У најкраћем: још једна Нетфликсова мини серија, али у продукцији ХБО. Стандард. Без икаквог додатног, издвојивог квалитета. Направљена по свим правилима рестриктивне, капиталреалистичке поетике, у случајевима када се говори о Русији, а посебно Совјетском савезу.
Помијешајте сценографију Побјешњелог Макса, патетичност Аутомате, те немотивисану исфолираност акције у Притајеном злу.
Уколико вам се допадају они мање дијалошки уводни дијелови, визуелно лиризовани, прије саме шпице серијала Мртви ходе, ово је серија за вас. Свих 8 епизода начињено је од таквих саставака.
Одмах на почетку дознамо судбину Агате Матесон. Докторке, психијатра, и скривеног телепате у нивоу Л-3.
Приповјест о подполковнику Исаковичу, наставља се са његовим синовцима: Павлом (као централном личношћу), те Ђурђем, Петром и Тривуном.
Не само да најавите латиницом нешто што дјецу треба да учи азбуци, већ то урадите и за државне паре и са адресе „националне“ ТВ куће по имену ПТПЦ.
Почиње у маниру медитативне прозе. Такође у кафани и са кратким резовима, али прије свега са основом у романтично-меланхоличном ритму мисли.
(Џефри Груп, Корпоратизам: Тајна влада Новог свјетског поретка, ТЕЛЕдиск, Загреб, 2011.)
„Ништа није теже ни страшније, него гледати свијет очима бивше лепотице“
Чини се као да је ово дјело изабрано за обавезну лектиру из чисте политичке коректности: Чисто умјетничка књига, писца једних Људи са четири прста…