) која тог шефа мисије шаље у одређену државу да обавља дипломатску мисију.

У конкретном случају то значи да сваки високи представник прије преузимања те функције држави пријема, у нашем случају БиХ, мора предати и наведено акредитивно писмо. А њега високом представнику може издати само надлежан орган Уједињених нација, јер је чланом 1. став 2. Анекса 10 Дејтонског споразума прописано да се сваки високи представник именује одговарајућом резолуцијом Савјета безбједности УН. Стога само УН може, а да то буде правно ваљано, издати акредитивно писмо високом представнику за обављање те његове дипломатске мисије.

Из наведених разлога неопходно је провјерити и утврдити да ли је Кристијан Шмит нотификујући БиХ свој долазак у БиХ поднио и акредитивно писмо УН, јер без тога он не може преузети ту функцију, не може је обављати нити му могу припадати било које привилегије прописане Бечком конвенцијом о дипломатским односима.

На крају, треба рећи да није поента у томе да ли је Шмиту БиХ дала усмену или писану сагласност, већ да ли је он прије ступања на функцију Босни и Херцеговини доставио акредитив који га акредитује да буде дипломата у БиХ, а тај акредитив може бити само од УН јер га само Савјет безбједности УН може именовати за високог представника.

Савјет за примјену мира је неформална скупина која нема право да издаје акредитив. Акредитив издају држава за свог дипломату, односно међународна организација за свог, а тзв. савјет за примјену мира није ни једно ни друго.