Неке птице никад не одлете

Сад кад (коначно-поново) примам плату за оно што пишем, писање муфте ми дође некако… као "најстаријој занатлијки" да код куће ради "оно". Мора ми баш бити до тога. Не до "онога" него до писања.

Пише: Зоран Јанковић

У својих 47 година живот(иња)арења био сам: полицајац, ратник, пољопривредник, новинар (тв, радио, новине, агенције, портали…), возач, трговачки путник, инструктор вожње, испитивач, пр, савјетник… а то шта сам све радио и знам радити предуге је за набрајање, а премало је интересантно („Ти, ујка-Душко, изгледа, ниси био само на Мјесецу. Био сам ја и на Мјесецу…“).

На највећи дио тога што сам омрчио по хартији за ових двадесетак година пискарања (више писања, а мање овог другог) сам – поносан. А понешто данас и не бих поновио. При овој памети. Као што не бих радио ни многе друге ствари које чинио јесам. Човјек се учи док је жив и опет умре магарац.

Али ово да напишем – морам. То је најквалитетније могуће објашњење.

Лијепо молим да они који се баве књижевном критиком не буду престроги, јер ретке које исписујем не сматрам њиховим жанром, него само личним виђењем нечег што сам читао. И читао. И прочитао.

А зове се „Кома у 26 слика“- роман Драгана Тепавчевића.

Писац је писац је писац…

Деведестих година док сам радио на РТРС-у многи су се у тој кући „нагонили“ на писање коментара. И данас то чине. Коментар је, то знамо, форма која се сматра плафоном новинарисања. Многи су, рекох већ, писали тада коментаре (то ко све коментаре и осврте пише данас није више вриједно ни помена) на РТРС-у али само три човјека су то и умјела да раде: Мирослав Глигоревић, Горан Ђогић и Драган Тепавчевић. И нико више. Нека ми многи извину.

Глигоревић је у Канади, Тепавчевић је у Аустралији, а Ђогић у „Прессу“. Зашто један тако писмен новинар као што Горан јесте ради уредничке послове, а да сам не пише… није ми јасно. Баш није!

Слово о бољем од себе

Овдје сам се усудио да пишем о неком ко пише боље од мене. Много боље. Па шта! И са Нолетом многи укрштају рекет па не блеје овце за њима.

Тепавчевић је, при свега, Сарајче. Нетипично Сарајче. А, опет: обично Сарајче. Гдје год и како год живио. Земља кенгура га ништа одмакла није од испод Требевића. Није он говорио оно „шае, ба, јаране“ ни ме(х)ко „ш“ и „ж“, али његова душа, зато, никад није престала шетати Вилсоновим шеталиштем. Мирисати прве јорговане на врелу Босне. Пити точено у Мискиновој и окретати се за мињацима. Куповати новине од оне тете пред Градском тржницом, колпортерком што лаже наслове, наднаслове, поднаслове и све садржаје новинских чланака.

У „Коми“ се, Тепавчевић, оголио до гаћа. Онда је скинуо и њих. То му је било мало па је свукао кожу и онда је стао пред рендген. Може и „ленгер“. Ништа у њему више скривено остало није.

Ако вам је Сарајево икад ишта значило у животу онда је ово књига коју морате да прочитате. Узалуд сте живјели ако то не урадите. Али, запамтите, читаћете је на властиту одговорност. Ја са тим немам ништа.

Јер ако читали будете пад у кому од 1001 слике вам не гине. Неки пут те сликовизије сладуњаво миришу по кестењу које се пржи на Дрвенији, с првим јесењим данима. Миришу и ко њедра и ко једра и ко млијеко и ко кобила. Онда се размиришу ћевапима из „Жеље“ „Мркве“ или „Деветке“… а напречац вам носнице пресијече, а желудац стужи, страшни мирис горелине тијела и живота голобрадих војника ЈНА на Скендерији ’92!

„Умро град, умро ја, све умрло. Ништа више не боли, јер не може, јер је умрло. Разумијеш? Није то град за који сам мислио да јесте, мене више нема, сад се дешава то што не постоји. Схваташ?“

Не схваташ шта аутор каже? Е јебаји га, онда ти нико не може ни објаснити. Ово и није књига за свакога. Више је за нас које су убили 1992. године, само што још нисмо умрли. Још једемо, серемо, пијемо, пишамо… ако се то животом назвати може. Јер не знамо више кад упражњавамо радњу а кад предмет радњи.

Ако вам је понешто од овога јасно, онда књигу морате да прочитате. Обавезно. Све ће вам се тамо само казати.

Али онда је морате заборавити. До посљедњег слова, до задње слике. Да бисте могли наставити даље да живите.

На насловној фотографији слијева на десно: Зоран Јанковић, Грујо Леро, Драган Тепавчевић и Милад Обреновић.