Милан Благојевић

Милан Благојевић: Бесмисао нашег вишестраначја

На примјер, у прегледу овјерених политичких субјеката за локалне изборе 2020. године, доступном на интернет порталу ЦИК БиХ, под редним бројем 22 овјерен је политички субјект под називом “Странка за боље Горажде”, а под редним бројем 34 овјерена је “Чапљинска неовисна странка – Чапљина у срцу”.

среда, 2 септембра, 2020 / 19:50

У основној литератури уставног права, из које наши студенти уче о овој грани права, наилази се на различите дефиниције појма политичка странка.

С обзиром на бројност тих дефиниција, која доводи до конфузије у главама студената, увијек сам се трудио да им олакшам тиме што за испитне потребе од њих тражим да запамте барем моје поимање политичких странака, као организованих група истомишљеника које се окупљају око одређене идеологије као платформе свог дјеловања, унутар себе су (у правилу) хијерархијски организоване и структурисане, а циљ им је освајање и вршење власти или, уколико не освоје власт, утицај на јавност и оне који врше власт у креирању и остваривању различитих друштвених политика.

Овако одређен појам својствен је како једнопартијском, тако и вишепартијском систему, уз напомену да има и земаља у којима нема политичких странака. Један од таквих ријетких примјера је Република Палау, острвска држава која се налази у Тихом океану, 800 км југоисточно од Филипина. Тамошњи дводомни парламент има укупно 29 чланова (16 у Дому делегата и 13 чланова Сената), а на посљедњим изборима одржаним 1. новембра 2016. године изабрани су искључиво нестраначки кандидати јер, иако није забрањено њихово организовање, тамо не постоје политичке странке.

Најважнији елеменат у појму политичке странке је њена политичка идеологија, као систематски уређен низ идеја и погледа о кључним питањима садашњости и будућности друштва организованог у државу, који се опредмећује у одговарајућем партијском програму. Дакле, политичка идеологија би, гледано из угла науке, требала бити онај везивни материјал који чланове и симпатизере политичке странке уједињује и држи их на окупу.

Међутим, наша стварност на овом пољу, као и на бројним другим пољима, (до)казује како се нипошто не смијемо залијетати у покушају да наведене научне спознаје примијенимо на овдашње суморне неприлике. Ево само три примјера који то потврђују.

Много и за Индију

На посљедњим општим изборима одржаним у БиХ 2018. године било је регистровано укупно 68 политичких странака, 36 коалиција и 34 независна кандидата, што ће рећи укупно 138 политичких субјеката. Да је на тим изборима учествовало само 68 политичких странака, било би то много и за територијално велике државе попут, рецимо, Индије, а камоли за нас овако мале.

Ништа боље није ни када је ријеч о предстојећим локалним изборима, што најбоље доказују сљедећи званични подаци Централне изборне комисије БиХ. Према изборним показатељима ЦИК БиХ за период 2002 – 2014. година у општини Источни Дрвар било је регистровано 339 бирача. За изборе 2020. године у тој локалној заједници ЦИК је овјерила регистрацију за, вјеровали или не, 11 политичких странака. Или, у Граду (тада општини) Бијељина у посматраном периоду 2002 – 2014. година било је регистровано 103.214 бирача. За овогодишње избор ЦИК је овјерио 87 различитих политичких субјеката, од чега преко 50 политичких странака.

У Добоју је у периоду 2002 – 2014. година било регистровано 70.140 бирача, а за овогодишње изборе овјерено је 87 различитих политичких субјеката, од чега је, попут Бијељине, преко 50 различитих политичких странака. Међу њима има и таквих које по свом називу немају ништа шта са Добојем као локалном заједницом.

На изборима у Добоју за боље Горажде, са Чапљином у срцу

На примјер, у прегледу овјерених политичких субјеката за локалне изборе 2020. године, доступном на интернет порталу ЦИК БиХ, под редним бројем 22 овјерен је политички субјект под називом “Странка за боље Горажде”, а под редним бројем 34 овјерена је “Чапљинска неовисна странка – Чапљина у срцу”. С тим у вези морам се запитати како ће се, ако буду изабрани на изборима, залагати за развој Добоја странке које желе боље Горажде, односно које имају Чапљину у срцу, те како ће се оне у Добоју изборити за боље Горажде и Чапљину.

Далеко од тога да ми је жеља да омаловажавам било кога од политичких субјеката, али се не могу отети утиску да бројност политичких странака на овдашњим изборима говори нешто што је суштинско. Да бих ово објаснио навешћу два примјера, овај пут из живота организација које би, по свом називу, требале бити институције културе. Истина, у изношењу овог другог примјера кренућу наоко издалека.

У биографији Бранислава Нушића постоји податак да је у својој 19. години, далеке 1883. године, написао своју прву комедију Народни посланик. У њој је исмијавао политичку борбу и изборе. Међутим, кажу да је, кад му је дат наведени рукопис ради стављања на репертоар, управник тадашњег Краљевског српског народног позоришта (Милорад Шапчанин) упутио рукопис најприје у министарство полиције, замоливши их за мишљење.

Није тешко закључити какав одговор је стигао од овог цензора, чиме се може објаснити чињеница да је комедија Народни посланик постављена на сцену тек 13 година касније.

Одлазак по мишљење

Да овдје код нас ни данас није ништа другачије, свједочи наредни примјер. Прије три-четири године један мој пријатељ, иначе редовни читалац “Гласа Српске”, испричао ми је како је директору једне библиотеке у Републици Српској предложио да у тој библиотеци организују промоцију једне тек изашле књиге. На то му је директор, без имало устезања, отворено рекао да се о томе мора претходно консултовати са начелником општине.

Све то ће рећи да директор једне културне установе мора водити рачуна о томе ко предлаже његов избор и од кога (које политичке странке) зависи његов останак на тој функцији, због чега, као ономад Милорад Шапчанин, мора отићи на консултације код цензора, то јест по “своје” мишљење о свему, па и о промоцији једне књиге. И, наравно, након тих консултација промоција није могла бити организована.

Посљедњи примјер који наводим је опет везан за библиотекарство, само за другу библиотеку са другог краја Републике Српске. Њега ми је испричала особа веома упућена у стање нашег библиотекарства. Рече ми она како је одређена особа, да би постала директор библиотеке, из једне странке најприје прешла у другу странку, након чега су је моћници из те друге странке именовали за директора библиотеке, а онда је и брачни друг тог директора запослен у библиотеку.

Потоњи примјер сам с разлогом оставио за крај, јер он, у мору других примјера сличних њему, говори о суштини политичког живота и политичког система чији смо савременици. Ту суштину, рекао бих, чини фасада вишестраначког система из које би посматрач, склон да свему приступа искључиво на научан начин, могао закључити о постојању различитих политичких организација које се боре за остваривање својих политичких идеологија, а све зарад добра локалног и глобалног друштва.

Међутим, када се само мало завири испод те фасаде наилази се искључиво на сирове материјалне интересе појединаца и интересних група, чијем остваривању је све подређено, чак и друштво и држава, а камоли политичка странка и њена политичка идеологија (које у стварности и нема), што тако снажно указује на сав бесмисао и извјештаченост нашег вишестраначја.



1 КОМЕНТАР

  1. Наши избори су баш како треба,није ми јасно о чему пишете.
    Главни Баја је месар,херој сточних пијаца и свих мјеста гдје се окупљају папкари.
    Видјевши да се излила септичка јама на позив и молбу као стручњак за канализацију одлучио сам се кандидовати на овим изборима у 2020. години.
    Питам јутрос Роме да ми дају подршку,кажу „Брато, дошло вријеме за наплату свих одштампаних диплома тако да морамо гласати за власника штампарије,и ми смо куповали на универзитету код депоније“
    Помислих https://youtu.be/S3RD7mqZpVc?t=165

Оставите одговор