Мали Гојко и инстант мајке Терезе

Након трагично преминуле Јелене Трикић Дуновић, Мајке Храброст, која је одбила лијечење тумора на мозгу да би одржала трудноћу и родила сина, Српска је добила и Дечака Храброст, осмогодишњег Гојка Гојана Ђурића из села Љељенча код Бијељине, који попут одраслог човјека и болничара, брине о свом тешко болесном и непокретном оцу Петру (53).

Пише: Бојан Речевић, Прес РС

На радост, понос и дику цијеле Српске, јер је Гојанова и Перина прича најлепша прича о љубави и бризи сина према оцу, али и на жалост, јер је тешка ситуација у којој су се нашли Ђурићи наново показала све морално сиромаштво, социјалну неосјетљивост, огуглалост, нерад и нефункционисање дијела институција РС.

Наиме, све се по ко зна који пут десило по уобичајеном редоследу: медији су разголитили овдашње "цареве", па су се они, накнадно и мимо институција, опет правили хуманијима од Мајке Терезе. Ових дана су били посебно широке руке, па су Гојку и Петру давали новац и стипендије, припремали монтажну кућу, слали упутнице за лијечење, позирали крај малог јунака и Перине полураспаднуте ноге…

Нема збора, сваки "царски" поклон (овој) сиротињи је за похвалу, али то не значи да му не треба погледати у зубе. За почетак, да имало ферцерају социјални систем и фамозни центри за социјални рад, чији су намјештеници за своју "хуманост" у овој кризи јако добро плаћени, тужна прича Гојка и његовог самохраног оца не би оволико шокирала ионако политички избезумљену јавност.

Друго, да је здравствени систем – систем, Петар и многе Пере које су као вишеструки даваоци крви спасли десетине живота не би по годину и по дана јаукали и чекали дијагнозу и операцију, већ би одавно оздравили и сачували, неко ногу, неко руку, прст или око.

Треће, да је Борачка организација – борачка, и да су министарства рада и борачко-инвалидске заштите и породице, омладине и спорта – министарства, не би овај демобилисани и сада обогаљени борац Војске РС са својим чељадетом живио у страћарици од ћерпича. Ено је прокишњава, а зидови пуцају на све стране!

"Перо и Гојко се купају у лавору уз помоћ бокала", открио ми је неки дан један Љељенчанин. Он је додао да је лијепо што познати политичари и синдикалци помажу његовим комшијама, али и нагласио да у селима код Бијељине има и јаче сиротиње, која такође треба помоћ.

"Нека се они баве развојем РС, нека отварају радна мјеста и хватају лопове, а ове социјалне службе нека почну да раде или нека иду кући. Ако овако крију биједу од медија и узгајају је, који ће нам ђаво", каже овај Семберац.

Гојко није слушао нашу причу. У скромном кућерку је примао разне врсте помоћи од добронамјерних људи, који су стизали из цијеле РС, БиХ и Србије. Од свега, њему је најважније да му отац оздрави и стане на ноге. Још само да то учине и неке овдашње институције…