Како требају бирати Срби у Црној Гори?

Српска листа неће безусловно подржати било чију кандидатуру на предсједничким изборима, па ни ону Миодрага Лекића.

Добрило Дедеић

Да ли се Миодраг Лекић залаже за референдумски пут Црне Горе у НАТО, да ли предлаже 595 уопштених мјера и да ли је присталица Европске уније, зашто је деведесетих био сепаратиста, чак је ирелевентано за српску националну заједницу. Основна питања која интересују Србе јесу:

• да ли је Лекић, као потенцијални предсједник, спреман да инсистира на Уставом гарантованој пропорционалној заступљености Срба у државним и органима локалне самоуправе;
• да ли ће током кампање саопштити да се залаже да српска дјеца уче искључиво на свом језику што им гарантују савремени правни прописи, и у томе се разликовати од ДПС-а и СДП-а;
• да ли смије да се одреди о заштити имовине, угледа и части Српске православне цркве макар у мјери у којој с тим с времена на вријеме јавно ,,излијеће“ Филип Вујановић. Ако у једном једином сегмету, када су у питању права Срба, заостаје за Вујановићем или буде неодређен ,,корисним нејасноћама“, Лекић је у старту осуђен на пораз.

Без одговора на интересовања српске заједнице, Лекићева кандидатура нема суштински смисао, нити принцип друштвеног консензуса. Она, сама по себи, представља кулминацију медијског обрачуна између двије структуре националних Црногораца од којих једна Србе користи као политичку заморчад у још једном политичком, заправо етничком експерименту. СЛ сматра да управо Срби треба да буду у позицији да одређују побједника и класично условљавају што већом цијеном побједу било ког кандидата на изборима, као што су то радили Албанци и Бошњаци у Црној Гори, у последњих 15 година.

Једине политичке структуре које сносе одговорност због чињенице да српска национална заједница највјероватније неће имати кандидата из својих редова су СНП, као најјача опозициона партија, и НСД чији је предсједник на претходним изборима саопштио да је ,,смисао постојања српске заједнице у Црној Гори, између осталог и то да од сада па док нас буде има свог кандидата на предсједничким изборима’’.

Кога нема, без њега се очито може, а кога има, не треба га подржати безусловно као некада Момира или Мила, па доживјети ко зна коју националну катастрофу и ново политичко кајање.