У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.
Седам је ујутру у Доњецку. Код нас је пет. Стигао сам и чекамо на адреси коју нећу написати, да их други пут не би гађали. И мене са њима. Многе снимке које имам, не објављујем управо јер друга страна прати медије и те објекте, односно положаје, може наћи артиљерија. Ми чекамо тачно код плоче са именом улице и бројем. Али није то. Зову, питају гдје смо. Они су иза у дворишту.
Гранични прелаз Курган Матвеев је Сремска, а Авило Успенка Босанска Рача 21. вијека. Ту почиње мој живот и прикљученија, којих се ико са имало конформизма у крви не би прихватио. Тим више што у Доњецку Народну Републику прелазим трећи пут.
Неке приче треба почети из средине. Са самог истока тако огромног појма као што је Велика Српска. Велика Србија је овештао појам, неодговарајући за стање и будуће потребе нашег народа. Прича зато почиње у самом средишту града, који у мојој унутрашњој теогонији заузима посебно мјесто. Одлазак тамо, поготово што је то сада тако тешко, нека је врста ходочашћа.
Пишем ово у Ростову, гледајући на обале ријеке Дон. Мирно тече. Тамо негдје у послијепоноћном мраку је ушће у Азовско море. Град је пуст. Коронично. Да нијесам дошао одакле јесам, ни по чему не бих закључио да се Руси спремају изазвати нови свјетски рат.
Као неком ко је на дан референдума 21. маја 2006. о свом трошку био у Подгорици, а сутрадан на Цетињу, било ми је јасно да је појава Дритана Абазовића у новој, а већ бившој влади Црне Горе, означила крај реформског полета од 30. августа 2021. Ипак, почетак и крај српског усуда у Црној Гори је уистину Здравко Кривокапић. Човјек који на васколику несрећу има све лоше особине Војислава Коштунице и ниједну добру.
На рођендан премијера Вишковића, Народна скупштина је усвојила 13 закључака од којих је најзначајнији број 10. Вођа Хрвата из Широког Бријега и околине нам је поручио том приликом да чувамо Српску као зјеницу ока свог. Оштро ухо је ухватило тон сјетног флешбека на везивање застава с муслиманима из 1990. године, док је већина чула упозорење да Срби "ма што тко мислио о вама" не увиђају да је на снази Дејтон 2.
Најбољи начин за вршење агресије на нацију која је претрпила тежак геноцид, јесте замјеном теза и нападом да је она геноцидна. Друштвенополитичка криза у Дејтонској Долини Плача је управо посљедица крајње фазе тог опсежног, међународног процеса преумљења српског народа у безусловно покоран. Очито противно животним националним интересима, а са становишта своје тобоже неискупиве колективне грешности.
Постоје два озбиљна политичка питања, а да се за њих нарогушено занимају и међународни мешетари. Једно је неприступање НАТО, а друго је неприступање тзв. "заједничким институцијама". Оба питања дугорочно одређују положај српског народа, али потоње доспијева прије. И то по молби предсједника Србије, Александра Вучића.
Добар дан свима, осим онима који подржавају постојање Педерације БиХ. Не може опстати и Ефбих, и Срби. Једно мора нестати. Љубав према Ефбиху, неодвојива је од љубави према убијању Срба. Без протјеривања стотина хиљада Срба, убијања десетака хиљада њих, и то поред геноцида на Казанима, пљачке и паљења имовине, рушења стотина цркава; Ефбих не би ни постојао. То је у његовој сржи.