Уз детаљно образложење: Тихомир Левајац из Бање Луке, добитник Годишње награде УКРС

Фронтал.РС, будући да непрофитно и неразумно подржава домаћу производњу у области умјетности и примјењене умјетности, па чак и индустрије забаве; преноси са хроничарским задовољством образложење награде у име жирија. Тешком муком и чудом се чудивши.

среда, 20 маја, 2020 / 11:42

Добио је дугогодишњи професор српскохрватског, па затим и српског језика и књижевности у бањолучкој Гимназији, за роман „Машта, таштина и ништа“. Немамо примједби, мучи нас нешто друго.

Зашто људи и данас шаљу саопштења преламајући их у Ворду, или другом текстуалном процесору? Ником ко има везе са техником и медијима, па и непосредном производњом књиге, није баш најјасније зашто се то чини? Да се види како сачинитељ то умије?

Такав поступак медијима, а посебно преламачима у штампаним медијима, не да не користи, већ им отежава преношење таквог послања. Деформатирање, преформатирање, брисање вишкова, немање адекватне илустрације…

Тако намучише и нас.

Посебно данас, у већ помало и постинформатичко доба, није јасно чему фотографије унутар текстуалног документа, у формату и резолуцији каква апсолутно нема наду у објаву? То је пакошћење самом себи у пропагандном смислу.

Ако може идуће године, без латиничења?

Кад смо завршили овај технички дио, препуштамо вас у само гротло из буџета спонзорисане умјетности у области језичкоумјетничких дјела. Из тог разлога је и једино могућ њен живот под неком врстом рефлектора: само уколико се негдје држава одлучи да одријеши кесу. А каква држава, односно политичари, такви јој и умјетници.

Образложење награде Левајцу, написано је уједно и као најбоље разјашњење слабе комуникације таквог стваралаштва са савременим свијетом и друштвом у којем живи. Херметичним, барокно прекитњастим, самозадовољним изричајем; препуним извлачења ауторитета из цитатности и дубоко у нечему што се у психијатрији назива новологизам. У најбољој традицији покојног Миленка Стојичића. Такође члана и лауреата УКРС.

Дакако, уз убацивање фраза на страном језику у оригиналној графији, што саоштење УКРС смјешта у одјељак Фронтал.РС по имену латиничење.

Честитамо господину Тихомиру и захваљујемо се УКРС на посланици, те је доносимо у цјелости:

Образложење Годишње награде Удружења књижевника Републике Српск

Цијењене колеге, чланови Удружења књижевника Републике Српске, уважени компетенти у „утрци“ за ову еснафску награду, књигољубиви свијете, поштована културна јавности,

„Да ли човек поуздано види то што гледа?“ – вапрошава овогодишњи добитник награде у, разумије се, награђеном роману (сада, већ, знате да је „вијенац од ловора“ положен на један роман!), да би нетом себи приуштио унапријед изнуђену сатисфакцију: „Не, не и не! Стварност је увек негде иза. Иза општих представа. Нарочито у уметничком, у књижевном делу.“

На најдиректнији се начин, ево, то и подударило са (не)временом и ванредним околностима у којима је овај трочлани жири (у саставу Зоран Костић, мр Данијел Дојчиновић и моја излишност – Мирко Вуковић – у својству предсједника, још излишнијег) имао да донесе одлуку о добитнику награде. Са ове дистанце, post festum гледано, дало би се рећи да је баш то било оном оптиком кроз коју је жири сазирао и опсервирао понуђене му књиге.

Другим (а опет истим) рекав ријечима: не, не и не – жири није пристао на опште представе, потискујући и отурајући оно што би се могло назвати укусом времена, историјском актуелношћу, звучношћу личнога имена и, ако хоћете, тренутном етничком прагмом. Жири се трудио да добаци до онога што је „увек негде иза“. Нешто, рекло би се, попут Борхесових завјереника који су „донели чудну одлуку да буду разумни“, премда „беше им знано да је сваки човеков напор једнако узалудан“ (што опет – гле чуда! – директно кореспондира са основном идејом награђенога романа).

Јер, у својој основи, читање је једна конспиративна работа; читање, de facto, јесте конспирација своје врсте. Читање је, исто тако, и игра са маскама.

Безброји опсјених, безброји смутних и сумњивих информација, безброји непровјерених гласина замагљују ум и очи човјечанства у времену које су у старту (са прстохватом литерарне мирођије) назвали „добом короне“. Друштвене, медијске и ине (latens!) мреже су премрежиле небо и замрачиле видик. Живот се преметнуо у једну велику, општу маскараду. Маске су замијениле лица. Свијет НАМ се у ад претворио, а сви људи паклени духови… Његоше!

Упркос наредби о забрани окупљања, ова конспиративна тројка се (ипак!) састаје… на ВИШЕМ нивоу. Бијаху то вишемјесечне, својеврсне спиритистичке сеансе! Ево – и сад се јежим при помисли… Да „зло буде горе“, један од тројице је већ поодавно прешао „опасни консензус“ од шездесет пет љета! Али – непоправљиво је непоправљив и то је нешто што измиче годинама. Уосталом, ни коспирација не би била конспирацијом да није адреналинског „ходања по ивици жилета“!

Мање-више и не знајући за фамозни „књиговирус“ који напоредо са КОВИД-19 вирусом и њему у инат „хара друштвеним мрежама“, тај завјеренички тројац је без „селфовања“ (не остављајући, дакле, „материјалне доказе“!) здушно подржао Милана Ружића (свога младог прекодринског колегу), мећући на нос осамнаест различитих маски (колико је књига и пристигло на конкурс Удружења), процјењујући колико том носу/носевима која пристаје и сужавајући избор у два наврата – на онај шири и онај ужи, који је наскоро потом услиједио, о чему је јавност уредно информисана. (Волшебнички, рећи ћете – нико ништа није чуо, нико ништа није видио, а сви знају све; нико се нигдје није састао, а све одлуке су уредно донешене и спроведене у дјело! То се зове „владом из сјенке“…) У тој селекцији маски, подвлачим, својим носом бијасмо вођени (свак својим!) и само своме носу вјеровасмо…тако нам носеви помогли!

Неопростиво би било не обнародовати како је у оптицају било јако лијепих дезена, финих текстура и материјала, одличних кројева, благоуханог парфимирања, но, на једнодушно и релаксирајуће изненађење свих, термината (када су, са попуштањем „ванредног стања“, чланови жирија кончно могли и физички да се састану и погледају у очи… преко раскриљених корица) доноси овакву, неопозиву, слику – триптих са једном реченицом из награђене књиге у потпису:

„Зар судбина приче не зависи од онога ко је чита?“

Ако сте чули једно ТУП које је могло да зазвучи и као ДА – то значи да су маске спале.

Дакле: добитник овогодишње Годишње награде Удружења књижевника Републике Српске, једногласном одлуком жирија, је Тихомир Левајац, што ће рећи да је његов роман „Машта, таштина и ништа“ (у издању Арт принта, Бања Лука), по мишљењу овога „конспиративног тројца“, најкомплетнија књига пристигла на овај конкурс.

Већ је издвајајући рукопис првог Левајчевог романа („За сунчевим кругом“) велико име и синоним оригиналности у савременој српској литератури, Милорад Павић, на уредничком колегијуму београдске „Просвете“ нагласио да „овај човек има своју, оригиналну реченицу“, оно, дакле, за чиме сви писци трагају, а што мнозина никада и не пронађе. Ко год је макар два Левајчева ретка читуцнуо, знаће, посигурно, о чему Павић збори. (Сасма је друга, и дуга – за нас ирелевантна – прича како је роман „За сунчевим кругом“ завршио у „Књижевним новинама“.)

О тој самосвојној реченици Тихомир Левајац пише најприје у часопису „Крајина“, а потом (у донекле проширеној верзији) и у књизи „Левотопис“: „Како нисам своју реченицу имао, како се то каже, свој стил, најмање седам-осам година сам на реченици радио… У једном тренутку сам осетио, кад сам речи у реченични низ слагао, да се речи са стварима братиме, чула са појавама, звук са одјеком, глагол сам за крај реченице одлагао, тако да читалац не може да зна шта ћу, док не дође до краја реченице, рећи – да се она са мном, са нечим у мени, подудара. Нешто се с нечим, а не знам шта, у мени подудара. Да реченица дише како ја дишем.“

Својим дахом упредајући и развлачећи нит те и такве реченице, Тихомир Левајац нас романом „Машта, таштина и ништа“ проводи кроз један литерарно замамни аутогнозијски лавиринт из чијег средишта мизансценски пригушено допире онирична рика митског полу-полу створења. Зазив оностраног. Зов наше располућености. Јаук наше фатумске дуалности.

Иницијална љубавна прича између мистериозне читатељке и ПиСца у поодмаклој доби „када су године стариле брже него обично, па се чинило да више није вршњак са њима“ повод је само да се досегне она „стварност која је увек негде иза“.

Пратећи понуђену реченичну нит, читалац ће у мраку тог лавиринта својим леђима, својим ушима, удима и боковима очешати дуваре и оћутати његове уске лагуме, оштре углове и вертиго завијутке и својом слутњом (прије него ли рациом) познати оно што на тим „хладним стијенама“ пише. А на њима су исписане номине оних неуралгичних тачака свеколике свјетске литературе, духовних и егзистенцијалних упоришта човјековог битисања и себепознања: добро и зло, живот – смрт, бесмртност, Творац – творевина, пролазност и вјечност, утварно и стварно, духовно-тјелесни дуализам и његов онтолошки несмирај, апсолутна љубав и њени недостатни земаљски симулакруми, празнина и испуњеност човјекове душе, распетост између жеља и могућности њиховог остварења, „подмуклост бола егзистенције“, истина – лаж, лаж истине и истина лажи, дволичност личности, кратки усхити и латентна депресија живљења, отужност љубавничких дивљења и жаљења, заслепљујући сјај и убожјачка мизера прељубочинства, непојмљива фрагилност баријере која одјељује приземност и узвишеност…све до оних најсуптилнијих аутопоетичких питања која се тичу самог процеса писања и финих потанкости „умјетности ријечи“.

Тако награђени роман поприма лелујаву, истина, форму романа-есеја. Подвуцимо (два пута!), главни лик је ПиСац који је колико јуче био „дубоко уверен да са људима може да пропадне, али сам никада“, острањеник који се „осећао много боље када није био људима настањен“, који је „познавао стотину нијанси самоће, а само једну слободе“, једним телефонским позивом избачен из те равнотеже, издешен из себе – јер заведен илузијом о могућој љубавној афери са непознатом женом, „иако га нису пролазне ствари пролазног света занимале, иако је понекад сумњао да је у пролазности можда тајна постојања, иако се у посвећену празнину разумевао, у људе који не могу себе у себи да нађу, иако…иако…Иако.“

Та је „историја љубави која није била“ вјешто апстрахована, јер „он је хтео да каже нешто што иза речи долази“ – да се поново поштапнемо на Левајчеву реченицу – „све остало што би рекао није вредно у причу да уђе“.

Исписујући свој роман, Тихомир Левајац је са безмало мађионичарском умјешношћу успио да апстрахујући личности, амбијенте, догађаје и ситуације створи невјероватно увјерљиву, живу и опипљиву илузију стварности. То ће рећи да је његов лавиринт истодобно и наш, лични, лавиринт, те да је он оно лично успио да „воздигне“ на ниво универзалног – како се то, обично и пречесто, казује. Или, како то у роману, „црно по бијелу“, стоји написано:

„Ништа се не може догодити што се не може измислити.

Из свега произилази да треба нову стварност, замишљену а не измишљену створити, али тако да сама илузија постане стварност, или бар замена за њу.

У апстрактној причи, у причи чији смисао неће бити у њој самој, већ изван ње, у њеној конструкцији, у алхемији.

Чак и у њеној несавршености.“

Најзад, није сувишно казати и то да је у Левајчеву случају, односно – у случају његовога књижевног стваралаштва, очигледан један манифестни унутрашњи дисбаланс. Он се у животу (рођен је 1937. године, па ви рачунајте колико је то) „није надобијао“ књижевних награда, дочим су безмало сва његова дјела, на другој страни, доживјела најмање два, већина три, а роман „Јопе суданија“ чак осам издања.

Ако ће одлука овог жирија бити један утег на оном залебдјелом тасу који ће вагу натјерати да шкрине и колико-толико умањи тај хијатус, то ће његовим члановима причинити једну непатворену интимну, еснафску сатисфакцију.

                                                                               У име жирија,

                                                                                      Мирко Вуковић


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *