Рајко Васић: Подијелити све што се може подијелити

Предговор истоименој књизи Рајка Васића.

Постоје зрнца која се појаве пред крај једног дугог времена када наиђе спознаја да је нека епоха завршена. Не догоде се, нити се појаве, неки посебни историјски знаци и чинови, већ сазнање једноставно наступи, као неко велико годишње доба. Спознаја прво, апсурдно, дође до обичног, неуког свијета. А потом до учених и мислених појединаца и радикалних и агресивних група.

Дође једноставно и обично, као што једно јутро осване у магли а друго у предсунчаној роси. То нам помаже да схватимо да се велике епохе не завршавају, а друге не почињу, великим историјским прекретницама, ратовима и крвима. У некој дубљој анализи дошли би до тога да се све то И догађа зато што нисмо видјели те обичне ненајављене знакове. Или их нисмо добро разумјели нити им довољну пажњу посветили.

Велике епохе се заврше, за неповршне посматраче, много прије крви, или много послије привидних побједа и пораза. Најчешће, тај завршетак нема много везе са побједом или поразом. И, најчешче је, побједа пораз а пораз побједа. Сада је дошло доба да се спозна да је завршена Велика Балканска Епоха Заједништва.

Много је живота, крви, идеала, образа и иметака потрошено у борби за ту епоху и још много више за њен крај. Епоха је обухватала јужнославенске просторе, садржавала многе идеалистичке и слободарске пројекције и жртве, имала велике непријатеље, у двије царевине и у, намјање, два велика покоља и крвопролића, једно вишестољетно, друго вишегодишње.

Дуго се опирала, Велика Епоха Заједништва, и свој зенит, опет апсурдно, дочекала под комунизмом који се, да би је његовао, претварао у самоуправни социјализам са људским, радничким ликом. Дабоме, да то није успјело јер је Крај Епохе већ био записан.

Сада је остало да се то заједништво инсталира у Босни и Херцеговини која никад није била ни његова колијевка ни његов гроб. Оно Овдје никада није заживјело коликогод театарска транспарентност то привидно показивала уназад неколико социјалистичких хуманих деценија. Овдје се заједништво не може одњеговати ни силом. Сила никада није градила епохе. Оне су се, када дође вријеме, и када презрију, само урушавале и самоурушавале силом.

Заједништво Овдје не може да успије јер је увијек неко јачи и увијек онај ко је јачи заједништво схвата као своју побједу и туђи пораз, понижење и подаништво. Босна И Херцеговина је остала међународно призната Празнина између Србије и Хрватске. Није опстала вољом својих живитеља, својих нација, свој народ нема, нити је ико до њих види у будућности као своју визију Слободе.

Предуго се на Балкану трага за Слободом да би неко на неком простору Мржње, данас, о томе имао илузије. На просторима мржње илузије су конвертибилне, директно размјењиве за ропство. Међународно призната Празнина између Србије и Хрватске може опстати само подијељена. Перманентна подјела је њено трајање. То одговара двјема од трију нација и одговара њеним, босанскохерцеговачким, пресудним сусједима, Србији и Хрватској. У подјели су сигурни за своје сународнике и не морају потезати за међународно неприхватљивим активностима. У сваком другом случају, у случају тоталитарног јединства, ропског јединства, грађанског тоталитаризма, Србија и Хрватска не могу остати неутралне. А то би, на овај или на онај начин, уништило Празнину. Подјела Босне и Херцеговине мора бити, и једино је могућа, по националним границама. Дејтонски мировни споразум је основа за трајне, дуготрајне, подјеле и услов опстанка. Свака друга активност води у нови рат у коме ће нестати оно што се данас зове Босна и Херцеговина. Снаге које мисле да могу тало лако аутирати Дејтонски Општи оквирни споразум за мир морају да узму у обзир чињеницу да су око Празнине Хрватска, која има неоспорну подршку Запада и Ватикана, И Србија, која је највећа и најмоћнија земља на Балкану, И која, такође, има међународну подршку која није занемарива.

Још нешто треба имати на уму. Међународни Кројачи, који су тако вјешто извели и дешнитовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, допустили су да у БиХ траје рат управо онолико дуго док се нису искристалисале националне границе. Прије Општег оквирног споразума за мир биле су већ створене Република Српска и Муслиманско хрватска федерација. Да су кројачи хтјели Тоталитарно Јединство, нико се не би могао томе одупријети.

Вјероватно би неки народи у тој бици нестали, потпуно, или са ових простора. Дакле, БиХ је у Општи оквирни споразум за мир ушла са националним шавовима. Њене унутрашње границе су међународно признате и гарантоване. Пошто се није могуће борити против цијелог свијета, треба поштовати те од свијета признате границе.

Стога, подјела за коју се залажем, није дјелатност против Општег оквирног споразума за мир, није против БиХ и није против других нација у БиХ. Мада допуштам да дневна, провидна и агресивна пропаганда проповиједа друкчије. Но, када говорим о подјели, говорим за добро Босне И Херцеговине. Након дефинитивне дејтонске самосталности, након чишћења Празнине од генетске неуставне модификације коју су провели бројни високи представници на основну Бонске декларације, отварају се могућности валидног, федеративног или конфедеративног заступања и остварења инетереса Републике Српске као И могућности подјеле Федерације БиХ, на начин да доиста постане Бошњачко – Хрватска.

Појмови подјела и самосталност овдје се не узимају у својим независним и крутим тумачењима него се морају узимати у обзир као уставне категорије. Тек на основу квалитетне дејтонске, уставне, подјеле И самосталности, могуће је напредовати на унутрашњем и вањском плану путем тражења заједничког интереса и легитимног договарања његовог остваривања. Али и путем легитимне и уставне заштите властитих интереса без деструкције туђих.

Ако се не може Подијелити СШСМ Подијелити, БиХ неће ни као Празнина. Путеви Независности или припајања Србији и Хрватској, отвориће се као природне и принудне могућности. Што се тиче Републике Српске, мислим, за њу је опција број један, свакако, Дејтонска Самосталност. Број два је Независна Самосталност. Тек као опција Број три може бити припајање Србији. То је И најнеповољнија опција јер би се овај простор разводнио у Виртуелним Регионима Србије. Република Српска би тада постала једна од Регионалних Окрајина Србије. Али пут означен стрелицом Подијелити све што се може Подијелити, неће бити кратак и лак па друге опције неће тако брзо доћи на дневни ред.

У овом љетопису, који је седми по реду, осму годину, дакле, из дана у дан пишем текстове који одржавају филозофије наслова мојих љетописа, а први је био БиХ не постоји. Говорим о битним одредницама Филозофије Подјеле, која је и Филозофија Опстанка, и за БиХ, и за Републику Српску и Србе Овдје, а које се могу именовати као Идентитет Српске, Босна усрана, Сарајевски Политички Круг, Турска и Неоосманизам, Измећари, Интернационулчине, Деструкција и Дерегулација… и доносим суптилне и грубе аргументе за тај процес који није нимало једноставан и који тражи толеранцију, уставност, цивилизованост и процедуралност.

При томе уживам у несхватању и дивљаштву које то бнесхватање продукује према мени.