Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха – Доњецк – Москва – Београд – Бања Лука

Тако сам до бабе и ђеда у Вогошћи, ишао 1994. преко Хреше. То ми пада на памет када напуштамо аутопут Доњецк – Волноваха – Маријупољ и скрећемо лијево на вијугави локални правац према Докучајевску.

Након дугог чекања, на које сам задихан дојурио, вођа пута испред Народне милиције ДНР, завршава прозивку и каже: Имају још два Србина? Јавим се да сам ту. То је село и прије било ДНР. Зарковић је остао да спава. Нећу да идем у село Безимено. Ем сам већ био, ем ми је превоз код оних које није прозвао. У кола су ме примила двојица Италијана. Кукају. У боравку су ограничени готовином коју су понијели. Кажем им да сам у истом проблему.

Нико се не појављује као вођа друге туре. Многи одлазе. Остаје мени познат новинар РТ на енглеском. Са њим фотограф агенције Тасс. Италијан их пита гдје ће, он каже: Нема ништа од овог данас – идемо у хотел. Из још једних кола са натписом Пресса кажу: Биће ово самосталан полазак – и гледа у правцу ових што ће у хотел. Они облаче шљемове и панцире.

Брзо сједам и кажем возачу да их прати. Буквално бјеже од нас. На правцу према Новоазовску, нагло скрећу у десни сокак. Наш возач стаје, али је већ прошао раскрсницу. Трубећи љуто, претиче нас онај аутомобил са натписом Пресса. Идемо за њим. У Докучајевску стаје. Фотограф каже да намјеравају са јужне стране Волновахе. Ако их не пусте, опет ће у Бугас. Он не зна пут.

Убрзо долазе и хотелџије. Бастарди. Каже Габријел, фотограф са минђушом у носу. Идемо за њима. Више не могу побјећи. У селу са путоказом Миколајевка, скрећемо лијево. Одатле је мени непознат правац, који је донедавно био Украјина. Чудим се како нас нико не зауставља и не контролише.

Пут ужасан. Гола каљуга. Мимоилазе нас Камази, Зилови и Патриоти. Ово потоње су нови модели руских теренаца из завода УАЗ, али са монтираним тешким митраљезима на крову. Искуства из Сирије. У првом већем селу гледам опет натпис који каже: Украјина, Рибинскоје, Сеоска скупштина. Несхватљиво је да нико не дира те натписе. То би код нас било немогуће. Прва ствар која би једна страна у рату учинила, јесте да скине симболе друге.

Но, Украјинце и Украјину нико не мрзи. Јасно се прави разлика између власти и народа. Поготово јер је Зеленски преварио своје бираче. Гласали су, не за њега, већ против Порошенка. Зеленски је говорио о миру са Русијом, а онда је научио украјински као и сваки глумац. Па забранио руски. Наставио гдје је Порошенко стао.

А тај је ставио у Устав да је циљ Украјине да уђе у састав заклетог непријатеља Русије – НАТО. Што би било, не само као да у Белгији забраните француски или фламански; већ да Русија постави своје суперсоничне ракете са нуклеарним главама опет на Кубу или у Венецуелу. На милион мјеста у Доњецку сам видио старе натписе на украјинском, које су извадили из нафталина да покушају са хибридизацијом националног идентитета. Нико те натписе не уклања, мада сви причају руски.

Поглед на насеља кроз која сам прошао, указује на још једну битну разлику у начину ратовања. Цивилни објекти су неоштећени. Становништво се жали на украјинске снаге. Опет блато. Возач моли да не отварам прозор како бих фотографисао. Упада. Блато. Тако смртно црно. Руси кажу грјаз. Десно раме на мојој бијелој јакни је огрезло у њега. Затварам прозор. Скидам га са носа.

Прелазимо пругу и избијамо у Свободне. Тамо је фотографски рај. Низ самохотки које су као гвоздике познате и мени. Није ми било познато да гвоздика нема везе са гвожђем, него је име за самоникло цвијеће. Неки се развикао између камиона. Покрива лице и говори како је забрањено фотографисати технику. Чича, крај црвене петокраке на маршевском заптивачу уста цијеви, мирно жваће.

Мало ниже низ улицу ред је оклопних транспортера и камиона. Чекају попуну горивом. Народна Милиција ДНР. Прилазимо, они немају проблем да се фотографишу. Један каже: Имам 61 годину, треба ми одмора. Али то ће док заврши рат. Из Красног је Лимана, који је још под контролом окруженог Кијева. Тамо му живи сестра. "Ми када избијемо на границе ДНР, нећемо ићи у Западну Украјину. Они нека однесу тамо свој рат, који су нам донијели". Говори други, исто старији човјек. Пробавам до краја и питам једног млађег можемо ли се фотографисати. Он каже: Коњечно. Име му је Сергеј. Сви ме воле јер сам Србин. Ми их једини у Европи нијесмо оставили.

Да је то ратиште, а не излетиште, подсјећа нас долазак војне полиције ДНР. Полиција у Народној милицији се зове "Војенаја комендантура" и имају за грб главу вука. Из даљине изгледа као јелен, јер су иза укрштена хелебарда и нешто што мени једино личи на метлу. Буне се, прегледавају снимке једном хотелџији. Завлачим се међу транспортере мојих другара из Народне милиције. Пандури апелују да не објављујемо фотогафије, док се не помјере одатле. Ја то радим и без да ми траже.

Прије мјеста Донскоје, на чистини, наједном надреално велики број људи. Цивили. Стоје крај пута, а да се томе не може наслутити никакав разлог. Велика основна школа у сусједству. Десетак великих, дугачких и петоспратних стамбених зграда. У једној од њих, потпуно је изгорио улаз. Од крова до подрума. Ту први пут срећем разарање на какво сам научио.

Одрастао човјек плаче. Остао без стана, кола и посла. Спавају у подруму. Непрестано понавља да је свој дуг одужио. Оружане снаге Украјине су га одвеле са собом јер је медицинар. Био је сав крвав, теглио рањенике. Дошао је назад пјешке из Волновахе. Проклиње их што су однијели и посљедњи лијек из апотеке, па нема шта да да дјетету, које је под температуром.

Под прозором је био руски тенк и цистерна која га је пунила горивом. Или шпијун, или дрон, навео је артиљерију која није водила рачуна о цивилима. Једна ракета је још увијек неексплодирана у крову зграде. Само мало даље, на чистини између школе и зграде два камиона. Тешко да се могу распознати у кршу сагорјелог, избушеног, изувијаног и изрђалог жељеза. Хаубице још увијек прикачене. Свуда уоколо леже гранате које су излетиле из чауре са барутним пуњењем, а нијесу се активирале. Многе јесу.

Домородац испред мене хода као да су разасуте векне хљеба, а не смрт. Непрестано се, читав мој боравак у ДНР, чује артиљерија. Што ближе, што даље. Овдје баш близу. Ево шта се дешава када тешка техника уђе у стамбена насеља. Говорим гласно. И себи, и у нади да ће се чути до Кијева, Сумија, Харкова и Маријупоља. За Волноваху је касно. Враћамо се. Гледам град, зумирам га и фотографишем. Они људи су ту јер овдје хватају сигнал мобилног телефона, каже нам возач. У Доњецку срећем човјека којем је мајка у Донском. Није је видио осам година. Нада се да је жива.

Онда, у причи убрзано, обрнуте пропорције по пространству и битности, прелазим 1287 километра од Доњецка до Москве. За 23 сата. Да бих ишао кући авионом преко Литваније, Пољске, Чешке, Мађарске. На попуну.

У Рачи, Србијанац нема ништа против мене у рачунару. Питам се шта ће бити на републичкосрпској граници. Пружам документе погранполицајцу у жуто-плавом. Он их ни не гледа. Враћа их и пружа ми руку. – Како је? – Ево, пошао да видим дјецу. Пружам руку и одговарам. Нијесам их видио мјесец дана. – Хајде, жив био.

Жив јесам. У тијелу. Дух ми је остао у Доњецку.