Миодраг Зарковић: Ко не разуме Џордана, не разуме ни Србију

Ваљда смо толико понижени и поражени изнутра, у личним дубинама и понорима, па нам Џорданова незаборавна каријера дође као сјајно оправдање:”Е тако се побеђује, а ми нисмо имали то што је имао Џордан па зато и нисмо победили/успели/опстали!”

У неким варијантама, закључци се не односе на Џордана појединца него на Чикаго Булсе као екипу, али се своде на исто. Као да је заједничко наравоученије да ми – Срби, Балканци, Словени – не треба да се чудимо што нам ништа не иде од руке, јер нисмо ни заслужили да нам крене пошто не улажемо ни делић онога што су Џордан и Булси жртвовали за своје подвиге.

А дотични ”Последњи плес” управо је и врхунски због тога што упоредо са Џордановим тријумфима на паркету, показује и његове поразе у животу. Њему на част, он и сам врло отворено прича о њима, што показује да није нужно и рђав човек.

Али Мајкл Џордан је, а то ”Последњи плес” наговештава врло јасно, био неуспешан у свему што није било играње кошарке. Онако живахне нарави опробао се у свему и може се рећи да ни у чему није имао успеха, поготово не успеха упоредивог са оним играчким. Ево летимичног прегледа. Углавном је грешио, и то подебело, у стратешким проценама о томе ко треба да буде тренер, или које саиграче треба довести а којих се решити.

Често се коцкао и картао, што није ни крио, и, захваљујући огромни парама које је зарадио, никад није био угрожен због те своје страсти, али се јасно наслућује да је много више губио него што је добијао. Бејзбол је волео скоро као и кошарку, али је ту био у најмању руку неостварен, иако се опробао у том спорту и као младић, а и касније као већ планетарна суперзвезда.

Једва је пристао на онај почетни договор са ”Најкијем”, који ће буквално променити не само њега него светско пословање и глобални приступ маркетингу, а и тај пристанак је уследио тек након што су му ”Најкијеви” директори, очигледно мудрији од њега, задовољили сујету.

Ништа од свега набројаног не значи да је Џордан био глуп, смотан или несналажљив. Напротив, огромна већина људи би у истим околностима доносила исте, махом погрешне одлуке и испољавала исте слабости

Али списак његових неуспеха је прилично мрачнији када се погледа и оно што, барем до сада, није ни наговештено у ”Последњем плесу” (а верујем да неће ни бити у преостале две епизоде). То су његови лични промашаји, како у оквиру породице, тако и у каснијим пословним потезима. Ни по једном ни по другом Џордан није изузетак; напротив, многи спортисти имају тегобне брачне односе и још суморнија пословна искуства. Али остаје чињеница да се чак ни ”свемогући” Џордан, благо речено, није прославио тамо где је то можда и најважније.

То је све друга страна медаље његовог збиља неупоредивог тријумфа на самом терену. Блесава су она непрекидна одмеравања ко је најбољи свих времена. Као да је то па могуће одредити. Али је зато непобитно да је Џордан, заједно са Булсима деведесетих, био најдоминантнија снага икад виђена у неком колективном спорту. У онаквој конкуренцији (далеко оштријој од оне с којом се суочавао трофејнији Бил Расел), када је једном повезао конце, Џордан је са својим Булсима био несавладив.

Добро се сећам, јер сам углавном навијао против њега; толико, да сам Глена Рајса, кад га је ’98. Дивац био довео у Србију, с лакоћом убедио да је његов Шарлот кадар да се следеће сезоне освети Булсима и сруши их са престола; само што ме није изгрлио у бившем ”Икс-елу”-у (тада један од најпрестижнијих ноћних клубова у Београду), ваљда у неверици да неко уопште мисли то, што се вероватно поклапало и са његовим скривеним жељама; колико се сећам, плаћао ми је пића до краја вечери; и наравно, одличан играч, никада није ни пришао Џордановом нивоу (а прилику за освету није имао јер је Мајкл убрзо обелоданио да се поново повлачи из кошарке).

Није надмоћ Булса без наставне вредности. Може се ту свашта научити и видети. Кошарка, као омиљен ми спорт, стварно уме да пружи обиље занимљивости и увида који надилазе пуко спортско гледање на ствари. Поготово је лековито подсећање на то да су тежак рад и надљудска посвећеност неопходни да бисте се носили са алама и вранама које вам се испречују пред циљем. Овдашњи западољупци представљају тај Запад као рајско, бранко-коцкица царство, где свако добије колико му треба; у том смислу је ”Последњи плес” ретко искрен приказ света ка којем наши западофанатици хрле, а у којем, онако килави, кукавни и безвредни какви јесу, не би опстали ни до малог одмора.

Али наиван је свако ко из ”Последњег плеса”, или уопште успеха Булса, извлачи коначне закључке. Нажалост, подозревам да је управо то била намера аутора серијала: да свет подсете на време када је Америка остатку човечанства деловала као некакав светионик. Да гледаоци још једном доспеју у убеђење како у тој НБА, а самим тим наравно и у Америци, има да успеш ако си спреман да се одрекнеш свега чега се на путу ка титулама одрицао (и у своје и у туђе име) Мајкл Џордан.

И заиста, чак и они који, попут Срба, имају најдубље разлоге да Америку доживе као непријатеља, односно сећају се америчке батине управо из тог доба које приказује ”Последњи плес”, лако могу упасти у замку да у Џордану и Булсима препознају рецепт ”како треба”. Зато треба имати на уму да бајковити успеси Џорданових Булса нису изузетак само у Џордановом животу, него и у Америци, па и на Западу уопште. Јер Џорданова величина није само у томе што је побеђивао.

Побеђивали су људи и пре и после па и против њега. Џордан је велики спортиста због тога што је желео да буде најбољи, или, још тачније, непобедив. Није желео да победе ”краде” случајностима, него да свака од његових жртава зна да је била побеђена зато што је он, Џордан, напросто бољи. Али то што важи за Џордана, не важи за остале победнике и ”победнике” данашњег, неолибералног, набеђеног и амероцентричног света.

Колико је још таквих прича као што је Џорданова, и у спорту и ван њега? Јако мало, ако уопште и постоје. У политици, привреди, култури, стваралаштву, рушилаштву, ратовима… до победа претежно долазе они који су имали више среће, или били бесрамнији, а не бољи, чвршћи или упорнији од такмаца.

Ни Џорданов приступ мислим да не треба уздизати у небеса. То јесте један од начина да се дође до потпуног, ничим умањеног, ванвременског успеха. Али није једини. Није можда ни најтежи, најзахтевнији или најсуровији – премда је стварно много коштао самог Џордана, што ”Последњи плес” упечатљиво показује. Ни Џордан, са несмањеном харизмом али нагомиланом животном проницљивошћу, нимало не бежи од тога, мада неке ствари и даље не може да превали преко усана, иако су му истине очигледно сазреле у уму: зато је можда и најпотреснији био тренутак када је речима, које је раније изговорио већ милион пута, поново правдао своју грубост према саиграчима, а онда нагло застао и једва, на пола грла, задржао сузе, па последњим атомима присебности и већ плачним гласом затражио прекид снимања.

Лично ми ”Последњи плес” делује као – вероватно ненамерно – сведочанство о можда бесповратно изгубљеној невиности, чије је и последње трагове Запад уништио управо деведесетих. Јер, само поредите Џордана са Пипеном. Ништа мање даровит од Џордана, једнако вредан и посвећен тиму (ако не и посвећенији), често и сујетан или барем увредљив попут Џордана, а атлетски можда и бољи од Мајкла, Пипен ипак није могао да буде вођа непобедивих Булса.

Није да није пробао, онда када је Џордан паузирао због бејзбола, али ипак није био дорастао задатку. Није имао ту Џорданову, некад и нељудску, немилосрдност према саиграчима и/или противницима. И то је једина врлина – ако је то уопште врлина – коју је Пипен мањкао у односу на Џордана. А није је имао због тога што је, како је незаборавно описао Пипенов брат у чини ми се другој епизоди, Скоти одрастао у породици која је, упркос две трагедије (отац и старији брат парализовани), била срећна и задовољна јер ”нисмо ни знали да смо сиромашни”.

То је директан цитат, који ме је прописно замислио. Поготово је речит у поређењу са детињством Џордана, који се још као дете тукао са својом браћом када би изгубио.

Можда Пипен није бољи човек од Џордана, већ само мекши. Само они који их лично познају обојицу могу да дају суд о томе. Али негде ми је ипак тужно да је једина суштинска разлика међу њима у томе што је Пипен ипак одрастао у породици која је била срећна јер није ни знала да је сиромашна, а сазрео у времену када такво детињство више није било предност, него, напротив, терет.