-Овај мали тебе прислушкује сигурно. Опет преписује. Рече ми кроз смијех један мој, алудирајући на преконоћно испуњење онога што сам деценијама причао. Пошто није први пут. Ово, конкретно за саобраћај, небројено пута сам звоцао. Лудећи. Град у ком сам одрастао исувише је мали, да би имао било какве, а камоли саобраћајне гужве. Бијес је изазван тим да у Бањој Луци, у шпицу, стојим закован у саобраћају, као да сам у двомилионском Београду. Граду без подземне жељезнице.

Губитак времена. Горива. Хабање машина и људства. A без икакве потребе.

И сада, када сам се опет вратио из иностранства, односно са ратишта, не журим да пишем о својим увидима тамо. Ја сам дијете ове земље и народа. Нијесам Невладинић. Имам неки ред.

Ћудоређе

Пожелио сам, чим сам чуо за то, да пишем и подржим експеримент. Најискреније. Још увијек не могу да се начудим онима који имају било шта против, јер је ово нешто што ће најзначајније утицати на свакодневни живот, сваког становника, још од посљедње изградње нових мостова. А куд и камо је јефтиније.

Простом, простачком промјеном знакова. Све ово остало, што је радила прошла и садашња локална власт, чиста је прдимаховина.

Посебно ће корисно утицати на ментално здравље становништва и суочавање са потребом постојања културе сваке врсте. Посебно културе физичког саобраћања кроз простор. А посебно у једном граду.

Помислио сам одмах да пишем, када сам видио жуту траку у Бањој Луци. Тада сам се томе смијао јер је, наравно, ни тада – ни сада, нико није поштовао. У Београду се за то наплаћује казна. Онда су је сутрадан избрисали. Па су опет сутрадан почели преко ноћи да скидају знакове. И цртају нове траке.

Повод за моје писање се стално помјерао и једносмјерни режим је већ сутра био ту.

Ко још пише о култури?

Затим сам сасвим одустао од оглашавања. Било гдје. Позлило ми је од количине саобраћајних експерата по глави становника Града Бања Лука. Нијесам имао погон на довољно точкова, да се укључим у то блато.

А и шта да пишем, кад већ нијесам достојно испратио ни то што је Министарство просвјете и културе Републике (умало) Српске дало превисоких 150.000 КМ "за пројекте из културе". Посебно објаснивши на сједници Народне скуштине Републике (умало) Српске, да није грешка у куцању и да нико није случајно избрисао три нуле. Или бар најмање три.

При том сам посљедњи пут објавио један, на моје поновно изненађење, веома примјећен напис "о култури". Гдје се вријеђају и они које хвалиш . Посебно је занимљиво што се немам воље бавити тим, узимајући у обзир да придјев "превисоких", у прошлом пасусу нијесам употријебио иронично.

Ништа не бих дакле писао, осим можда негдје на друштвеној мрежи. Поздравио бих покушај и подржао да се на оваквој врсти промјена не стане (и у саобраћају, и у култури), да се није збио један личан, и један културни моменат.

Повезује културу и саобраћај. Та два, мени најилустративнија феномена, откако сам донио живу главу назад кући.

Лично престројавање

Има четири или пет година како се трудим да, осим кад сам принуђен другачије, возим бицикл по ужем центру Града Бања Лука (у даљем тексту град). Но, када возим, рецимо, мајку на Универзитетско-клинички центар Републике (умало) Српске, посебно када то чиним неколико пута дневно, почињем да прокухавам. И ментално, и физички.

Затим начињем кршење закона. Овом приликом се исповједам под пуном кривичном и материјалном одговорношћу.

Од раскрснице "код Чајев’ца" заузимам лијеву страну траке и претичем густо начичкану колону оних који желе право и десно, те се из траке за скретање лијево, након промјене семафора у зелено, убацим у десну траку и продужим право. Онда то радим опет све до семафора код Народног позоришта Републике (умало) Српске.

Моја мати је прво викала на мене. Као најчешћи сувозач на том правцу, озбиљно се љутила и грдила ме. Онда је, након што је у пракси осјетила колико брже стижемо једну пишљиву релацију од ни километар, престала да се жали. Само би окренула главу и гледала кроз прозор као да је се моји серијски саобраћајни прекршаји, са предумишљајем, уопште не тичу.

То је све заправо могуће, јер јако мали број људи из тог правца жели да скрене лијево, али то ће бити важно тек касније у причи.

Сада прави разлог због којег пишем

Данима сам посматрао како је сада, промјеном да се у Краља Петра Првог Ујединитеља не може ни скренути лијево, мој свакодневни маневар и кршење Закона о безбједности саобраћаја које примјењујем годинама, на раскрсници од укрштања Крајишких бригада и Алеје Светог Саве, тако бездушно и преко ноћи преокренуто у легалан поступак.

Лијева трака је за право, десна је за десно. Лијево нема.

Нажалост, све до вечерас, када сам примјетио да су почели цртати друге, жуте (?!) траке, неки нијесу укопчали да постоји саобраћајни знак који наглашава да је десна трака за скретање десно, а лијева трака искључиво за право.

Већ данима они који желе право стоје у десној траци, а иза њих они који би да скрену десно. Нико ништа не труби. Стоје тако како су навикли. Никакав саобраћајац их не упозорава, усмјерава, кажњава…

Толико сам то пута гледао, да ми се на крају згадило. Једини идем лијевом траком и поштујем закон. А то је, након свих ових година мог безобразног кршења закона, стварно морбидно. Приморан сам да реагујем.

И то је све

Немам ништа битније да кажем. Само још поручити свим, бај-д-веј англополтронизованим фолирантима, да је Бања Лука, захваљујући њима, једна све теже назадна и примитивна средина. Тешко неорганизована и без икаквог основног реда и културе.

Већина проблема, а ови у саобраћају сигурно, ријешили би се комбинацијом паметних, импровизованих рјешења. Уз мало истрајности и одважности. Што је неизводљиво без садејства репресивног система у едукативном и казненом смислу, те правовременим оглашавањем грађанству. Што је овај пут, посебно у односу на то колико се Градски Син воли шминкати и фотографисати, нападно изостало. Срећа па није била никаква озбиљнија штета, односно страдање учесника у саобраћају.

Свеједно, поред очекиваног хаоса који настаје при оваквим промјенама, како неко може бити толико умишљен, да критикује било шта и даје било какве прогнозе, кад колективно, данима, није у стању да погледа и протумачи нови саобраћајни знак? Зашто и помоћу којег трика неко глуми и прича како је то "по европским метрополама", а управо љутитуо критикујући промјене у начину саобраћања, које сам није свјестан. Не поштује закон. За воланом. У колони. Пред семафором.

Како се неко, уз све ово, усуђује да прави од тога политичко питање?!

Условна стрелица

Стога ће остатак мог текста, који је заправо гађење количином умишљености који локални елиташи, углавном сисачи буџета на овај или онај начин (јер није приватна фирма она која има унапријед осигуране све државне тендере), бити комбинација критике и савјета.

Од мене овај потез хвали много боље то, што уз све недостатке и трагикомичну импровизацију недозрелих градских власти, овај примитивни и већ одавно очекивани маневар – ФУНКЦИОНИШЕ!!!

Критике и савјете дајем са позиције дугогодишњег корисника више врста превозних средстава којима гравитира овај нови једносмјерни прстен, а који је често, сједећи у непотребној гужви баш на предметном правцу, смишљао како би се то промијенило без паре и динара.

Коме то није довољна квалификација, за њега је чланку овдје крај.

Почетак смисла

Ми смо, заправо већ прије петнаест година били град којем очајнички требају саобраћајнице у више нивоа. Односно петље. Али данас бих био проглашен илузорном будалом на пројекат прстена аутопута око Бање Луке, камоли на приједлог петље умјесто кружног тока на Лаушу.

Дивљом градњом и квазидемократским уређењем, неспособним и без жеље да стратешки планира на дуги рок, та шанса је можда већ и сад упропаштена. Као пруга Милошевац – Бијељина.

Као аутопут кроз српски дио Дистрикта Брчко. Осим што је изванредно, ово једносмјерисање у центру једне културнополитичке касабице, а које је потпуно ријешило гужву бар у том једносмјерном, зачараном кругу, мало је и окаснио потез. Потез очајника.

Али је изванредан и ево још једном јавно поздрављам.

Бесплатна, бициклистичка памет

Вјероватно су и у овом случају којекакви "експертски тимови", посебни консултанти на измишљеним радним мјестима – преплаћени за мало преписивања. Тако то код нас бива. Све и да је тако, опет је јефтиније од тунела у равници (Клашнице) и надвожњака који стотинама метара прави мост изнад пута са двије траке и мањег првенства (Мост на Врбасу код Лакташа, Насеобина Лишња код Прњавора). Да не причамо о цијени. Поглавито аутопута. Поготово за Приједор. Што је, истини за вољу, гријех владе још прије Вишковићеве.

На страну што се види да је ово нацртао неко ко никад није сјео за бицикл у Бањој Луци. Али ово је одлично! Осим што више није. Испунило је своје домете. А они су мали.

Бициклизам је посебна прича, за почетак не користити контратраку у Краља Петра Првог. Уз свијест да је до сада написано толико дуго, да је занимљиво за један постотак становништва. Но мора се детаљно, због хронике глупости и примитивизма, који влада у овом мом јадном граду, који бар три деценије не може да увиди промјену свог значаја. И прати га адекватно инфраструктуром. И културом.

Не можете у некој машини примијенити један дио, посебно виталан, а очекивати да остали дотрајали и немодернизовани склопови раде како је предвиђено. Улице су у центру сада пусте. Али су скретања око прстена потпуно заглављена. Што је било је и за очекивати, пошто је прво тај прстен требао имати потпуно једносмјерне пречице у себи. А нема. Има двосмјерне.

Једносмјерни спас

Једна је код Хотела Палас, друга код Хотела Босна, а трећа је тренутно највећи проблем у граду – Алеја Светог Саве. Улица Паве Радана једина функционише без закрчења, а улици Милана Тепића треба избацити паркинг траку и претворити је у скретање за десно.

Треба све ове правце наизмјенично промијенити у једносмјерне. Посебно истрајати и изнаћи начин да се поменута Алеја Светог Саве, односно Улица Вука Караџића, начини једносмјерном од раскрснице "код Чајев’ца" до кружног тока "код АТВ". Онда правац до раскрснице Гундулићеве са Бана Лазаревића, направити такође једносмјерним у правцу моста КАБ.

Одатле улицу Бана Лазаревића направити једносмјерном у дијелу гдје се сјече са Гавре Вучковића, па све до Академије наука и умјетности Републике (умало) Српске. Ту направити једносмјерну окретницу преко садашњег паркинга "код католичке цркве" према Српској улици. У Бана Лазаревића и у Српској улици избацити паркинг траку цијелом дужином. Ако није могуће бициклистичку, у Српској улици направити двије траке за саобраћај моторним возилима.

Истовремено, улице Васе Пелагића и Николе Пашића направити потпуно једносмјерним, на начин да је Васе Пелагића једносмјерна према кружном току "код Саборне цркве", а Николе Пашића у супротном. Неке од улица су већ направљене једносмјернима у појасу који омеђују ове улице, управо из ових разлога. Не треба то заборавити.

Оваква рјешења се даље одражавају на друга насеља и саобраћајне правце. Могу узроковати и појављивање нових прометних чепова, али и ти дијелови би се даље дали уредити на овај начин. Но, о томе нека пише неко ко је из тог дијела града.

Мене је и онако срамота, поред оволико саобраћајних инжињера и лајфкоучева са задњег сједишта туђег аута, што сам и оволико написао.

Аутопут за Мркоњић

Најидеалније било изостанак проходног одсуства изласка, односно растерећења центра, који је изгубљен (предложеним) претварањем дијела Алеје Светог Саве у једносмјерну улицу, а на начин раније описан; ријешити тако да Булевар Цара Душана буде направљен једносмјерним од новонаправљеног кружног тока на раскрснци са Книнском и Војводе Момчила, до кружног тока "на Лаушу".

Требало  би размишљати и о једносмјерности улице Јована Дучића, можда у два правца, али не постоји за сада начин, и поред милион оваквих хоби-рачунџија као ја, да се прими ријека аутомобила из правца Лауша. Без петље или сличног, скупог рјешења, тешко. То је уско грло, управо на том кружном току. Посебно из правца Лауша, односно правац даље на југ ка излазу из града.

"Западни транзит" је одавно унутрашња градска саобраћајница и на јужном правцу, већ на раскрсници "код џамије Ферхадије" постаје кркљанац. Онемогућава укључење онима који са Лауша желе продужити право у град или лијево на транзит према сјеверу. И тако сваки дан. Деценијама.

За то је криво постојање путног праца који се одвија једном траком и са пет семафора. Одатле, па до изласка из града, а у правцу Мркоњић Града или Кнежева. А то је већ питање републичко-стратешког значаја и неће га ријешити нико наредних петнаест година.

Заборав на помолу

Већина овога, можда баш ништа од ових мојих приједлога, неће бити ни регистровано. Али ја морам ово учинити, без обзира што сам четири дана вијећао сам са собом, има ли смисла да уопште објављујем. Са осјећајем као да сам пензионер са пуном фасциклом докумената, који сједи у холу телевизије, чекајући да неко сиђе и саслуша његову тужну причу, пишем кључно:

Чињеница је да Бања Лука не може да гради нове саобраћајнице. Остаје само да преусмјерава старе.

Отварањем путног правца кроз Долац, који је и изазвао 90 одсто гужве кроз град, односно кружног саобраћаја "око Крајишке куће", доста тога ће се природно само ријешити. Јасно је сада да се многе непотребне гужве могу ријешити простом реорганизацојом, без великих улагања у инфраструктуру, која повлаче уграђивање надлежних. Најједноставнијом промјеном смјерова на табли крај пута. Мада је јасно је да вјероватно неће.

Гужве ће се смирити и свести на мјеру мању од раније, па ће се унапређење као могућност заборавити.

Наши људи на руководећим позицијама, осим југопатолошке стилске формације латиничног Балканизма у културном смислу, у технично-организационом су навикли да не ризикују. Ништа. Никад. Тако и ова власт обнавља већ функционална игралишта код Зеленог и Моста КАБ, а не пада јој напамет да ријеши несметан приступ три метра од обале Врбаса и направи кеј (читај колектор за канализацију) цијелом дужином обале кроз град.

То је тешко.

Само низ длаку

И у овом случају, просте промјене смијера саобраћаја по постојећим улицама, личност која има патолошку потребу да се фотографише и приказује, није везивала свој лик за будуће промјене у саобраћају. Све за случај да се размота катастрофално.

Са друге стране, наша полиција није, изгледа, чула за постављање саобраћајаца у вријеме шпица, који на основу диспечера и надгледања из ваздуха, регулишу саобраћај на кружним токовима, затварајући га и отварајући на одређеним правцима. То треба сваки дан да се ради, не само кад је промјена у питању.

Само овај потез би преполовио гужве или их учинио подношљивим. Али то је виша математика за руководство. Јер се треба сликати и причати глупости.

Оно што ме посебно озлоједило, јесте што у новокомпонованом кружном токчићу, стоји штипаљка. Као рекет у оном турбо. Као онај мегафон код Боске. Без икакве јавне расправе и без икакве реакције надлежних "у култури".

Зато ни нећу да пишем "о култури". Штипаљку ћемо сви колективно искористити, да нос заштитимо од оволиког, безаконичког, некултурног смрада.