Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: У земљи безногог двоглавог орла

Гранични прелаз Курган Матвеев је Сремска, а Авило Успенка Босанска Рача 21. вијека. Ту почиње мој живот и прикљученија, којих се ико са имало конформизма у крви не би прихватио. Тим више што у Доњецку Народну Републику прелазим трећи пут.

Овај пут у независну државу, којој је довољно да је признаје макар само Русија. У међувремену је отпочео и отворени рат Москве, против режима у Кијеву, те ћу сигурно присуствовати увећању њене територије.

Сједим на паркингу између жељезничке и аутобуске станице. Возач чека да воз стигне у Ростов на Дону, па да кренемо у Доњецк. Са радија иде весела музичица и неки комичари се шале у духу хумористичког програм Српског радија Бања Лука. Јумор ФМ. Возач гледа видее у којим мајстори на стваралачки начин рјешавају водоинсталатерске проблеме. То је надреално или једнако комично у атмосфери мог долазног сандучета, пуног порука: Гдје си? Јеси ли жив? Враћај се назад! Јави се чим прочиташ… и наравно најчешћа: Какво је стање?

До Доњецка се из Ростова углавном иде овако. Кола без икаквих ознака да су такси возило вас довезу до границе, а са друге стране вас чека други, исти такав аутомобил. Улазе још два Руса и идемо. Гледам колико му они дају пара, па дајем и ја. 1200 рубаља. Нико не прича о рату. Ни о чему. Опет се, на правцу према Таганрогу, Маријупољу и Доњецку чудим кружном току са семафорима. Шутимо. Сви блеје у телефоне сем возача. Четворица смо у колима. Потом се, кад смо дошли до јерменског насеља, Мјасниковски рејон, иза мене момак узвикује гласно да су бомбардовали аеродром у Кијеву. Јављају му на Телеграм пријатељи који тамо живе. Шаљу снимке. У Харкову је предграђе руско. Мариупољ заузет. Десант на Одесу.

Испоставиће се касније, да је само прва ствар тачна. Још смо тад у колима утврдили да је фотографија како се руска застава поставља на зграду Харковске области, снимак из 2014. године.

Пред границом полукружни шатори, камиони и аутобуси Министарства за ванредне ситуације Русије. Примају избјелице. Пописују и шаљу даље. Узимамо ствари из гепека и идемо у правцу из којег се бјежи. Црна Лада Гранта, возач се зове Јана. Број регистрације и телефона. Удача!

Скромни натпис на бијелој подлози: Пункт пропуска. Код Руса редовни проблеми. Прошли пут, носећи пасош који има жуто-плаву крпу умјесто заставе, задржали су ме преко сат времена. Знате, наша је земља у режиму епидемије, могуће је ући само директним летом… Онда ме смакоше са граничног прелаза и одведоше у велику просторију. На ормару отворених и потпуно празних полица налази се само Путинова фотографија, панцир и шљем. Крај мене је новинар Русија Данас на енглеском. Вјероватно раде безбједносне провјере. Зачудо, мене пуштају прије њега. Још ме граничар пита: Имате ли неко питање за нас?

У ДНР не само да ме нијесу пропустили одмах како сам мислио, већ су ме послали у мали кавез одмах до ничије земље. Са кровом под који се склањам од кише и шанк столом гдје спуштам ранац. Још дохвата руска мрежа. Једва чујем возача из Ростова како пита да ли сам прешао, јер са друге стране кола намјеравају да иду без мене. Чим су ми ударили печат, звони телефон и умирућим сигналом јављам мом сапутнику да ме чекају.

Јана је женско. Има косе, али плаве очи. 50 година. Инструктор је екстремне вожње. На питање је ли мирно у Доњецку, говори: Јесте, мирно је. Ноћас су ме пробудили. Само грува. На скретању за мјесто Калиновое, вадим апарат да фотографишем, јер је Калиновик још једино мјесто у Српској у којем нијесам био. Јана каже: Немојте! Од прије неколико дана то је кривично дјело. Запријећена казна је 15 година. – Добио сам акредитацију, кажем. – У реду, али то ради кад не будеш са мном.

Можебит’ има тик, стално се ситно накашљава. Из звучника иде гласно неки руски треп. Опет шутимо. Наједном каже: – Ако стигнемо до Доњецка, гдје требате ви? – У Центар. Трг Лењина. А што кажете ако? Шала? – Да. Али треба проћи Харциск.

Успут на извјесним раздаљинама видим један десантни оклопни транспорер, а затим и три тенка. Али нијесу то тенкови из нашег рата. Нов, са реактивним оклопом и ласерским мјерачима удаљености који се сијају. На блокпосту пред Амвросијевком пролазимо нормално. Нико нас не зауставља ни у Харциску. Путем преко Макеевке, крај неке џамије за коју каже да је циганска, стижемо у Доњецк.

Смијао сам се када Јана каже како падају гранате, а саобраћајци Полиције ДНР стоје и хватају радаром. Али у Доњецку је све тако. Људи су бескрајно смирени и дисциплиновани. У превозу плаћају карту тако што у претовареном аутобушчићу, додају кованице скроз до возача, који им ни не враћа карту назад.

Пред обласном зградом гомила људи са транспортним торбама, који се одазивају на општу мобилизацију. Напољу се чују детонације. Неке потмуле, неке јаче. Али никад се не укључује сирена за општу опасност. Возе трамваји и тролејбуси, на рути гдје је непосредно прије тога неко погинуо. Људи шетају псе. Недостатак мушкиња по улици. Осјећај из 1994. године, кад сам са 17 година био најозбиљније мушко у улазу. У граду од милион становника, умире се скоро сваки дан, а да се од тога не прави никаква драма. Просто се прати као црна хроника у новинама.

Тек кад станеш у кратер који је направио минобацач од 120 милиметара, на мјесту гдје си јуче прошао, схватиш да постајеш мјесни житељ. Престаје сва патетика. Остаје само осјећај дужности. Једини сам из Дејтонске Долине Плача, који уз то и самоиницијативно извјештава са ове стране. Против чете жуто-плавих, преплаћених Невладинића.

Зато остајем ту до даљњег.