Ранко Поповић: Затварање чаршије и крвави карневал (5)

Објављујемо пети дио текста Ранка Поповића "Затварање чаршије и крвави карневал", о Сарајеву у српској ратној публицистици од 1992. до 1994. године.

Паралелно са вербалним, непрестано су трајала и физичка масакрирања, о којима су одлучивали или их лично изводили градски господари живота и смрти, дојучерашњи криминалци, људи с друштвеног дна, напрасно промовисани у хероје и идоле омладине. Вијести о тим злочинима шириле су се посредно и шапатом, јер су се такве ствари углавном радиле без непожељних свједока, у изолованим просторима, често и ноћу. На дјелу је заиста била зачуђујућа разноликост смрти, како је то формулисао Андрић. Људи су нестајали, али се за њих није смјело распитивати. Отуда су и свједочења наших аутора у том погледу веома разнолика, а зависила су углавном од тога у ком је дијелу града који од њих живио. Увид је био одређен микрогеографијом, јер је круг кретања свима био веома ограничен.

Којовић је, примјерице, знао за постојање штаба извесног Деде, усташког бојовника из Другог светског рата, смјештеног у некад познатом сарајевском ресторану РС, али је тек у једном од ријетких пролазака поред тог мјеста могао да види у дворишном простору препарираног дивљег вепра обученог на начин како се овде види четник: „И док супруга и ја посматрамо призор, наравно у ходу без заустављања, између нас се угура познаница, Муслиманка удата за Србина, који станују непосредно уз РС ресторан и чији је један син на агресорској страни, а млађи се скрива од мобилизацијских власти. Наша познаница још из ђачких дана, сва збркана и уплашена, прича нам да по сву ноћ не могу заспати од вапаја и крикова људи који из Дединог двора излазе или осакаћени или с ногама напред. Боји се за сина, којег излуђују крици из РС ресторана. Убиће ми се дијете, говори, хоће да бјежи према Грбавици“ (89).

(Као и многи Сарајлија, за Деда је чуо и М. Чалија, по томе што је тај некадашњи Павелићев усташа од млађих кољача тражио предност за себе, наводећи као разлог своје године, а они ће, ето, имати за ту „патриотску“ крваву работу још довољно времена. Чудно поређење се неодољиво намеће: Дедо је једна од урбаних легенди ратног Сарајева, а Чалија је, као гимнастички репрезентативац Југославије из Цераровог времена, то исто био у мирнодопском Сарајеву.) При крају дневничке биљешке на дан 26. јуна 1993. године, Којовић записује: „Овдашња власт, тако често изгледа, налази се у хаосу пораза и конфузија се може лако изопачити у бесмислену свирепост. Свирепости већ има, другачије се не може именовати оно о чему се шапатом говори да чине Мушан Топаловић – Цацо, Исмет Бајрамовић – Ћело, и десетине других Цаца и Ћела који раде шта хоће и како хоће“ (226).

То што до Којовића, односно до Улице Матије Гупца, у том тренутку стиже шапатом и у шта је тешко повјеровати, Манојло Чалија већ годину дана гледа из непосредне близине, на Бистрику, у првом комшилуку Мушана Топаловића Цаце. За све што је видио и преживио била му је потребна књига од готово три стотине страница, овдје се могу забиљежити само поједини догађаји, какав је онај кад је низ Бистрик провезен привезан сајлом за ауто, Милош Козлина, борац Романијске бригаде, који на леђима превали пут од Бистричке станице, па преко Принциповог моста, Титовом улицом и улицом Моше Пијаде (Болничка улица) до мртвачнице болнице Кошево (124).

Несрећник је ухваћен у посљедњој, и њој неуспјешној, Цациној акцији напада на требевићке положаје Војске РС. Свакако се мора забиљежити и одмазда коју Цацо врши над војним полицајцима Армије БиХ, након првог покушаја његовог хапшења, кад је већ Изетбеговић одлучио да га се ријеши, знајући да је ријеч о веома неугодном свједоку. Чалија је био у групи талаца које је командант Десете брдске бригаде читав дан држао у дворишту, крај лешева побијених младића. („- А шта каже Алија за нас? – наставља она да пита. – За вас, шта каже? Хоћете то да знате? Ја му кажем, ако ме нападне, да ћу вас све побити, а он мени на то да га боли курац и за вас и за мене. Ето, шта каже. И да знате, ако уђе у двориште, све ћу вас побити“ /148/).

Најдраматичнији тренутак клања двојице полицајаца1 (изведеног рутински, с кољачким искуством стеченим над Казанима4), што сви таоци морају да гледају по стриктном наређењу, као тренутак унутрашњег стања посматрача изгледа овако: „Пререза врат и једном и другом. И то не би довољно. Настави са пробадањем тијела. Сваки убод прати кроз стиснуте зубе: – Дошли сте убити Цацу! – Ево, сад се мучите! Гледам, јер морам. Пред очима ми се врти. Ослањам се на Гордану да не паднем. Дубоко дишем. Долазим себи. И добро је да остадох на ногама, да се нисам срушио, јер и сви други, видим, стоје чврсто у ослонцу. Добро је да нисам легао, јер је Цацо навикао да коље и боде све што је на земљи испружено. Њему је клање, изгледа, седатив. Мирно напушта већ мртва тијела као искусни хирург пацијента послије успјешне операције. Дјевојке, предане службенице курбанског ритуала, преузимају крвави нож. Једне перу нож, друге перу Цацину руку већ припремљеном водом и бришу их пешкиром. Као да се крв људска може спрати водом и обрисати пешкиром… Без имало узбуђења одлази“ (149-150).

Било је и сасвим лудих трагедија, андрићевски речено, готово несхватљивих, бизарних злочинстава. Једно такво описао је Анђић у књизи Смрт у Сарајеву, преко приче блиских познаника – свједока, а ради се о случају кад син (Тарик) убија мајку (Милицу) у присуству оца (Исмета), иницијацијски потврђујући тим безумним чином новоизабрани идентитет: „Нико није стигао ни да се помјери, камоли шта друго. Тарик је упао у стан, са пиштољем у руци. Сав крвав. Кажу да су га ранили ту, на Неђарићима. Викнуо му је: Ђе ти је она курва четничка, и пошао према соби. Уто се и Милица појавила на вратима. Када га је видјела онаквог, само је вриснула: Сине! Шта ти се десило, тешко мени! – Ово су ме осакатили твоји! Свима вам јебем мајку четничку! – и прааас! Посред чела. Није стигла ни да се прекрсти – што кажу“ (26).

——————————————————————————————————————————-

1 „Тај 23. октобар 1993. побољевам и данас. Свако сјећање на њега ме боли. Прате ме стравичне слике. У сну ме гоне и буди нож што клизи испод мог врата. То називају посљератним синдромом. …накнадно сазнах да сам присуствовао смрти и посљедњим знацима живота дјеце, синова мојих познаника, породица Босиљчић и Миљановић. Ликови Срђана Босиљчића и Драгана Миљановића лебде ми пред очима често, баш као да сам њихова несрећна савјест, као да сам одговоран за њихов нестанак“ (Чалија, 156).

2 „Касније су подигнуте оптужнице против Цациних јуришника Десете брдске бригаде. Њих тридесетак признаше убиства преко 800 Срба у Казанима, на Требевићу. Не признадоше они убиства, већ само клања. Клали су, како рекоше, јер је било штета утрошити метак на инсана који је невјерник, противник Босне и непријатељ ислама. И зато одбијају да су криви, да су починили злочин. Они су се само ослобађали оних који су стајали на Алаховом путу стварања исламске државе. И зато нису и не осјећају се кривим. Да би кривица била мања, ангажовани су адвокати. Међу њима вјештак, неуропсихијатар Драган Станић, Србин по рођењу, који је, уз широкорукост чаршијског давања, налазио: неурачунљивост, депресивност, малоумност, незрелост, неизграђеност личности, како би се одговорност истопила и постала неодговорна. Тако да нико поуздано не зна да ли се те дијагнозе више односе на Цациновце или на вјештака“ (161). И, заиста, нико за те злочине до данас није одговарао, а оне неколике симболичне казне егзекуторима који су признали злочинства представљају најмрачнији цинизам и званичну потврду да о томе у Сарајеву није пожељно говорити. „Ћутњом они умирују своју савјест, јер, ето, није гријех не видјети и не помоћи када се ради о Србима и њиховом страдалаштву на Дариви, Добрињи, Алипашином пољу, Бућа Потоку, Казанима, у приватним казнионицама смрти. Ћутња је била и остала најокрутнија сарајевска истина“ (Чалија, 170).