Марко Шикуљак

Трг Српског Сарајева или Што је Бања Лука гадљива на српство?

Источно Сарајево је тако добило Трг Републике Србије, раније је добило Болницу Србија, а доста раније на Палама је отворена Основна школа Србија. Можете ставити руку у ватру да ће оваква пракса бити настављена, и нико неће видјети проблем са мултиплицирањем имена „Србија“ у граду који се некад звао Српско Сарајево.

среда, 21 октобра, 2020 / 13:15

Да ли сте знали да у Мостару постоји улица захумског кнеза Михајла Вишевића? Пошто ниједна улица у било ком граду Републике Српске не носи име поменутог средњовијековног господара оног што се касније назвало Херцеговином, свако би помислио да Михајло није значајна историјска личност српске историје.

Улицама, трговима, мостовима, школама, болницама и сличним установама дају се имена по значајним људима из прошлости, како би се сјећање на њих и оно што су урадили одржало и након њихове смрти.  Уједно се тиме поставља друштвена и национална вертикала, јер се у јавном простору и у јавним установама наглашава које вриједности друштво и народ баштини.

Тако је у теорији. У свакодневној збиљи Републике Српске видимо да култура сјећања и меморисање кроз имена институција служи или као иживљавање појединца у сврху његових дневнополитичких интереса, или се оваплоћује кроз дилетантизам локалних политичара.

Опште је мјесто да се имена улица или установа дају по људима који нису међу нама. Међутим, Српска је добила на десетине одредница које се зову Србија.

Србија, хвала Богу, није почивша и постоји, а њено име се свакодневно помиње и сигурно неће пасти у заборав. Али, опет неко мисли да је давања имена школи, мосту, болници, тргу… Србија – генијална идеја.

Да ствар буде гора, нико у овоме није видио проблем, нити јавно проблематизовао ову накарадну праксу. Оправдање како је Србија дала паре да се нешто направи, па су због тога школа, болница или мост понијели име, увредљиво је разуму.

Да не узимамо примјер из сусједног Ефбиха: направила је и њима Хрватска много тога, па се ништа код њих не зове по Републици Хрватској. Ако већ не присвоје неку српску историјску личност попут Вишевића или Косаче, послужи им и име неког хрватског краља са упитним историјским утемељењем.

Узмимо зато примјер Србије. Тамо је Азербејџан финансирао радове у Ташмајданском парку, а у знак захвалности Београд није добио улицу Азрербјџан, већ улицу Хајдара Алијева.

Пракса да се културне везе успостављају „размјеном“ имена улицама знаменитих историјских или личности из културе позната је широм свијета. Осим код нас у Српској, гдје су знамените личности са Србијом подударне. Шта би фалило да је нови трг у Источном Сарајеву добио име Косовских јунака, или Кнеза Лазара? Ништа, осим политике званичног Београда према земљи српског завјета.

Источно Сарајево је тако добило Трг Републике Србије, раније је добило Болницу Србија, а доста раније на Палама је отворена Основна школа Србија. Можете ставити руку у ватру да ће оваква пракса бити настављена, и нико неће видјети проблем са мултиплицирањем имена „Србија“ у граду који се некад звао Српско Сарајево.

Нико ни не помишља да у том смислу ради озбиљнији посао, односно да би требало исправити насиље Уставног суда којим је граду одузето име.

Међутим, у Српској се одлуке Уставног суда БиХ поштују селективно. Кад се прогони двоглави орао или српско име, онда је то у реду и удовољава културногеноцидним захтјевима се удовољава експресно. Мијењамо грбове градова и државе, одричемо се химне Боже правде. Кад се играмо српства и бранимо 9. јануар, онда је нека друга прича.

А прича се свашта. О никад бољим односима са Србијом, измишљају се нови празници, а визуено се потенцира разлика међу истим народом, упарујући грб Србије са „амблемом Српске“, који се бесрамно назива грбом и промовише на сваком кораку. Зашто? Да би се ваљда оправдао издајнички потез прихватања одлуке Уставног суда?

Генерације Срба већ одрастају а да не знају да је грб Српске заправо исти као грб Србије. Млађан Динкић се постарао, убацивањем грба на државну заставу, да застава Србије личи на словачку или словеначку, али да је визуелно различита од још увијек „неувредљиве“ црвено-плаво-бијеле тробојке Републике Српске.

У Источном Сарајеву ће се захваљујући оваквој културној и идентитетској политици, клинци вјероватно изненадити кад то сазнају, таман као млади Земунци, кад им неко каже да се Мунзе некад заправо звао Земун.

У општини Источног Сарајева, Источној Илиџи, шеталиште је добило име по покојном доктору Миодрагу Лазићу. Нико није имао херца да тражи да се Болница Србија преименује по Миодрагу Лазићу.

Лазић је и доктор, па је још из Србије. А да ствар буде значајнија, он је ту болницу направио! Направио ју је одлуком да сиђе ближе првој линији фронта, да оперише свакодневно, и на једној нози, док је ону са ишчашеним зглобом држао на столици.

Направљена је тако. Свакодневним операцијама до граница изнемоглости тих људи у ратној болници Жица, а прво име које стоји испред свих тих људи је Миодраг Лазић. Физичко зидање зграде болнице, у односу на све то, ствар је рутине.

Пале су добиле студентски дом који се зове по Радовану Караџићу. И то је доживљено као невиђена субверзија, а не као понижавање првог предсједника Српске. Као да је био декан, а не предсједник.

Додик најављује да ће Пале добити улицу Момчила Крајишника. Да ли је и Крајишник неки завичајни писац, или је обављао функцију која је на нивоу цијеле Републике?

Зашто се штеди Бања Лука, од сваке врсте националне боје? Ако се отима да постане главни град и по Уставу, зашто и у њој улицу не добије први предсједник народне скупштине? Зашто се са Караџићем стало само на Палама? Је ли и он личност само регионалног формата? Погодна само за политички виц, да се по њему назове студенстски дом?

Е да, и у Фочи је направљен студентски дом. Званично име му је Јавна установа студентски дом Фоча. Очито никоме није пало на памет да га назове по Бориши Старовићу, човјеку који је за Медицински факултет у Фочи оно што је Миодраг Лазић за болницу у Српском Сарајеву.  Ако се већ нико није сјетио да се по њему зове болница у том граду.

Такви смо ми. Заборавићемо свакога, ако нема тренутне користи. А тренутна корист нам је једини домет. Смијем ли се надати и рећи – тренутно?



Коментариши