Милоленд: Државна телевизија за државну цркву

РТВ ЦГ, јавни сервис свих грађана, без икакве шале је објавио вијест са насловом „У Данској и Грчкој црква је државна“.

петак, 17 јануара, 2020 / 18:19

Режим Мила Ђукановића је, као и сви антисрпски пројекти веома агресиван, али и добро припремљен и логистички подржан. Направиљена је чак анализа о томе, колико је гдје црква државна, па да се не може рећи „ово што Мило ради српској цркви, то нема на свијет“.

Ето, као, има то у Данској и Грчкој, а то нису ни тако лоше земље. Можемо и ми тако, у чему је проблем? Остатак текста доносимо без икаквих напомена и додатака:

У Данској и Грчкој црква је државна

Државна црква постоји у Данској и Грчкој, релативно строга одвојеност државе и цркве и вјерских заједница је у Ирској, Француској и Португалу, док постоји узајамна независност државе и цркве, уз истовремену сарадњу у одређеним областима у Њемачкој, Словачкој, Шпанији и Шведској, показало је истраживање Истраживачког центра Скупштине Црне Горе које је урађено прошле године.

Анализом националних система уставноправних односа између државе и цркве и уређења имовинских питања у неколико земаља Европске уније дошли су до сазнања да код појединих држава није могуће јасно прецизирати ко има право власништва над имовином, црква или држава.

Имовинска права цркве и државе, власништво над вјерским објектима и финансирање цркве у анализираним земљама „условљени су у великој мјери друштвено-историјским насљеђем и развојем, те уставноправним статусом цркве у држави и разликују се од државе до државе“.

“На примјер, у системима гдје постоји доминантна религија, односно државна црква, као што је случај са Данском, данска државна црква има финансијску подршку државе и подлијеже великом степену контроле од парламента и владе (Министарство за црквене послове). Министарство за црквена питања надлежно је за издавање одобрења за градњу и уништавање цркава и има улогу апелационог суда будући да се жалбе на одлуке бискупа и црквених органа упућују министру за црквена питања”, навели су они, додајући да су цркве јавно власништво којим управљају локални парохијски савјети као самоуправне институције.

Грчка

У Грчкој, такође, додају они, постоје блиске везе између државе и Православне цркве – држава законом уређује управна питања у вези са црквом и путем директних и индиректних субвенција, државних плата и пензија за свештенике, те разним пореским олакшицама финансира цркву. У тој земљи, како кажу, систем црквеног пореза не постоји.

„Предвиђена је неотуђивост непокретне имовине која припада православним патријаршијама на Средњем истоку и манастирима Васељенске патријаршије, као и то да трећа страна не може преузети непокретности које припадају манастирима. Апелациони суд у Солуну потврдио је да се ово односи и на римокатоличке манастире“, пише у документу.

У складу са грчким уставом, наводи се, држава има право да законом уређује сва управна питања везана за цркву, чак и за њену унутрашњу структуру.

Крајем 2018. године, подсјећа се у истраживању, премијер Грчке Алексис Ципрас, покренуо је питање раздвајања цркве и државе, али она није прошла, ни у Влади нити у цркви.

Француска

Са друге стране, у Француској законом из 1905. године предвиђен је режим раздвојености цркве и државе, укинут је црквени буџет, исплата свештеничких плата и остале субвенције из јавних фондова.

Тим законом, који је на снази и данас, објекти протестантских цркава и Јевреја повјерени су одговарајућим вјерским удружењима, док су, с друге стране, закони од 2. јануара 1907. и 3. априла 1908. године, пренијели власништво над постојећим грађевинама Римокатоличке цркве на државу (катедрале и владичански дворови), а парохијске цркве и презбитерства на општине.

Ирска

„Правна раздвојеност државе карактеристична је и за Ирску, при чему је Уставом предвиђено да свака вјерска заједница има право да управља својим пословима, посједује, стиче и управља имовином, покретном или непокретном и одржава установе за вјерске или добротворне сврхе. С обзиром на то да црквама и вјерским заједницама недостаје правни субјективитет, црквена имовина се обично додјељује повјереницима за парохије или бискупије“, навели су они.

На нивоу Ирске цркве, како појашњавају, добровољно је успостављено представничко црквено тијело које заступа црквену имовину и може да тужи или буде тужено у погледу имовине која му је повјерена.

„У Португалу, такође, постоји систем одвојености цркве и државе, а Закон о вјерској слободи предвиђа за све цркве и вјерске заједнице опште признање права на својине на непокретностима и право да буду консултоване онда када држава планира да сруши или додијели још једну употребу згради до тада намијењеној јавном богослужењу“, пише у истраживању.

Њемачка

Када је ријеч о системима сарадње цркве и државе, у Њемачкој су црква и држава раздвојене 1919. године, чиме је обезбијеђено немијешање државе у послове цркве, али и нека врста сарадње у одређеним областима, која је разрађена прописима на нивоу савезних држава и специфичним уговорима између државе и цркве и вјерских заједница.

„Имовина Римокатоличке цркве је секуларизована и црква не располаже значајним некретнинама, а финансира се углавном из прихода од црквеног пореза“, навели су они.

Словачка

У Словачкој је Уставом предвиђено да цркве и вјерске заједнице самостално управљају својим пословима, оснивају своја тијела, именују свештенство, оснивају вјерске и друге институције независно од државних власти.

На основу споразума између државе и цркве, Католичка црква остварује имовинска права над својим финансијским и материјалним ресурсима и има право на стицање власништва над покретном и непокретном имовином, те право располагања том имовином.

„Црква посједује око 23 одсто непокретности и покретна културна блага која су важан дио словачког културног насљеђа. Након подјеле федерације, Словачка се бавила питањем имовине у контексту ублажавања правних неправди нанијетих црквама и вјерским заједницама, уз могућност враћања црквене имовине. Реституција у Словачкој прекинута је 2006. године, а према садашњим процјенама, 70 одсто имовине враћено је вјерским правним субјектима“, истакнуто је у истраживању.

Шпанија

Истраживање је показало да односи државе и цркве у Шпанији почивају на принципу сарадње иако је држава неконфесионалног карактера и, осим уставом и законима, уређени су конкордатима који се односе на важне области, попут правних питања, економских питања, образовања и културе, при чему ови споразуми имају статус уговора међународног права.

„Према Споразуму о економским питањима, држава се обавезује на пружање финансијске подршке цркви и предвиђа бројне пореске олакшице и ослобађања. Католичку цркву непосредно финансира држава на начин да 0,5 одсто пореза који порески обвезник плаћа држави директно иде цркви“, прецизирали су они.

Шведска

Црква и држава у Шведској су формално раздвојене, иако, према њиховим ријечима, прописе који се односе на цркву и вјерске заједнице, као и закон којим се утврђује идентитет цркве усваја парламент.

„Законодавством о цркви прописана је унутрашња организација цркве и уређена су имовинска питања. Сходно томе, раздвајањем државе и цркве већина посједа, цркава, катедрала, те црквеног земљишта припала је цркви на основу споразума са државом“, закључују у истраживању.

Чешка

Истраживачки центар Скупштине навео је да је процес реституције имовине која је од цркве и вјерских заједница преузета током комунистичког режима у Чешкој почео 2012. године усвајањем закона који уређује имовинска питања цркава и вјерских друштава.

„Имовином се, у том смислу, сматра оригинална имовина регистрованих цркава и вјерских друштава, као и пољопривредна имовина. Предвиђено је да се повраћај имовине изврши уговором о поравнању између цркве и државе и вјерских друштава или, уколико црква или вјерско друштво не прихвате уговор, исплаћује се новчана накнада чији је износ за сваку појединачну цркву и вјерско друштво прописан законом. Иако је један дио имовине враћен црквама и вјерским друштвима током претходних година, процес реституције је компликован и није у потпуности завршен“, пише у анализи.

Законодавство у Чешкој, како додају, предвиђа одређени степен аутономије и независности цркве од државе у погледу управљања својим питањима, али постоји „тенденција потпуног одвајања и успостављања финансијске независности цркве од државе“.

„У складу са законом држава ће током периода од 17 година од ступања на снагу закона плаћати цркви и вјерским друштвима допринос за подршку активностима“, пише у документу.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *