Посљедње краљевство (The Last Kingdom)

Када је у трећој сезони краљ Алфред преминуо, укусно и историчарима подношљиво је завршена незбивена, а могућа и неиспричана прича о незананом јунаку. Утреду од Бебенбурга. Казана у једном од најбољих историјских тв-серијала данашњег Запада.

среда, 29 априла, 2020 / 09:41

Но, продуцентски мамузани успјехом, снимљени су нови подвизи саксонског племића Утреда, који је одрастао међу викинзима као талац и прихватио путеве Данаца, који су у данашњу Велику Британију, односно Енглеску, такође дошли са сјевера Европе и нападали краљевства њихових германских рођака, сада хришћана, Саксонаца.

Ако је ишта моћно у овом, као и у врло сличном филму Краљ, Дејвида Михода из 2019. године, јесте што је при приповједању о Средњем вијеку до сада углавном занемаривано на који начин су се све рјешавали сукоби.

Све су то некакве славне и многољудне битке, а извођење двије војске се чешће рјешавало преговорима на бојном пољу или борбом 1:1 од стране два заточника. Некада брзим препадима на начин на који то ради Утред.

Утред – убица Данаца

Утред се у прва три серијала ставио у службу Алфреда, краља посљедњег потпуно независног саксонског краљевства – Весекса, а на основу његовог обећања да ће временом повратити назад своју тврђаву крај мора – Бебенбург у Нортамбрији. Умјесто тога, он војује битке за англосаксонске госпаре, те је стално у проблемима због своје пријеке нарави и неприхватања хришћанске вјере.

Умјесто Бебенбурга, добио је посјед Кокам, односно двоје дјеце, која ће бити активни учесници његових нових авантура, које започињу управо покушајем да се врати Бебенбург.

Након дојаве да је његов стриц ужасно прошао у бици са Шкотима, те да има једва четрдесетак ратника, Утред Убица Данаца тражи свог сина. Он је тај који треба отворити врата Бебенбургу са морске стране, како би упали у град.

Мотивационо гледано, Утред је непропорционално ужаснут могућношћу да га заробљеног убију?! Шаље га у сулудо дјело, а онда иде до тога да полаже мач. Хитац из самостријела, умјесто Утредовог сина прими отац Беока. Утредова очинска фигура.

Син је одрастао уз хришћане и прихватио се монаштва. Утредова кћерка, чија је мајка Данкиња, много више личи на оца. Пије и бије. Није хришћанка и неће да буде.

Невоље и љубав у Мерсији

Утред у сред средњовијековног међусталешког мрака има душу једног просвећеног Скандинавца данашњице, па води рачуна и о потребама народа, те одбија именовање за Господара заштитника Мерсије од стране Алфредовог сина, краља Весекса. На то мјесто предлаже своју љубав, сестру краљеву, удовицу фришко преминулог (а заправо убијеног) краља. И у томе успјева. Утред успјева у свему.

Од озбиљне крвопритисне акције на почетку у којој му погине само један поп са сјекиром (али и познат глумац), преко још призора битака, крви, пљувачке и блата; сплетки, преговора и убистава, љубавних драмажа и сексуалних сцена, до Винчестера.

На крају се све опет враћа у престоницу Весекса – чији духовни значај викинзи у својим припремама наглашавају до патетике. За вријеме одсутности краља Едварда и озбиљније војне силе, Викинзи заузимају престоницу на препад и озбиљно љуљају саксонски свијет.

Ту је, међу освајачима, и наша, односно Утредова, стара другарица Брида, која намјерава да га скрати за главу, пошто је пустио да припадне као ратни плијен Велшанима, који су дошли у помоћ Мерсији против Данаца.

Игра пријестоља без змајева

ТВ-серијал Посљедње краљевство носи наслов прве књиге. Снимљен на основу серије романа Бертнарда Корнвела по имену Саксонске приче, у којем је писац искористио истинско име које се помиње у повијести.

Ерла Утреда од Бебенбурга, којег је Кнут Данац посјекао заједно са 40так племића (читај Сјеча кнезова), али то чини неких стотињак година раније од радње у овој серији, која је смјештена у 9. вијек. Утред није живјео у тај вакат.

Читај: Марко Краљевић и ватрено оружје.

Корнвел те романе пише од 2004. године, а наставио их је дописивати од 2015. када је ББЦ почео екранизацију његових романа, те је најавио да ће у октобру ове, 2020. године, издати још један наставак, по имену Господар рата. Тако ће се и серија развијати. А како буде прошла серија опет, тако ће и у њему настати књижевни таленат, умјесто да пише сценарије.

Без обзира што Корнвел одбацује било какву могућност да је Игра пријестоља утицала на то да се екранизују његови романи, потпуно је јасан тај дјеловод. Појава писаца који пишу дјела само да би по њима био снимљен филм или серија, а ако се нешто заради од књига – добро и јесте. То је посљедица успјеха аудиовизуелног дјела и стварност књижевности као глобално битне без протекције.

Немањићи имају смисла

Уједно, ово је све дио државне политике, у којој се глорификује и трендира своја прошлост, макар из мрачног Средњег вијека. Цар Стефан Душан Силни, рецимо, једним неочекиваним и изузетно храбрним препадом је заробио свог оца Стефана Дечанског и приморао га на абдикацију.

Ову његову акцију, која се за разлику од Утредових пустоловина њему може приписати и историјски, српски „културни радници“ формирани као личности у општој атмосфери самоокривљујућег југоносталгичарства не да не познају, већ им не пада на памет да сниме. Њихови историјско-драмски домети су уједно глумачки домети Војина Ћетковића и Слободе Мићаловић.

Српска прошлост вапи за било каквим филмовима, који би у данашњици међу Србима промовисали знање о својој прошлости и наслијеђу. Макар томе да имају цркву која је стара непобитно барем 800 година као самостална.

Умјетност са покретне траке

Ово је једно компликовано, крваво-сплеткарошко штиво, које ипак редитељ, квалитетни глумци и производња удешена скоро потпуно у Мађарској, чини овим што јесте. Чини добрим.

Некада баш нервира брзоплета и неубједљива јефтиноћа рачунарски створене слике (си-џи-ај), посебно у неким тренуцима када пламте кровови запаљених сеоских кућа, али морате знати да је ово умјетност са покретне траке, дакле индустрија, а не неко озбиљно умјетничко дјело. Нити вјероватно било ко има озбиљну намјеру да то тако прави или представи, па је и Бертнард Корнвел написао чак 26 епизода овог за сада четворосезонског серијала.

Све у свему, крај је драматичан и Утред је у свему томе легендаран и неопходан, колико и Фокс Молдер у Досијеима икс. На крају он увијек некако награише, буде далеко од свог циља, триумфалног повратка у Бебенбург. Као Хи-Мен коме вазда на крају утекне Скелетор.

Ту је, за све присталице глобалних завјера, и дио о заразној болести у средњем вијеку.

Нова генерација викинга 4.0

У овом епизодијуму успјева да поврати Саксонцима Винчестер без да га спале или било ко претрпи ненадокнадиве губитке, тако што се сам предао у руке Данцима, да би се трампили за два Едвардова сина. За будућност краљевства „његов најбољи ратник“.

Но, Данац Сигтриг, показује особине нових викиншких генерација, а оне нијесу само да се пљачка и неограничено ратује. Он, протјеран из Ирске, тежи миру, те да добије свој комад земље. Успјева добијајући за Данце назад тек ослобођено саксонско краљевство и као таоца Утредову кћерку Сиору. Повијест је запамтила да је на тај начин, примањем хришћанства и признавањем власти француског краља, настала покрајина данас позната као Нормандија (земља сјеверних људи).

Удаде му се шћер у таоце

Утредов син одлази назад у цркву, а Сиора радо иде са Сигтригом, јер не жели „мали живот у Кокаму“ и жели да „упозна своје наслијеђе“, будући да јој је мајка Данкиња. Заправо, она би се за Сигтрига радо удала, што се без двојбе јасно наговјештава.

Све врло весело и у некој атмосфери Господара прстенова завршава, остављајући нас да очекујемо када ће потомци данашњих Енглеза снимити нови серијал епизода о времену када су се одбранили и ородили са германским нападачима као што су и сами.

Од свега овога, краљ Артур неће ништа више бити Енглез, већ ће остати Келт, од којих су (Шкота, Велшана и Ираца) Англосаксонци отели земљу и покорили их да буду дио њиховог Уједињеног Краљевства, због којег је Весекс тако јако битан као сјеме.

Догодине у Призрену!



2 КОМЕНТАРА

  1. Енглези држе до своје историје и кроз филм и филмске серије афирмишу своју историју. Такође, то су одлични филмови и филмске серије, задњих деценија су направили огроман искорак у квалитету и што се тиче драматургије.
    За разлику од Амера који када обрађују средњи вијек или уопште историјске теме и гдје то све збрљаве, банализују, посредно скрнаве и силују историју, Енглези теже вјеродостојности, дочарати начин живота, морална начела и систем вриједности, у правилу и успију.
    Никако амерички приступ, или „Игре престола“ , него Енглези (друга је ствар што их не миришем лично, али овдје су прејаки) би морали бити узор српској кинематографији код обраде историјских тема.

    Е сад, „The Last Kingdom“ је апсолутно одлична серија, све је у серији врхунски одрађено, глума, дијалози, приказ битака, драматуршки сегмент, костими, визуелни ефекти. У трећој сезони се направио отклон од обрасца у прве двије када се баш тежило вјеродостојности, кокетирало се са комерцијалним сегментом, али задржан је и висок ниво и вјеродостојност тог времена.
    Серија је и одговор на фантастичну серију „Vikings“ гдје су Саксонци и неке личности приказане недовољно афирмативно из енглеске визуре и кроз ову серију се то настојало „исправити“.

    За разлику од историчара, режисер може „тумачити“ историју, може произвољно или „комотније“ приказати личности и догађаје, па и убацити неке нетачности, то је и пожељно ако је у сврху популаризације и афирмације историје, али то мора имати мјеру, не дозволити банализацију и скрнављење историје, што рецимо Амери воле радити.
    И у серији „Посљедње краљевство“ (као и у „Викинзима“) има доста произвиљног приказа личности и догађаја, има и нетачности, али то је са сврхом, у коначници циљ мора бити и пробудити код гледалаца занимање за те историјске епохе, а то ћете остварити само ако урадите добре серије или филмове, ту су нетачности некад неминовне.

    Исто важи и за у тексту поменути филм „The King (2019)“ или још један нереално добар филм „Outlaw King (2018)“, апсолутно одлични филмови, вјеродостојно приказано вријеме и систем вриједности, у оба филма опис битке реалистично приказан, Енглези за разлику од Амера то добро раде.

    Било би добро да су „Немањићи“ урађени по узору на ову и друге енглеске серије које обрађују средњи вијек, наравно уважавајући посебност наше историје, али друго се може преузети, али нису. Урађени су по узору на филмове „Бановић Страхиња“ и „Косовски бој“, и гдје се више робовало народном предању, и више за публику од 70+ година.
    Ваља се окренути другачијем приступу ако желимо реафирмисати српску историју на коју имамо разлога бити поносни.
    Биће прилике, узоре ваља тражити међу онима који то добро раде, а Енглези то баш доро раде.

  2. Серија није ни уметничка, ни историјска, већ просто забавна уз неизоставну подлогу преко које се и финансира и гура- а то је пропаганда. Сви клишеи и обрасци Њу Ејџа су већ препознативи и присутни. Први и основни је да је Хришћанство (у то доба и у Енглеским и Келтским земљама још увек православно) вера слабића, лицемера, афирмативна за све гадове који би да се крију иза неупитног ауторитета који је тековина римокатоличке јереси и папства, али кога брига…
    Уз све то, глорификација савременог поимања шминкерског паганизма по обрасцу из ,,Викинга“, епичне магловитости мешања историјских раздобља и тумачење ликова из прошлости кроз савремени менталитет који не допушта племенитост без примеса зла; завршница су обрачуна са сваком аристократијом, односно њеним вредностима. Тај једини остатак православне хришћанске цивилизације које се савремена Европа (а са њом и наша ,,демократска“ и коректна ,,елита“) јавно одрекла, био је циљ и окосница још Француске Револуције и свих даљих политичких токова из исте кухиње, све до Њу Ејџа или ти Новог Светског Поретка чији најновији преображај управо ишчекујемо на крају ове светске ујдурме.
    Остаје нам да пратимо како се задобија пажња публике, прави спектакл од прича из прошлости, како се постављају обрасци моде и дизајна, и да све то применимо у нама доступним медијалним формама. Филм или серија то свакако нису, јер колонијална управа не може дозволити стварно родољубље, приказ истинске аристократије, живота у Христу какав су имали наши стварни јунаци, и племенитости којој је такав живот водио. Засад би то могао бити анимирани серијал, или одвојене приче, али за то је стварно реткост пронаћи људе који владају тим медијима, а уједно познају истинску историју и духовност наших славних предака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *