Салто мор(т)але РТРС-а

Најтужније што се може десити једном родитељу јесте да му се чедо претвори у оно што је мрзио цијелог живота. РТРС, овакав какав данас јесте, управо је то: антипод оног о чему смо сањали стварајући га.

Пише: Зоран Јанковић

Живот ми је подијелио карте тако да сам прве новинарске кораке учио радећи са људима које сам, прије тога, само гледао на телевизији. Гледао их и дивио им се. Сјећам се кад сам, сад већ далеке 1995. године, први пут добио радни задатак – редактор у Редакцији нормативно-политичког (чуј политичког!?) програма СРТ-а (данашња РТРС), био сам пресретан као мало дијете. Милка Черемиџић – уредник деска, Душко Ољача – уредник дневника, моја маленкост – редактор.

Само часак, да устанем кад спомињем имена ово двоје великих људи и великих новинара. Због њих сам и почео ову причу. Због њих и још неколико исто тако великих. А по чему су они тако велики, сад ћу да вам приповиједам.

И људине и новинарчине

Дуго времена персирао сам Душка Ољачу. Он је за мене био чико са ТВ-а и ја се никако нисам усуђивао да га спустим у исти раван са мојом маленкошћу. Памтио сам га са ТВ-а из времена кад су се само изабрани могли појавити у програму, а не к’о сад, сваки упишанко који је члан СНСД-а може на екран; или да новинарише или да даје изјаве, свеједно. Елем, све док Дуле, стварно, није одбио комуникацију са мном да бих му престао персирати, нисам успио да преко језика превалим: „Дуле“!

Док сам, једном тако, радио редактуру вијести негдје пред сам почетак дневника стиже ми саопштење ондашњег потпредсједника Владе РС Велибора Остојића. Неискусан и невјешт послу учиних оно што су ме до тада научили: одложих саопштење у за то предвиђену фасциклу и наставих да радим. Није прошло ни пола дневника, зове Остојић. Телефоном, наравно. Пита: зашто му није ишло саопштење. Милка пита мене. Ја само слегох раменима и одговорих да сам га одложио у фасциклу. Милка не рече ништа, али промијени боју. Заврши се дневник и Дуле Ољача дође у деск. Телефон зазвони! Милка се јави. Опет измијења боје.

Каже: „Дуле, зове поново Остојић и пита зашто није ишло саопштење“!

„Па зашто није ишло“, упита Дуле.

„Касно је стигло, пред сам дневник. Није се имало кад покрити кадровима, али могао си га ти исчитати у најави. Међутим, Зока умјесто да га да теби одложио у фасциклу“, вели Милка.

„Аха“, каже Дуле, „дај ми тај телефон. Велиборе, шта си дигао толику буку око једног саопштења и тако сваког дана издајеш најмање по три. Јаа, јааа… реци господи да је погријешио уредник дневника, тј. ја!“ одбруси Дуле, спути слушалицу и намигну ми.

„Купио“ ме за цио живот. Да је рекао како је погријешио редактор лако сам могао остати без посла. Био сам млад новинар, на почетку каријере. Овако… њему нису ништа могли и он је то знао. Покојни Велибор Остојић иако је значајан дио радног вијека провео радећи на некадашњој ТВ СА, био је намћор-лик и болесно жељан „сликања“. Да је икако могао свих 30 минута дневника сам он би давао изјаве: Велибор Остојић пишкио, Велибор Остојић какио; све је то за њега била веома важно за централну, информативну емисију ентитетске телевизије. Тако да знате да није то измислио Милорад Додик, радили су то политичари и прије њега. Али, ипак, што Додо воли да се слика за ТВ, то мајка више не рађа!

Догађај други. Пред саму Православну нову годину (знам да сам неисправно написао, али ко би ми од вас вјеровао како је исправно написати: „Стара нова година“!) 1996. правио сам прилог за дневник на Грбавици. Нема шта да се сними, ништа се не дешава. Мада је дан био лијеп и сунчан, с обзиром на доба године. Сјећам се као да је јуче било. „Посликао“ сам оно што сам затекао: један брачни пар се вјенчава, пред општином игра коло, неке баке све то посматрају са парковске клупе… При повратку са Грбавице снимисмо колону од тридесетак камиона натоварених кућним стварима како се једва пењу уз Враца и Требевић. Било је то оно пост-дејтонско вријеме, када је обећавано да ће „Срби ако пођу из Сарајева понијети и саобраћајни знак“. Званично, људима је било забрањено да исељавају, јер Влада није још донијела одлуку; незванично, ко је имао пара да плати камион и имао гдје да се смјести, исељавао се. Нама, новинарима, било је забрањено да говоримо у медијима о исељавању. Званично нам је било забрањено. Смонтирам ја, дакле, прилог али… окрени, обрни он – празан. Ни меса ни кости, казало би се у новинарском жаргону. Одем ја до шефице деска, Милке Черемиџић, и све јој испричам. Предложим јој да, на крају прилога, пустим макар слику људи који исељавају. Тачније, колону камиона натоварених, што би Хрвати рекли – покућством. Овако ми је одговорила: „Званично ти кажем да то не смијеш урадити. Незванично ти кажем да сваки новинар у послу, уосталом као и сваки човјек у животу, има онолико слободе колико је сам освоји. Слобода се не добија, она се осваја и отима. Јесам ли ти довољно рекла“? „Јеси, све си ми рекла и… хвала ти! Хвала ти, пуно“! Отрчах пресретан у монтажу. Послије бла-бла причице додадох реченицу: „Међутим, нису сви кадрови данас забиљежени на Грбавици били овако лијепи“ и не рекох више – ништа. Умјесто тога послагах цијелих петнаестак секунди кадрова камиона крцатих намјештајем како претоварени брекћу уз Враца и одлазе са Грбавице. Пошто (скоро) ништа нисам рекао, већ је све слика говорила сама за себе, знао сам да ми шефови могу само очитати вербалну лекцију. А на то сам био спреман. На ту цијену. Међутим, не деси се чак ни то. Само ми Горан Ђогић рече: „Е свака ти част, мали, ти си луђи и од мене“. Већ сутрадан медији су „све у шесн’ес’“ извјештавали како становништво исељава из дијелова "Српског Сарајева" који су, по Дејтонском споразуму, припали Федерацији БиХ. Медијска блокада била је пробијена а да се нико из власти није побунио. Као да је и њима лакнуло што је то тако „испало“, јер они нису морали да дају дозволу да се прича о исељавању.

А ја сам научио лекцију живота: отимам своју слободу од оних који ми је узурпирају, ма ко да су – они. Како у послу тако и у животу. Иако ме то кошта. Дебело кошта. Не бих од тога одступио све кад бих знао и да ћу сутра главу изгубити!

Још један великан тадашњег РС ТВ новинарства, Мирослав Глигоревић, био ми је уредник Редакције. Тих, ненаметљив, фин, а знан човјек. Стручњак. Толико ненаметљив да пола новинара у редакцији (тадашњег) студија СРТ-а у Бањалуци нису ни знали да им је он шеф. Прегледа ми он тако текст, а све му незгодно ако мора штагод да исправља. Као да је он погријешио а не ја. А поправити се увијек има шта, у свакоме тексту. Направи он политички магазин „Видик“ а да никога не оптерети нити захтјевима за теренима, нити монтажом, нити затражи од колега да му ураде прилог. Први пут кад сам правио ТВ-репортажу овако ме је упутио: „То ти није исто као кад правиш прилог. Овдје није циљ да пренесеш информацију. Права је репортажа ако ја, послије гледања, и знам и осјећам и видим све што си ти видио на терену. Као да сам био са тобом.“ Љепше дефиниције за репортажу никад нисам ни чуо.

Још један великан новинарства, Драган Тепавчевић, остао ми је у лијепом сјећању из тих дана. Највише по лакоћи којом је стварао. Магистар српског језика и књижевник правио је емисије са лакоћом са којом је испијао кафе и пушио цигарете. Духовит, паметан, способан а неуфуран. Хода ходником (аха, зато се ходник тако зове) испред студија, чека да му почне емисија „Документарно вече“ коју је уређивао и водио и пјевуши: „Јој и да мала даску туриш на њу, јој јопет сам је пробити у стању“, а онда уђе у студио и рашпа-гласом чита најаву за тужну причу о човјеку без ногу који је, прије рата, много волио фудбал. А прича нагони сузе на очи. Реченица му лијепа, кратка, ефектна. Баш онаква какву телевизија воли. „Хамо, Пипа и остала екипа и – готово“, рекао би Неле Карајлић.

Пријатељи стари гдје сте?

Гдје су данас ови људи? Они и многи други? Године су учиниле своје и одавно нисам у контакту са њима. Дуле Ољача би требало да је већ у пензији. Прије пар година поздравио сам га по једном заједничком другару. Дуле се право изненадио и рекао му: „Па зар ме се Зока још сјећа?“ Чуј зар га се сјећам!? Па сјећаћу га се док год сам жив! Сваки пут кад се помене ТВ ја њега видим пред очима. Фрка пред дневник, нема три прва прилога, паника, он се само карактеристично накашље и каже: „Шта је – ту је“ и уђе у студио. На њему уопште не видиш у каквом грчу се емисија припрема. Да не спомињем да смо га, алкохолисаног скоро до бесвијести, уносили у студио и придржавали да не падне између најава, док иде „сцоп“. Али кад крене он да чита најаву ни ми што га држимо са стране на екрану не видимо да је цугнуо. Толико је професионалац био. Професионалац од главе до пете. Таквог мајка више не рађа.

Милка Черемиџић… хм… не смијем писати о томе како јој је ових посљедњих година, да не бих погоршао то. Само знам да јој – није добро. Један нам колега и заједнички другар рече ми ово: „Јадна Милка, лакше би јој било да је отишла у Сарајеву него у Бањалуку!“ Капак! Нећу о томе више ни ријечи. Не због мене, због ње. Мени су већ узели већ све што су узети могли! Осим голог живота!

Горан Глигоревић, заједно са супругом му Гораном, такође новинарком на СРТ-у, послије потписивања Дејтонског споразума позајмио је паре да плати камион да извуче ствари са Илиџе. Позајмио и… није их имао одакле вратити. Разочаран у СРТ која се није удостојила ни гориво да му обезбиједи за евакуисање породице и имовине, разочаран у Републику Српску чијем је стварању, сасвим сигурно, дао значајан допринос, разочаран у тадашње ентитетске власти, дигао је сидро и отишао у Канаду. Са цијелом породицом. Наравно, не треба ни рећи да се више никад нису вратили.

Драган Тепавчевић, опет, одбио је да пише рецензију (дал’ предговор ил’ критику, не сјећам се више) за књигу неком од тадашње СДС-ове елите. Мислим да би могло бити чак и самом (покојном) Илији Гузини, тадашњем директору СРТ-а. И не само да Тепа своје име није хтио да прода политичарима потписујући рецензије под њихова писанија него је, чак, и објавио и осврт у коме је написао да: „Све што је у РС објављено од 1992. наовамо а да није за гусала може да стане на прсте једне руке!“ Наравно, ни тадашњи политичари, а само су они тих дана и година били у прилици да објављују „књиге“, нису били ништа мање сујетни од ових данашњих. Запао је, Тепа, у страшну немилост власти. Прогоњен је, шиканиран, омаловажаван… На крају је покупио прње, оно мало што је имао и… и иселио за Аустралију.

Подијелили смо добро и зло: њима добро, нама зло

У тадашњем СРТ-у у настајању, који је касније преименован у РТРС, посао смо почињали у девет сати, а кући смо могли ићи тек кад почне други дневник. С тим што куће нико од нас није ни имао. То је неких 12-13-14 радних сати дневно. Плате смо примали сваког другог-трећег мјесеца. На крају године би нам рекли: „Ма, дајте да заборавимо те плате из прошле године, нема се, па ћемо ове исплаћивати редовно, мјесец-за-мјесец; исплате нам двије па онда трећу добијемо у петом мјесецу. А на Палама је све било за пару, литар бензина четири-пет марака. Код шверцера. Али не ових „кема“, него оних „дема“. Пошто смо сви били избјеглице из Сарајева спавали смо и јели у пансиону „Сандро“. Собе трокреветне, у њима још и сто и три столице. Спартански намјештено. Доручак „дјечје радости“, ручак кување, а вечера… Е, вечеру нисмо ни имали. Нити је ико спомињао. Два оброка дневно. Покојни Дарко Гутовић (побогу, зар и он покојни) шерет и спадало, једном кад је рађена генералка кухиње, па смо за ручак добили конзерве дозва куварицу: „Достооо, ооо, Достооо“! „Шта је сад, Дарко, напрдо једна“, вели му куварица. „Како шта, прочитај ти шта овдје пише. Пише ли лијепо, на српском, на овом бону: „бон за топли оброк? Па кад је бон за топли оброк ја ти нећу конзерву!“ „Ма немој, а шта ’оћеш!“ „Чуј шта хоћу, улиј ми какве чорбице, к’о крмку, ето шта хоћу!“ Ех, дааа… били су то дани.

Били смо полугладни, лоше обучени, неплаћени, али смо радили за добробит свога народа и ентитета који смо стварали. Оптуживани смо да смо ратни хушкачи, непрофесионалци, да правимо каријере, да смо слуге СДС-а итд. итд. Нико, ама баш нико од људи са којима сам радио није направио политичку каријеру, нити се игдје позиционирао у власти. Пардон, јесте Огњен Тадић! Једино се њега могу сјетити. Више никог. Већина нас данас имамо проблема да уопште и нађемо посао у струци, јер нас сматрају ислуженим и потрошеним (!?) људима; у РС-у нас неће, у Федерацији још мање.

А како је данас на РТРС-у? Е, то већ не знам. Тамо су сада неки нови клинци. Данас ми не дају ни „да присмрдим“ тамо гдје сам оставио, па можда и најбоље дане живота. Професионално гледано, наравно. Ма, можда је и боље тако. Тамо више и нема мени драгих људи, од којих се имало шта научити. РТРС данас умјесто да, као јавни сервис који се финансира са државних „јасала“ буде расадник професионализма и новинарчина највећег калибра, кућа која диктира професионалне стандарде, претворио се у пролазну станицу дјечурлије са болесним амбицијама; у пречицу до политичких каријера режимским бескичмењацима који „флаутају“ Шефу Републике Српске само да се огребу за какав положај. Говорим ли истину, да не претјерујем? Па само у кабинету Шефа (РС-а) Милорада Додика ухљебили су се сљедећи „новинари“ РТРС-а: Драшко Милиновић шеф кабинета, Гордан Милошевић савјетника за међународне односе, Дијана Гајић савјетник за социјална питања, Перо Симић савјетник за медије, Биљана Бокић савјетник за медије! Мало ли је!? А о Жељки Драгичевиће је толико писано да ми је дегутантно то понављати. Лејла Решић (1981. годиште!?) министар је управе и локалне самоуправе. Помоћнике министара и портпароле институција и агенција нећу ни да бројим. Направиш три прилога на РТРС-у у којима нахвалиш Шефа и ето ти „каријере“. И поголеме синекуре.

Један колега исприча ми сљедећу анегдоту. Још док је Шеф био предсједник Владе, жена која послужује, ваљда од силног страха и треме, сасу му тацну са пићима у крило (срећа па не би ништа вруће, јер би нам РС остала импотентна!). Она се окамени, он поплави, а министри и новинари листом повадише марамице и навалише да бришу Шефа. Међу њима једна новинарка РТРС-а би најревноснија; толико се занијела у свом „новинарском радном задатку“ да кад је видјела да су сви застали и са невјерицом гледају у њу, она, несретна, тек тад схвати да Шефу брише дио тијела који жена мушкарцу на јавном мјесту не би смјела додиривати! Тако је то данас. Лако је имати пара само се треба помирити са тим да немаш – образа!

Некад се, седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, за новинаре говорило да су друштвено-политички радници. На РТРС-у је, очигледно, ова пракса враћена у живот. Џаба одликовања, џаба нова зграда, џаба двадесет година постојања; све џаба кад су изгубили душу. И душу и образ. Јер претворили су се у расадник режимских послушника, „гласноговорника“ и спин доктора. А штета! Баш – штета! И за РТРС и за новинарство Републике Српске.