Миодраг Булатовић: Црвени петао лети према небу
Чини се као да је ово дјело изабрано за обавезну лектиру из чисте политичке коректности: Чисто умјетничка књига, писца једних Људи са четири прста…
Рецензенти
17:59 И предсједништво Социјалиста декласирало декларацију СДА13:05 СНСД засједа, након засједе СДА12:59 Три корака наметнутог конструкта културе памћења Покоља12:52 Антонић: Култура сећања на Покољ 1941-1945. за Србе не сме бити нешто што може да буде, а и не мора12:14 Дарко Ристов Ђого: Од Кулина бана до необиљежених дана16:40 Транспаренси сад каже да ВСТС не ваља - крије податке15:46 Сасвим одрасло: Дјечије позориште три награде, два фестивала, једно латиничење10:06 Јеменски преглед06:35 Посљедице НАТО агресије на Српску и СР Југославију06:26 Миличевић: Супротставити се новим поскупљењима струје
Иво Андрић: Земља, људи и језик код Петра Кочића
Као марљив хроничар, Андрић набраја особине Кочићевог човјека, земље Босне, кметског проблема, те моралног устројства предметног писца.
Петар Кочић: С планине и испод планине
Збирка од 17 приповједака, међу којима су и најпознатија „Јаблан“ и вјероватно најбоља у његовом опусу – „Мрачајски прото“.
Јазавац пред судом
„Има у вашег цара за свашта закон“, основни је мото Давидове потраге за правдом, а алудира на бирократску структуру аустроугарског царства.
Јауци са Змијања
Низ лиризованих приповјести са висоравни на планини Мањачи као стожером, те сталним пробијањем социјалне ангажованости кроз умјетност, у циљу српског националног ослобођења под аустроугарским ропством.
Исидора Секулићева: Писма из Норвешке (1914.)
Другом издању, 36. година касније, претходи предговор Исидоре Секулић, гдје је невјероватна количина повријеђености рецензијом коју јој је за прво издање даривао Скерлић.
Вељко Петровић (1884-1967): Приповјетке
Вељко Петровић изненађује тиме што је прилично анониман у данашњој књижевној свијести Срба. Овдје заиста добро и проживљено пише.
Милутин Ускоковић: Чедомир Илић (1914)
Радња почиње 1903. у Београду, гдје је Чедомир Илић, којег писац одмах именује као главног јунака приче, ученик Велике школе.
Исидора Секулићева: Сапутници (1913)
Збирка прозних утисака која би се могла посматрати као медитативна проза, али и збирка пјесама у прози. Постоје разлози за и против, али ништа од реченог не би требало да буде ограничено на „женско писмо“.
Јован Дучић: Градови и химере
Из првих неколико страница се увиђа да нема говора о било каквом путопису, него да је посриједи крајње лиризована и потпуно субјективна слика предјела и крајева кроз које путује.