Напреј застава Славе: Словенци снимили филм о свом партизанском јунаштву?!

Вјеровали или не, Словенци су снимили филм о ратној епизоди у Другом свјетском рату, за коју сасвим сигурно никада нисте чули. Након 30 година од посљедњег филма, сви би и даље да се огребу о српску антифашистичку борбу.

понедељак, 17 фебруара, 2020 / 11:10

Мало је познато да је композитор химни Србије и Словеније исти човјек. Даворин Јенко. Боже правде је, као дјело Словенца, забрањена пјесма у Републици Српској од стране окупационе власти. Не у Србији за вријеме Милана Недића, већ у Српској за вакта Милорада Додика.

Оно што је још непознатије, јесте да име химне „Напреј застава Славе“, значи „Напријед застава Славије“, односно земље свих Словена (Хеј Словени…), али је новонезависна словеначка власт промијенила велико слово у мало. Тако је Славија данас само слава. Али не крсна.

Нити државна. То је данас химна словеначке војске.

На Менини, на планини, Словен- четник, зулум чини

И поред ове испреплетености Срба и Словенаца, СР Словенија и њено руководство су од избијања грађанских ратова у распаду СФР Југославије, дослиједно подржавали све оне који су против Срба. Са непотребном страшћу, рекло би се, што се посебно види на примјеру Косова и Метохије, односно Црне Горе.

Милан Кучан ових дана потписује Апел 88 фашиста, уз Стипу Месића који је „два пута побиједио“, а који не осуђују анахроно стварање „Црногорске православне цркве“ отимањем имовине од СПЦ, већ бране јединог несмијењеног диктатора из времена комунизма. У исто то вријеме, Удружење Словенаца у РС „Триглав“, парадирало је поводом Дана Републике.

Подгорица, 16. мај 2006.

На планини Менини од 1453 метра надморске висине, очигледно, одиграо се неки догађај у Другом свјетском рату, за који нико никада није чуо за вријеме Тита, мада (видјећете на крају у саопштењу) сад за њега тврде да је „славан“.

Шта год да се десило, то је Словенцима очигледно значајнији историјски догађај од протјеривања оног дијела њиховог становништва, које се није хтјело изјаснити да су Нијемци.

Србија до Лајбаха!

Вјероватно јер их се протјеривало у – Србију. Милана Недића, не ону Александра Вучића. У којој су примљени братски и сачекали да српска ЈНА и руска Црвена Армија ослободе Словенију и заузму Трст. Мисли се, наравно, на процентуалну заступљеност ових народа у тим војскама.

Послије Србија из тог правца није добила излаз на море, а територијално је, покрајинама које је једина имала, сведена на Београдски пашалук. Што је и данас, посебно у културном смислу. И то је исто добила из тог правца, гдје је два пута ишла да поставља границе (југо) Славије.

Сви су се изгледа у Другом свјетском рату на територији Краљевине Југославије борили против Нијемаца и Италијана, осим Срба? Срба је било највише у борачком саставу партизанских одреда, скоро апсолутна већина до 1944. године и пада Мусолинија, али то је податак који се мора игнорисати, јер ће мултиетничари да читав један народ називају фашистима и агресорима у сопственој земљи и унаточ јасној антифашистичкој историји.

Присуство Дине Мустафића, творца најшовинистичкијег и најлажнијег филма о рату у Сарајеву деведесетих, довољно говори о намјерама организатора, чије саопштење пресловљавамо на српско писмо:

Валтер (Перић) брани Синема Сити

Данас, 17. фебруара 2020. године у ЦИНЕМА ЦИТY кину у Сарајеву са почетком у 18,00 сати САБНОРБиХ организира премијерно приказивање партизанског играног филма „ПРОБОЈ“ снимљеног прошле године у Словенији. Редитељ филма је Дејан Бабосек.

Ради се о првом партизанском филму снимљеном наокон 30 година. Филм третира истинити догађај са планине Менине из 1945. године. Након пројекције биће уприличен разговор са ауторима филма, редитељем Дејаном Бабосеком и глумицом Дарјом Крхин, али и учесницом тог славног догађаја (за којег нико није чуо, прим. Фронтала) из 1945. Валеријом Скрињар Тврз.

Модератор разговора је Дино Мустафић, редитељ из Сарајева.



4 КОМЕНТАРА

  1. „сви би и даље да се огребу о српску антифашистичку борбу“
    „учесницом тог славног догађаја (за којег нико није чуо, прим. Фронтала)“

    Izašao Slovenac na zadnjem kongresu komunističke partije i pita drugovi, ja za govornicu, a vi za slušalice, zar je baš toliko teško bilo naučiti nešto malo slovenačkog. Ono za šta ja nisam čuo, za to niko nije čuo, ja sam svi, centar svijeta i mjera znanja i vrijednosti. Tako je onda i lako reći za partizansku borbu da je samo srpska.

    – U naređenju od 20.7.1943. godine za napad na okupirani tešanjski prostor komandant Dvanaeste NOU divizije Josip Mažar Šoša posebno naglašava: „Obzirom, da je stanovništvo grada Tešnja ranije se dobro držalo prema Narodno Oslobodilačkom pokretu, to se niukom slučaju ne smije desiti slučajevi palenja – i samovoljnog uzimanja robe

    – Moni Finci piše da je „u Tešnju, od početka u osnovi krajnje rezervisanom prema ustaškoj vlasti i pored sveg suprotnog nastojanja ustaškog istomišljenika, poznatog domaćeg zelenaša i gulikože, veleposjednika Ademage Mešića i njegovog tabornika Galijaševića, bilo mnogo pripadnika i pravih simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta, čiji je broj stalno rastao.

    – Stevo Samardžija, komandant: U toku okupacije u Tešnju je bilo malo ustaša, a još manje ustaških progona i terorisanja stanovništva drugih vjera, naroda i narodnosti. Bio je prava kula bratstva i jedinstva, i pored toga što je bio rodno mjesto Ademage Mešića, Pavelićevog ustaškog doglavnika.

    – Edhem Pobrić: u samom Tešnju Ademaga Mešić uspio da okupi oko sebe svega šestoricu ustaša

    -Vlado Kostijal: „Može se objektivno zaključiti da je između Tešnja, sa jedne strane, i Doboja i Teslića, sa druge, postojala velika razlika u pravovremenom opredjeljenju narodnih masa za NOB. Doboj i Teslić, sa svojim radničkim staležom, izvjesnom industrijskom i sindikalnom tradicijom, nisu odmah u početku rata imali kompaktnu narodnu masu u NOP-u, kao što je to Tešanj imao, iako je bio tipična bosanska kasaba, bez ikakve radničke klase. Vjerovatno je najviše zasluga za to imala tešanjska omladina koja se školovala ili izučavala zanate izvan svog grada. Međutim, teško je objasniti da su isti stav imali u to vrijeme i siromašni zemljoradnici, besposleni zanatlije ili intelektualci i zemljoposjednici. Svi se uključiše u NOB na vrijeme i čitav jedan borbeni vod mladih ljudi ode u partizane.
    ————————————————————

    Valerija Tvrz je nekoliko puta boravila i u Tešnju, ali onima koji sve zanju, a da ništa ne pročitaju, svijet se ne otkriva čitanjem, susretom već mitomanijom koja sve izvan kruga vlastitog ognjišta naziva mrakom

  2. Срби су толико иза свих, а тек колико иза словенаца, то се мери у светлосним годинама. Док се ми одлучимо: четници или партизани, дража или Тито, испред нас неће бити никога. Долазе времена када више неће бити никога да се поредимо. Долазе времена у којима ћемо остати сами јер је цео свет прошао поред нас. Не можемо због дистанце ни да љубимо нечије дупе, ни прашина њихова се више не види. Можемо само да пакујемо деци кофере и да их шаљемо у дежелу на словеначку скрб. Не можемо ми Словенцима пертле везати. Простаци примитивни.

  3. ”Не можемо ми Словенцима пертле везати. Простаци примитивни.”

    Аутошовинизам није у ниједном народу ”врлина”, сем у Срба.

    Пре ћу да будем примитивни Србин, него искомплексирана курва.

  4. Samo kod srba kriticka rec je „autosovinizam“, jer u srba postoji samo sovinizam. Za svakoga imamo pogrdno ime, a nase govno najsladje mirise. Simicu, izbor je tvoj ali slovenacke WC ciste najponosniji i najkurcevitiji ali siromasni potomci dusana velikog. Sve je to zbog primitivnog ponosa i pogresno postavljenog izbora. Slovenci uvek prave dobar izbor.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *