У првом дијелу разговора са књижевником, сликаром, карикатуристом и полемичарем Мирком Вуковићем говоримо о неким акутним појавама у књижевности Српске, о жирирањима и нападима појединаца на чланове жирија који не гласају за њихове књиге, као и о једном издавачком пројекту Завода за издавање уџбеника и наставних средстава у Источном Сарајеву. Прошле године сте, заједно са […]
субота, децембар 21, 2013 / 10:00
У првом дијелу разговора са књижевником, сликаром, карикатуристом и полемичарем Мирком Вуковићем говоримо о неким акутним појавама у књижевности Српске, о жирирањима и нападима појединаца на чланове жирија који не гласају за њихове књиге, као и о једном издавачком пројекту Завода за издавање уџбеника и наставних средстава у Источном Сарајеву.
Прошле године сте, заједно са Љубомиром Милутиновићем, објавили Антологију српске поезије за дјецу и младе у БиХ “Лепо слово”. Да ли сте имали притужбе на уврштене и/или изостављене пјеснике?
Људи су прагмате и добро знају коме не смију да приговоре (јер знају да ћу испоставити „тачну фактуру“, прецизно, до у пфениг образложену), тако да је дебљи крај у овом случају извукао мој колега и коаутор, професор Милутиновић. Али – не бојим се ја за Љуба, снаћи ће се он већ. Ја сам, међутим, имао симпатичних ситуација са неким издавачима (кажем неким; не бих да их офирам!) којима се пројекат допао, али су имали ултиматум: антологија не може без Ранка Павловића.
Ја сам тада прибјегао соломонском заокрету – рекао сам да је критеријум ДЕСЕТ умјетнички релевантних пјесничких текстова и положио свој улог у игри: одаберите ви десет по вама антологијских његових пјесама, дозволите ми да аргументовано изанализирам одабране пјесме и, ако моји аргументи не буду ваљани – Павловић улази у антологију, а моја теза да је он очајно лош пјесник пада у воду. Потписујем предају. Наравно, услиједило је оно млако:„Па знамо ми да си ти у праву, али ОН ЈЕ ИМЕ, ипак.“ Ипак?! Ипак, то ИМЕ као што сте могли да видите није ушло ни у Грујичићеву голему „Антологију српског песништва“ у којој је било мјеста за неколико стотина аутора, али не и за Павловића. Виђи врага су седам бињишах – што би Његош каза’! То ми даје наду да ипак нисам „потпуно застранио“, ха, ха!
Не желимо да умањимо Ваш пјеснички рад, нити Вашу репутацију врсног карикатуристе, али бриткост Ваших полемичких одговора нас напросто нагоне да Вам поставимо сљедеће питање. Када су Република Српска и Бањалука у питању – Ви сте “име” армирали полемикама (Живко Малешевић и Анђелко Анушић, Здравко Кецман, владика Григорије). Да ли је вриједило све то и да ли сте осјетили неке посљедице тако и толико подигнутог гарда?
Што се гарда тиче – нисам љубитељ спорта, али волим бокс и… „радо га се сећам“! Подсјетићу вас како су поглавља мојег полемичког текста „Аљкологија, историјски промашај“ насловљена са „Начињање, кврцкање“, „У главу, у плексус, по бубрезима“ и „Завршни ударац“. Ја уистину уживам у тој, и таквој, репутацији. И прихватам све што она захтијева, све што пружа и све чега ме лишава. Мој друг, сјајни пјесник из Бијељине Милан Николић, у једној пјесми вели:
Кад ниси мелем рана буди,
Горчином твојом да се храним,
И презри ово што ти нудим,
И узми оно што ти браним.
То је компликован „љубавни однос“, као што видите. Али, ја дубоко љубим ону старозавјетну ријеч која гласи: „Баци хљеб свој поврх воде, јер ћеш га наћи послије много времена“. Ја не пишем полемике и не улазим у „клинчове“ јеткости и сујете ради (бокс је ПЛЕМЕНИТА ВЈЕШТИНА!), зато што имам злу намјеру и желим некога да „намлатим“, да задам ударац испод појаса ил у затиљак, неком да подвалим и да му загорчам његов „возљубљени“ чорбуљак, ја то чиним истинољубивости и правдољубља ради. Поштења ради. Озбиљности. Људског достојанства ради. Умјетничког интегритета ради. И то се, редовно, врати на исти начин. Неколико ствари су за мене светиња, а једна од њих је и књижевност.
Не могу да останем слијеп и глув на силовање, злоупотребу и злостављање књижевности и само у тим ситуацијама реагујем и пишем своје полемичке књиге. Иначе, вријеме радије трошим на писање поезије. Ја сам пјесник, превасходно. Али – пјесник који није глув на своје вријеме и његове неподопштине. Они којима литература није света, они литерарни сваштоједи и дебелокошци, довели су нас овдје гдје јесмо и испрофанисали овај племенити „занат“ до те мјере да било који простак с пуним правом може пљунути на њега. Могу да ми чине ситне подвале, могу да ме прећуткују, опадају, пањкају, склањају, хушкају којекога на ме, али – као што рекох: Баци хљеб свој... или, у народној, слободнијој парафрази – како сијеш. тако ћеш и жњети.
Могли су ти издавачи да одбију антологију „Лепо слово“ Павловића ради, али се на крају ипак нашао идеалан издавач, много значајнији од тих које ни помињати нећу, а антологија ће том издавачу донијети и награду „Гомионица“ на бањалучком Сајму књиге. Дакле, принципијелност и поштење се исплате, ма шта да неко о њима говори. И ово може, комотно, бити схваћено као моја директна порука младим људима који улазе у ову малу бару препуну крокодила.
Ове године сте били члан комисије за суфинансирање издавачке дјелатности Министарства просвјете и културе РС. Ријеч је о малим средствима, која се, да ствар буде гора, потом дијеле на још минорније дијелове. Па ипак, ни ту није могло бити мира, па су се незадовољни огласили у дневним новинама, тврдећи и ово и оно, позивајући се чак и на правну заштиту. Тада нисте одговорили. Да ли сада желите нешто да кажете о томе?
Да! Желим то! Желим то! Плазим језик и шеним репом! Шалим се…Ја тада нисам хтио да одговорим из поштовања према Министарству просвјете и културе које ми је указало повјерење и част да часно и савјесно обавим тај посао који је врло често знао бити нечасно обављен и то – баш у вријеме када су у жирију ординирали они који се данас жале и њихови сатрапи и лизисахани. Министарство је одговорило на свој, посве достојанствен начин, што и приличи једној таквој институцији, тако да сам се ја – очекујући такав одговор – на вријеме угризао за језик. Моме „лајању“ ту, заиста, није било мјеста. Сада могу, сада је то…“сада је то прича у граду будала!“, рекао би Мија Павловић.
Знате, ако сте непоштени, онда ћете своје пропусте и своје недостатке прикривати тако што ћете за њих оптужити другога – у овом случају жири. Имате лошу књигу: „Они ме мрзе, то је завјера, урота противу мене!“ Издавач траљаво одради свој посао, па на анонимни конкурс пошаље фолдер насловљен пуним именом и презименом аутора и насловом књиге (као што је ове године био случај са књигом др Душка Певуље, књигом Јованке Стојчиновић Николић, Анђелка Анушића или, пак, Сретена Вујковића), а онда то прећути аутору и сву кривицу свали на „уротнички расположени“ жири. Узгред: држим да Министарство дуго није имало овакав жири и да га задуго још неће имати.
Не говорим ово зато што сам ја био у њему. Једноставно: срећан стицај околности. У ком смислу? У погледу ничим помућене објективности. Принцип рада прописан правилником Министарства је овакав: три члана жирија добијају анонимне рукописе, дају оцјене у одређеним, прописаним, категоријама, сабирају их и дају коначну оцјену уз – обавезно! – стручно, писано образложење оцјена. На коначној сесији бодови сва три члана жирија се сабирају, а потом дијеле на три и дају бодовну вриједност сваког рукописа понаособ. Бодови творе ранг листу, па ком опанци, коме ли обојци! Листу сачињавају службена лица у Министарству, након што су електронским путем добила комплетне извјештаје трију чланова жирија. Жири се састаје да провјери, сравни и прокоментарише листу, усмено образложи извјештаје и, евентуално, усагласи спорне моменте.
Када сам се у наречени дан појавио у Министарству, пришао ми је Игор Симановић и рекао: „Здраво; ја сам Игор; ето, да се нас двојица коначно и званично упознамо!“ Што ће рећи: Игор и ја смо, свакако, знали један за другога, али се до тога дана уопште нисмо упознали. Исто је било и са Слобом Владушићем. Дакле, никакве конспирације ту није могло ни бити! Кристално чиста и објективна ситуација. Да конкретизујем ствар: ја, примјерице, могу дати неком рукопису висок број поена, али ако два преостала члана дају нула или само један поен књизи, бодови се саберу и практично се број бодова који сам ја дао само подијели са три, што не обећава да рукопис може бити финансиран. Или, пак, обратно: један члан може сматрати неки рукопис очајним и дати му минимум поена, али ако му два преостала члана дају високе оцјене, он има велику шансу да буде „награђен“ новчаним средствима. То је објективност; то је принцип демократичности.
Па шта су они који су се жалили имали да „приговоре“ таквој објективности?
Допустите ми једну анегдоту као интродукцију у одговор на ово питање. Желим да у разговор унесем дашак аутентичног, животно-свакодневног, а прича, како ћете видјети, није лишена контигвитета. Када сам прије шест-седам година био плаћени колумниста и критичар у „Гласу“ Миленко Стојичић је написао један тужни текстић у једним другим новинама у којем се неџентлменски и посве немушки „изругује“ уредници културе у „Гласу“ и њеном „монализинском осмијеху“ на фотографији поред њеног коментара о стању у култури у којем, апсолутно, није помињала Стојичића (али, не лези враже: сам се прозвао!).
Видно узнемирена, пожалила ми се на тај степен некоректности, стално понављајући: „У реду, бави се мојим радом, реци да нешто не ваља, али откуд ти право да се бавиш мојим физичким изгледом и безобразно алудираш како је неко глупача која само зна да се тупаво смијеши!“ Ја сам се нашалио и рекао јој да нисам психотерапеут, али да јој могу понудити једну бесплатну сеансу. Узео сам Стојичићеву књигу, раскрилио клапну са фотографијом аутора и рекао јој да прокоментарише то што види. Опуштена сеансица која јој може користити и олакшати. Слијед ћу изнијети у форми дијалога:
– Шта видиш?
–Ма, дај…Не знам…
–Помоћи ћу ти. Обрати пажњу на ту фризуру, на ту косу. На шта ти личи?
–Зализан ко првачић, само што му је коса потпуно бијела.
–Сјајно! А те клемпаве уши?
–Ко неки балавац, стварно!
–Ето га; добро ти иде: СИЈЕДИ БАЛАВАЦ – ПРВАЧИЋ! Идемо даље: тај кукасти нос и то нешто спипљено и збрчкано испод носа?
–Личи на папагаја!
–Ето га! Бинго! ПАПАГАЈ! А знаш шта ми је рекао Митрић (Радомир Д. Митрић!); каже: Братушка, еее – Стојичић је мени исти Клодовик!
Сигурно вам је до сада постало јасно да је главни лик у „овој причи“ Миленко Стојичић – он је тај који је у дневним новинама осуо паљбу по жирију и – мојој персони, „а то ме вр’јеђа“ („не може то тако!“), што би рекао Чоки, Чола. Или (не могу да се не спрдам) што би рекла „Црвена јабука“: „То што си варала – то бих ти опростио, ал’ што си мене – то не могу!“ Дакле, прешао је границу, прекршио један прећутни „пакт о ненападању“, господин је дирнуо гдје није смио – користио се подлим лажима, опачинама, јавно ме је опањкао и обезвриједио као човјека и умјетника – и сада мора да добије по прстима (пардон – канџицама).
Рекох – канџицама, и ето прилике да поентирам: као што је „горепоменута“ сеанса показала, Стојичић је СИЈЕДИ БАЛАВАЦ – ПАПАГАЈ ПРВАЧИЋ. Чим не добије оно што жели (ПАРЕ!), овај СИЈЕДИ БАЛАВАЦ се разњаче: „Дааај! Дааај ми! Мооо-оооје! Мооо-ооје! Оћу онооо! Узео ми јеее! Нека ми врааати-иии! Мооо-оооје! Мооо-ооје! Пааареее! Оћу пааареее!“ А онда, овај ПАПАГАЈ ПРВАЧИЋ почиње бјесомучно да крешти и понавља исту, сто пута из његовог кљуна чуту причу. Сваки пут када не добије новац од Министарства (а десило се то више – да, да – више пута!) његова болесна мантра гласи: чланови жирија не испуњавају основни услов – да су показали завидне резултате у области о којој одлучују; ко је ТАЈ И ТАЈ? шта је он урадио?…бла, бла, бла, бла (КРЕЕ, КРЕЕ, КРЕЕ). Класична кафанска мантра; класична димна бомба! Посебно то плашење мечке решетом са тим „потражићемо правну заштиту, тужићемо“ (кога?! Коме?! За шта?!)! У својој немоћи Миленце гризе ко мува на оморини.
Да ли је та димна бомба имала икаквог ефекта?
Тешко! Неко је паметнији од мене рекао како почесто није битно шта се говори, већ – КО ГОВОРИ. А ово говори Миленко Стојичић! То је, да подсјетим, онај предсједник бањалучке Подружнице чији се први потез када је ступио на функцију састојао у томе да на сједници Управе, након што су чланови изабрали трочлани жири за једну награду, подигне руку и замоли да, ако је могуће, умјесто тог трећег члана ставе њега, „САМО ОВОГА ПУТА“, јер реновира купатило и тих триста марака су му „ко о главу“. Превари се Суљагина Фата… Преварише се чланови Управе, учинише му уступак, да би се убрзо САМО ОВОГА ПУТА претворило У СВАКИ СЛЕДЕЋИ ПУТ када је неки новац у питању. Уђе Мујо, замандали врата!
То је (иза замандаљених врата!) мутирало до те незамисливе мјере да је Стојичић чим му се први пут пружила прилика да организује „Кочићев збор“ и доноси одлуке у вези са њим САМ СЕБИ ДОДИЈЕЛИО „Кочићеву награду“ и написао сценарио по којем ће му награда бити уручена, или до тога да је недавно СА СОБОМ ПОТПИСАО УГОВОР о финансирању своје књиге коју је „не штедећи ријечи хвале“ у писаном образложењу сам себи „топло препоручио“.
Било би непристојно да ја сада наводим књижевне награде које сам добијао (бивша СФРЈ, смањена СРЈ, још „упранија“ Државна заједница Србија и Црна Гора, Црна Гора, Србија, Република Српска), часописе, новине, листове и магазине које сам уређивао (јер се на конкурсу оцјењује и публицистика), да наводим како сам био плаћени критичар неког листа и како су моје критике ушле у неке антологије критичких текстова и томе сличне ствари. Ја сам, ипак, васпитаван по једном интелектуалном и грађанском устројству и систему вриједности и није ми у природи да се спуштам на тај ниво. То се у мом свијету сматра непристојношћу. Уосталом, то су лако провјерљиве чињенице и није тешко до њих доћи ОНОМЕ КОГА ТО ЗАНИМА. Одговорне људе у Министарству то је свакако занимало приликом избора чланова комисије и они располажу тим био-библиографским подацима и мојим референцама.
Стојичићи, у ствари, опСТАЈУ само тако што имају (или покушавају да имају; а иде им за сада добро!) одређену контролу у смислу да поставе своје људе (себи сличне љигавце) у жирије или тако што шурују са неким административним радницима и апаратшчицима којима могу да пришану: „Де види, прогурај ми ово…“ Када им „волан“ измакне из руку, када нису у позицији да „контролишу“ ствари и утичу на одлуке – страшно се успаниче.
Међутим, такви људи су заслијепљени и не успијевају да сагледају како губе контролу или уопште (одувијек) немају контролу над оним што је кључно: над оним што пишу! А када ту немате контролу, онда вам је све узалудно. Мислим да би господин Стојичић требао да стави прст на чело и да се добро запита над неким чињеницама. 1.Шта није у реду са његовом књигом када је од сва три члана жирија добила НУЛА поена (бројке владају свијетом; математика је неумољива: три пута НУЛА једнако је НУЛА; број множен са НУЛОМ за резултат увијек има – НУЛУ…)?! 2.Шта то не ваља са његовим писањем, ако је и прошле године од три члана жирија добио, такође, НУЛА поена?! 3.Гдје је запело са његовом „литературом“, ако се узме у обзир да је прошле године била ријеч о збирци пјесама, а ове о нечему што је он назвао романом, а што роман не може бити – ни у лудилу (дакле: поезија – НУЛА; проза: НУЛА! А да се опроба у драми; можда буде имао више успјеха!)?4.Ако већ каже у свом јетком коментару да моју минорност и факултетског предавача Симановића не сматра достојнима да судимо о његовом дјелу, али да држи до мишљења и референци доктора Владушића, зар се није забринуо над чињеницом да му тај „којег уважава“ већ другу годину заредом додјељује – НУЛА поена за његово „ингениозно“ писаније?!
Иначе, овдје је ријеч о једном штиву без смисла и елементарног осјећања за мјеру (која је од античких дана, као што знате, елементарна претпоставка за стварање озбиљног књижевног дјела). Навешћу само дио из мог писаног извјештаја Министарству просвјете и културе: Текст – најприближније – личи на рад лошег сликара који је научио све сликарске трикове и уопште не слика, већ набацује „голе“, испразне ефекте. Изрониће у тексту блистава ријеч, луцидна синтагма, домишљата игра ријечима, мисао и конклузија, али роман (ако овај текст то може бити!) понајвише наличи помору рибе. Вода носи непреброј рибљих лешина, смрадно је, лужинасто, мутно и гњило, мада по гдје-гдје бјеласне неки лијепи бјеличасти трбушћић оперважен колористичним наранџастим рубом. Текст је непроходан и монотон; монотоно приповједачко ткање без драматуршких обрта и динамичких амплитуда. Просто речено: досадан, преоптерећен и конфузан текст. Осим тога, недостаје му и оригиналности…
Једва чекам… „да недеља дође“! Једва чекам да књига изађе из штампе, па да се детаљније позабавим њеним садржајем! Јер Миленко је тако нешто, са своје некоректности, призвао. Као што „нам поручује“ и она клиширана феминистичка фраза: „Јер ви то заслужујете!“
Недавно је, у издању Завода за уџбенике и наставна средства, објављен Лексикон српских писаца у БиХ. Шта мислите о том подухвату?
Ето! А таман сам хтио да избјегнем и завршим „са виолинама“! Али ово, изгледа, не може проћи без трубача и таламбаса…Враћамо се, дакле, на исту ствар: ето једне очигледне „посљедице“ мога високо подигнутога гарда, како казасте. Ја сам добио званичан мејл у коме ме куртоазно и сасма протоколарно моле да доставим своју биографију и библиографију како бих био уврштен у тај фамозни „Лексикон“. Лексикон је објављен и под словом В, под ВУКОВИЋ два имена – Цвијетин и Ђорђе. Од Мирка ни трага, ни гласа. Под Словом В ситуација као у Бреговићевој пјесми: „…под словом Б је моје име, прекрижи га ноћас и стави крст пепела и крст тишине…“ Без намјере да омаловажавам „рођаке“ (шала, наравно), али умјетничке биографије ни једног од двојице Вуковића се не дају поредити са мојом, нити по броју објављених књига, нити по наградама и признањима које сам добијао за свој рад. Неко је академику Ђуричковићу, Дејану пришануо: „Немој њега, ни случајно, то ти је онај…“
То, сада, отвара дубља и „гаднија“ питања, питања неугоднијег мириса. Какви су то академици? Како неко да вјерује у суд таквих непоштених, необјективних и на махинације спремних људи? Колико такви академици држе до литературе, када тако мало држе до себе и свог професионалног достојанства? Замислите колико нема достојанства тај академик Ђуричковић када себи допушта да злоупотријеби позицију и потпуно избрише једног јавности познатог аутора. Тим прије што се овдје ради о лексикону који је, по дефиницији, „телефонски именик писаца“ – дакле: у њему су побројани писци (сви или највећи број!) који пишу у РС, а не селектовани, пробрани и привилеговани подобници. Сви бројеви – не само они који се прислушкују! Замислите шта човјек себи допушта под старе дане, на заласку своме академскоме. Ово говорим – између осталог – и зато да буде прибиљежено и упамћено за неку, евентуалну, историју у којој ће се можда говорити о неком од актера ове приче – било мени, било академику Ђуричковићу. Појмите, само, ову дражесну коинциденцију: Лексикон објављује „Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево“, издавач који је објавио и поменуту награђену антологију „Лепо слово“ (некако у слично вријеме) на чијим се корицама појављује име ПИСЦА КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ – име Мирко Вуковић!
И, напокон, остаје питање како ја да се опходим и поставим спрам академика Ђуричковића и његовог нечасног чина! Кажу поштујте старије, поштујте титуле, а ја, као педагог, и васпитач, и родитељ, кажем: ПОШТУЈТЕ САМО ОНЕ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈУ ПОШТОВАЊЕ! А људи који раде овакве ствари нису за поштовање, ван сваке сумње! Да смо на радију, ја бих вас замолио да у оф-у пустите ону карикирано, у тупаво-навијачком тону отпјевану пјесму групе „Кугуарси“: „Дејо, мајсторе, па ти си бо-оог! Дејо, геније, па ти си бог!“ Ако сте у могућности да „прилијепите“ тај звучни запис на овом мјесту у интервјуу, био бих вам дубоко захвалан.
Ја, дакле, отворено ругалачки урлам оним гласом припитог навијача кога издаје грло и коме пуцају гласне жице: Дејо, мајстореее…ТИ НИСИ БО-ООГ! Дејо, генијеее…ТИ НИСИ БОГ! Као што ме, Дејо, мајсторе, ниси створио као умјетника – као писца, тако ме, Дејо, геније, ти не можеш ни избрисати, поништити, потријети, или шта већ, као писца! И тај твој по тебе компромитујући, ништавни тефтер назван „Лексикон српских писаца у БиХ“ има вриједност таман колико и истрошена свеска задјенута изнад врата каквог сеоског пољског вецеа. А тако ће јадно и завршити… јер – „ВИ ТО ЗАСЛУЖУЈЕТЕ!“.
Министарство је одговорило на свој, посве достојанствен начин, што и приличи једној таквој институцији
http://youtu.be/El7gRIymR20
😀