Украјински преглед: Крај НАТО, Ким и Ердоган код Путина, Умаров и Суровикин у медијима

(транскрипт одговора Дани(ј)ела Симића у програм Вести ТВ)

Заразлику од Филипа О’Брајена, колумнисте часописа Атлантик, ово што се тренутно дешава, прије нешто што је донијело фејслифтинг НАТО пакту, него што је његов крај.

Представници оружничких трустова из намјенске индустрије Запада, задовољно трљају руке. Погони за производњу наоружања су усијани на Западу, а неке нове чланице као то је Финска, правдају напуштање војне неутралности, управо правдајући то могућношћу да Русија војно угрози њих, као што је војно интервенисала у Украјини.

НАТО, веома условно, може гледати своју трансформацију, али тешко укидање, једино уз могућу поновну побједу Доналда Трампа, који је већ имао одређене замисли по том питању, а које се нијесу допадале европским савезницима. Посебно повећање новчаног учешћа у заједничкој одбрани. Дакле НАТО, као и свако царство са нуклеарним оружјем, може се распасти само изнутра.

Путин и Ким тргују оружјем

Уколико опет буде ишао возом, биће то само још једна од ексцентричних посјета Ким Јонг Уна Москви. Такви сусрети се дешавају повремено и у самом том сусрету нема ништа изненађујуће у домену међународне политике.

Изненађујуће је кад Арапска лига прихвати назад Башара ал Асада, или када Саудијска Арабија одлучи да се прикључи БРИКС, а не када заклети непријатељ САД иде у Москву.

Мислим да је главни разлог одласка у Москву разговор о наоружању. Односно куповини наоружања из С. Кореје и оном што ће Русија дати заузврат. И прије су западни обавјештајци пуштали вијести о преговорима између С. Кореје и Русије о испоруци артиљеријске муниције. Још готово на самим почецима овог ратног сукоба. Тада је то било представљено у маниру да Русија нема више својих залиха и да је рат готов за који мјесец.

Осим што се то испоставило као глупост, испоставило се и да земље, односно режими, који живе изоловано од Запада не по својој вољи – него им је запад увео једностране санкције и непрестано им пријети војном агресијом, као што су С. Кореја или Иран, имају нека оригинална рјешења у војној индустрији. На која је Запад сасвим неспреман, а што је Русија на своју тешку трагедију занемарила, пуштајући их да се шеткају по њиховим војним базама и рестартујући односе у партнерство са НАТО.

На првом мјесту су уназадили развој домаће електронике и софтвера, али и читавог низа привредних грана које су потпуно уништене у смислу домаће производње, каква је постојала за вријеме СССР, јер се одлучило да је боље и јефтиније нешто увозити, него произвести у Русији.

Пошто је ово рат свјетских размјера, а свакако свјетског логистичког учешћа, и Русија гледа да обезбиједи и у крајњу руку да се осигура у случају продужетка ратног сукоба, како не би имала несташицу у муницији. За случај да намјенска индустрија Русије буде имала из било којих разлога проблема да задовољи потребе рата.

То никако није знак слабости Русије. То је просто природна потреба у рату. И Запад на све начине покушава да напабирчи оружје за украјинску страну, има озбиљне проблеме у повећању обима производње, па ЦИА купује минобацачке пројектиле и у БиХ, гдје муслиманска намјенска индустрија ради пуном паром. Али их је куповала и од Србије, за шта постоје докази да их је Америка испоручивала и исламским фундаменталистима у Сирији, али и ОСУ.

Мислим, дакле, да ће та врста подршке коју на индустријски геостратешком нивоу може да пружи Сјеверна Кореја, бити главна тема ове посјете, обзиром да Ким Јонг Ун нема ограничења каква има Кина. Кина без сваке сумње помаже Русију и војно у овом тренутку, али то због трговинског рата са САД не може чинити јавно и у великом обиму. За сада је то већином електроника и средства везе, што је нешто што се мање уочава.

Житни споразум и савез Русија Турска

Житни споразум је важно питање од прољећа ове године, када је привремено продужен, а након посљедњег напада поморским дроновима на Кримски мост и сасвим прекраћен повлачењем Русије из њега.

У тренутку посљедњег продужења сам се налазио у Запорошкој области, гдје ми је губернатор области Јевгениј Балицки рекао да он сматра тај договор преваром, као што су били Мински споразуми. Да он сматра да из њих треба изаћи, да је то замка за Русију, али да не може даље коментарисати од тога, јер је то одлука Кремља.

Заправо на самом терену, у зони борбених дејстава, са руске стране нијесам срео никога ко види икаквог смисла у продужењу тог споразума и очигледно је да је он дипломатско питање. Али дипломатско питање првог реда, обзиром да га потенцира један од кључних партнера Русије тренутно – а то је Турска.

Турска тренутно у свијету игра улогу коју је за вријеме Хладног рата играла СФРЈ. Њена позиција, величина и снага земље, у тренутној геополитичкој подјели, условљава да је неопходна и Русији, и САД. Русији мало више, јер Русија за разлику од САД не води рат у прекоокеанским земљама, на другим континентима, а све због потреба и похлепа финансијске и политичке олигархије.

Русија води рат за опстанак и дугорочну безбједност и стабилност, па је и први пут споразум био продужен искључиво због Ердогана. Односно да би му се пружила подршка као дипломатски утицајном међу бирачким тијелом у Турској, пред други круг предсједничких избора, који су Русији били од животне важности.

Путин је рекао да се црноморски коридор отворен за извоз жита сиромашним земљама Азије и Африке од стране режима у Кијеву користио у војне сврхе. Да је Русија вољна помоћи земљама у развоју, али под својим условима. Иначе, пројекција је да ће 140 милиона тона жита произвести Русија у сезони 2023/24, од чега ће 64 ићи у извоз.

Тренутно стање на фронту

Од 4. јуна када је почела офанзива ОСУ нијесу успјеле доћи ни до прве лније одбране које су озбиљно ископале, минирале и украсиле бодљикавом жицом руске инжењеријске јединице. Борба се још увијек налази у сивој зони, односно ничијој земљи, па је од почетка офанзиве украјинска страна зазузела највише 200 квм територије, уз непропорционално велике губитке људства и технике.

Губици ни на који начин не оправдавају оно што се добило, јер није задовољен ни један стратешки циљ офанзиве. Она је на свом главном правцу, а то је пресјећи са сјевера копнени коридор и за неколико дана избити у Мелитопољ и Бердјанск, потпуно пропала.

Сада се покушава посредним правцима, те се удара према ДНР на потезу Новодоњецкоје – Новомајорскоје, уз поновно бацање у ватру великих резерви озбиљних оклопних јединица, те других врста технике, уз неуобичајено јаку артиљеријску ватру, која чак и уништава минска поља. У тренутку док ово причам, воде се тешки бојеви, али без икаквих територијалних напредака вриједних помена у шта спада и Бахмутски правац.

Нови министар одбране Украјине?

Уздржавам се од коментарисања персоналних рјешења, јер ми то звучи помало таблоидно. Готово у естрадном маниру. Посебно је сложено питање промјена на челу тромих, мастодонтских организација какво је Министарство одбране Украјине. Које је уједно естрадизовано, да не може бити естрадизованије. До шоубизниса. Некад се чини да МО Украјине више ратује у етеру и на друштвеним мрежама, него на фронту.

Умаров је са једне стране изабран јер је са Крима, а и јер је исламске вјероисповјести, односно Татарин. Он ће бити први муслиман у Влади Украјине, што је играње на регионално-национално-вјерски сентимент популације на Криму. Нешто што је у готово неонацистичком понашању украјинска администрација запоставила.

Рустем се до сада бавио продајом државне имовине, као директор Државног фонда за некретнине, које је у првом кварталу 2023. имало рекордне приходе у посљедњих 10 година, инкасирајући 28 милиона долара, највише продајом комерцијалне луке Уст Дунајск. То ће рећи да и сам Кијев истиче да од њега очекују финансијске и менаџерске способности, односно да се избори са изједајућом корупцијом у начину како се троши новац.

Он је врло вјероватно и услов Запада, који је веома незадовољан, али и јако тих на гигантске размјере корупције у украјинској војсци и полицији. Све и да ставите најспособнијег појединца на чело тако велике установе, резултати његове измјене курса или другачијег затезања дизгина, видјеће се у потпуности тек знатно касније. Ако и икада. Пошто је ово рат и свашта се крије, свашта се лаже. Посебно из кабинета Зеленског, који има много више доказаних материјалних неистина које је изрекао свјесно, него што је то случај за Кремљом.

Појављивање Суровикина у програму?

Као што рекох у прошлом питању, суздржавам се од озбиљнијег коментарисања персоналних рјешења и личних појединости за неког од командног особља. Заиста не посједујем такве обавјештајне изворе, који би могли нешто прецизно и смислено рећи тим поводом.

Просто је мој утисак да је приказивање Суровикина битније за домаћу јавност, него за иностранство, управо јер Запад након побгибије Јевгенија Пригожина и Димитрија Уткина, на сваки начин то покушавају пришити Путину. У смислу да је на тај начин казнио издајство и покушај оружане побуне, који се могао лоше завршити по Русију.

Дакле, Кремљ је показао да је Суровикин жив и здрав, да му нико није свезао свилен гајтан око врата. То је све што ја видим у томе.

Зеленски би да премјести рат на територију Русије, а Запад му не да

Од првог дана рата, Зеленски покушава да премјести рат на територију Русије. Од минобацачких граната по пограничном граду Белгороду, до беспилотних летјелица које се упућују на лаке циљеве као што су стаклени облакодери у центру Москве.

Моје је мишљење да он то не може извести, те да је таква изјава оправдање за домаћу јавност. Зеленски нема снаге да удари у правцу Русије и копненим снагама уђе на њену територију. Већ је почео причати незамисливо, а то је да помиње преговоре, што му није било написано у сценарију још од посјете Бориса Џонсона, бившег британског премијера, који је срушио преговоре о миру у Истамбулу.

Са друге стране, не знам колико би то за свеукупан исход рата био паметан потез, јер би продор на територију Русије у границама прије 2014. Путину могло послужити као оправдање да дјелимичну војну мобилизацију замијени општом војном мобилизацијом, што би свакако измјенило овај рат неповољно по Зеленског.

Чији су губици већи?

Украјнски губици су већи од руских губитака. То је моје дубоко професионално и људско убјеђење. Посебно у људству. Мислим да су разлике у губицима немјерљиве, а то отворено говоре и војни савјетници режима из Кијева. Да украјинска страна без милости и олако шаље људе у сигурну смрт, у покушају да својим западним спонзорима донесе било какав територијални напредака. Макар налик на руско споро заузимање Бахмута.

Украјина има надмоћ у броју пјешадинаца, обзиром да је извршила општу војну мобилизацију, а сада мобилише и дјелимично способне. У свим другим сегментима, а посебно у домену ракетних и ваздухопловних снага.

Руси сада, за разлику од 2022. не наступају, већ су се укопали и чекају украјинске јединице у равници, гдје оне немају надмоћ у артиљерији, у ваздуху, па ни у техници уопште. Зато се окрећу ономе што им је донијело успјех под Харковом – а то је бацање велике количине пјешадије, како би се проблила линија и прешло у брзо напредовање.

До сада се показало да је то искључиво слање људи у кланицу.