Милан Благојевић
Милан Благојевић: Повампирење једне инкриминације
Никада прије у нашој историји Србе с ове стране Дрине нико није тако намагарчио, као што је то учинио ОХР. Нити су Срби себе сами направили таквим магарцима, као што су то учинили од 1997. до данас, прихватајући као устав и закон све што је наметао ОХР и стављајући се, путем својих судија, политичара, професора и кога све не, у службу ОХР.
Већ је свим добронамјерним људима јасно, и то одавно, да је све оно што је ОХР наметао у БиХ од 1997. године до данас најгрубљи и у историји међународног права незабиљежени примјер гажења императивног правног начела суверености државе, прописаног Повељом УН.
Да се појединац пробуди једног јутра 1997. године и каже држави чланици УН да његова самовоља има бити њен устав и закон, а онда то чини у континуитету све до данас.
Таквом самовољом ОХР је Босну и Херцеговину од државе чланице УН противправним путем претворио у протекторат, боље рећи колонију Запада чије жеље су овдје стварни закон, а њихово остваривање нам намеће ОХР кад год то затреба Западу.
Од ових чињеница једино смо поразнији ми који то све прихватамо, а најпоразније је овдашње правосуђе које насиље охаеризма својим пресудама легитимише као закон, иако ничије, па ни насиље охаеризма никада не може бити претворено у истински закон и владавину права.
Нажалост, ми смо преко наших судија и политичара, и не само преко њих, то зло пригрљавали дуже од 20 година и дозволили му да нас у нашој држави направи таквим магарцима какви у тој мјери никада прије тога нисмо били у историји. Никада.
Својеврсну кулминацију овдашњи колонијализам Запада доживио је 1. јула 2023. године када је, као никада прије, себи дао за право, оличен у неименованом Кристијану Шмиту, да нам наметне да је кривично дјело ако се не извршавају одлуке високог представника и да се за то има осудити на казну затвора од шест мјесеци до пет година те обавезно забранити обављање службене дужности. Да лицемјерје Запада и Шмита буде још веће, Шмит је наредио да се то његово безакоње у Кривичном закону БиХ као члан 203а. има смјестити у групу кривичних дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом.
Другим ријечима Шмит је тиме цинично поручио да наметање његове самовоље као закона и кримена држави чланици УН-а није гажење Повеље УН него је човјечно и наводно вриједност заштићена међународним правом, а да је борба против такве самовоље кривично дјело. И сада, ових дана, свједочимо кривичном прогону људи за ово недјело Шмита, и то од стране Тужилаштва и Суда БиХ.
Но није ова хипокризија само то него је она и класичан вид повампирења једне инкриминације које се треба стидјети и за коју се вјеровало да се више никада неће вратити. Ријеч је о инкриминацији која се у доба СФРЈ звала контрареволуционарним угрожавањем друштвеног уређења, а била је прописана у члану 114. Кривичног закона СФРЈ. То кривично дјело је постојало ако учинилац предузме једну или више радњи које су у члану 114. тог закона биле одређено алтернативно. Међу тим радњама посебну пажњу завређују двије, и то:
- Подривање уставом утврђеног друштвено-економског уређења или друштвено-политичког система;
- Противуставно свргавање органа власти.
Ове радње се простом компарацијом запажају и у Шмитовом «кривичном дјелу», уз једину разлику што нису исказане тим, већ овом времену и поретку прилагођеним рјечником. Наиме, када Шмит, супротно Уставу БиХ који такво нешто забрањује, своју вољу да неизвршавање одлука високог представника представља «кривично дјело» наметне нама у БиХ, и када уз то још нареди да је то човјечност и вриједност заштићена међународним правом, онда Шмит тиме истовремено наређује да је то основа друштвено-политичког система у БиХ, да он буде, кад год му се прохтије, врховни владар, што чак ни Броз није чинио у своје вријеме, барем не формално-правно.
Стога, тако постављено, Шмитово «кривично дјело» има значење да су све одлуке ранијих високих представника, којима су противправно наметана правила понашања људи у свим областима живота, како у економским и политичким тако и бројним другим областима, добиле уставни ранг и постале дио овдашњег друштвено-економског уређења, друштвено-политичког система и свеколиког другог система, и да свако ко не проводи одлуке ранијих високих представника, или Шмитове личне одлуке, тиме подрива такво (квази)уставно уређење, а да сваки покушај супротстављања таквом колонијалном јарму није борба за деколонизацију БиХ него противуставно свргавање ОХР-а као врховног органа власти у БиХ. Нема шта, истинско повампирење инкриминације контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења.
Нажалост, ми смо поново, преко наших тужилаца, судија и политичара, и не само преко њих, то зло опет пригрлили и дозволили му да се опредмети, јер свједочимо кривичном прогону двоје људи за ово недјело Шмита, и то од стране Тужилаштва и Суда БиХ, при чему се бројни међу нама радују и ликују због тога, радосно трљајући руке, или «мудро» ћутећи, иако и та ћутња, као и радовање невољи другога, само легитимише Шмита и његову тиранију.
Управо због тога за нас ововремене и овдашње неће, а и не треба остати
ништа лијепо записано у историји. Ми заслужујемо истински презир. Како сада, тако и у будућности. Или, како је ономад у својим стиховима из пјесме "У ропству" казала Десанка Максимовић:
"Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем
као да ми блато баца
поглед охолих странаца у лице,
и сваког дана вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.»