Иво Андрић: Земља, људи и језик код Петра Кочића
Као марљив хроничар, Андрић набраја особине Кочићевог човјека, земље Босне, кметског проблема, те моралног устројства предметног писца.
Рецензенти
14:43 Бореновић: ПДП није диктаторска странка, остајемо опозиција12:01 Скупштинска разгледница с мора: Пељешцем ћу те, Пељешцем ћеш ме06:18 Јер 50 седмица звучи боље од године дана: Асанж повукао жалбу06:10 Уколико Британија изађе из ЕУ без споразума - слиједи јој рецесија06:07 Глас из Америке: Рјешење убиства браће Битићи, услов за односе САД и Србије06:06 Партија Зеленског има најјачи рејтинг уочи парламентарних избора у Украјини, Медведчук други04:45 Библиобус данима уредно паркиран у Кампусу21:11 Бундало: Станивуковић и Тривићева не износе ставове ПДП16:32 За то вријеме у Приједору: ПДП образлаже предности коалиције са СНСД12:46 Шаровић: Пељешки мост се никако не може везати за национални интерес Српске
Петар Кочић: С планине и испод планине
Збирка од 17 приповједака, међу којима су и најпознатија „Јаблан“ и вјероватно најбоља у његовом опусу – „Мрачајски прото“.
Јазавац пред судом
„Има у вашег цара за свашта закон“, основни је мото Давидове потраге за правдом, а алудира на бирократску структуру аустроугарског царства.
Јауци са Змијања
Низ лиризованих приповјести са висоравни на планини Мањачи као стожером, те сталним пробијањем социјалне ангажованости кроз умјетност, у циљу српског националног ослобођења под аустроугарским ропством.
Исидора Секулићева: Писма из Норвешке (1914.)
Другом издању, 36. година касније, претходи предговор Исидоре Секулић, гдје је невјероватна количина повријеђености рецензијом коју јој је за прво издање даривао Скерлић.
Вељко Петровић (1884-1967): Приповјетке
Вељко Петровић изненађује тиме што је прилично анониман у данашњој књижевној свијести Срба. Овдје заиста добро и проживљено пише.
Милутин Ускоковић: Чедомир Илић (1914)
Радња почиње 1903. у Београду, гдје је Чедомир Илић, којег писац одмах именује као главног јунака приче, ученик Велике школе.
Исидора Секулићева: Сапутници (1913)
Збирка прозних утисака која би се могла посматрати као медитативна проза, али и збирка пјесама у прози. Постоје разлози за и против, али ништа од реченог не би требало да буде ограничено на „женско писмо“.
Јован Дучић: Градови и химере
Из првих неколико страница се увиђа да нема говора о било каквом путопису, него да је посриједи крајње лиризована и потпуно субјективна слика предјела и крајева кроз које путује.
Борисав Станковић: Божји људи
Скуп од двадесет и једне приповјести са заједничким именитељем у божјацима. Јуродивим. Људима који су умом отишли ван овог свијета, а у којима писац, као и многи други умјетници, види путоказ и надахнуће.