Драгољуб Збиљић: Посљедње међу посљедњим обраћањима, а можда и није

Пријашње, можда посљедње обраћање, већ смо објавили овдје.

Остатак преносимо у цјелости и без икаквих измјена, па и грешака у куцању.

ЈЕДНО ОД ПОСЛЕДЊИХ ОТВОРЕНИХ ОБРАЋАЊА ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИАЗЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И МАТИЦИ СРПСКОЈ – ОДЕЉЕЊУ ЗА ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

и поименично лингвистима које ми познајемо и које сматраамо пријаетљима: Срети Танасићу, Милошу Ковачевићу, Драгољубу Петровићу, Мати Пижутрици Александру Милановићу, Вељку Брборићу и још некима с којима смо понекада разговарали и имамо њихове е-поште и мислимо да би они могли, можда и хтели, да саслушају наша мишљењаа и предлоге из удружења за заштиту ћирилице, посебно из наша два удружења – "Ћирилице" и "Српске азбуке" из којих је објављљено укупно више од 25 књига посвећених српском јеезику, а специјално питању писма српског језика

Драгољуб Збиљић

Прво, схватили смо многи, али знамо да већина српског народа (рачунајући ту и лингвисте, научне и културне раднике и сл.) и политичаре зашто је прогоњена ћирилица, посебно српска верзија, и колико је она тешко страдала нарочито после стваарања Југославије (1918) све до данашње њене заступљености у Србији просечно у јавности од једва десетак процената, по готово свим мериторним проценама и поејдиначним детаљнијим истраживањима.

Друго, зато смо ми у "Ћирилици" и "Српској азбуци схватили зашто се статус ћирилице у српском језику (овом језику којим се служе сви Срби) ни у позитивнијим процентима, а камоли у проценту који прате свако писмо у сваком другом језику (сто посто и по уставима и по парктичном једноазбучју у сваком писању других језика) не може поправити никада више и никако без нормирања (и) српског језика, као сваког другог, у једноазбучју са записом у одељку ПИСМО: "Српски језик се данас пише српским (ћирилиличким) писмом, без икаквог изузетка одређивања ма ког, па ни хрватског писма за секундарно или какво год нормативно писмо у језику Срба.

Треће, никакви епитети у новом српском правопису (а требало би свакоме да буде јасно зашто је неопходно да се нови правописни документ објави под називом само СРПСКИ ПРАВОПИС) у одређивању за ћирилицу у одређивању његовог несувереног статуса ћирилице (противно једином документу данас који је у Србији исправно формално решио питање свих писама свих језика, па у оквиру тога у ставу првом Члана 10. Устава Србије и неодвојивости у Србији матичног српског језика од матичног ћириличког писма), као што су "примарно писмо" и сл. (јер то значи само једно: да постоји и секундарно писмо, тј. азбучка шизофренија само за српски јзик) – српску ћирилицу, као трећи стуб српског идентитета, сасвим сигурно не може обезбедити дужу будућност а камоли нормалну трајност у живој употреби ни у Србији, а изван Србије и Српске ћирилици се већ дуже одавно само црно пише.

Четврто, у "Ћирилици" и "Српској азбуци" схватили смо да је у Србији, и лингвистички и политички, учињена катастрофална грешка према (не)спасавању српске ћирилице по коначном одустајању других истојезичника да избришу себи сваки позитиван однос према Новосадском договору (1954) једни већ 1967 (Хрвати), а сви други за Хрватима после 1992. године, а једино су Срби и 1993. у Матичином Правопису српскога језика цементирали националну и (не)стручну грешку у неодустајању парактично од Новосадског договора, осим формално у враћеном називу језика Срба – "српски језик" и задржали шизофрено двоазбучје, што је омогућило наставак затирања српске азбуке и његово додатно убрзање (и) у Србији.

Пето, на српску жалост и на жалост српског ћириличког идентитета – године 2010. још је тврђе цементирана споменута катастрофална српска грешка у вези с језиком, а посебно писмом ћирилицом и њеном црном судбином , када је рађен и уарђен измењени и допуњени Правопис српскога језика који је, осим Матице, рађен сада (2010) са четири члана и од 1997. основаног Одбора за стандардизацију српског језика, што се и наводи у издању Правописа 2010. и касније све до данас. Катастрофална грешка је била у томе што је, и поред такве недопустивости и по Уставу Србије и по општој пракси у свету, у Правопису записано потпуно неурачунљиво на стр. 15. да "ћирилица још није егзистенциајлно угрожена" до те мере да је потребно применити општу праксу и уставну обавезу о ћириличком једноазбучју у српском језику и да није штетно за српску културу и даље задражти двоазбучје које је владало у време "српскохрватског језика" када је, по комунистичком плану и програму највише плански исфорсирана хрватска абецеда као, тобож, "равноправно" писмо са српском ћирилицом, и то у пракси само у језику Срба, а не никада и у пракси Хрвата. Уз тај, тачно речено, неурачунљив налаз српских правописаца (чланова комисије за измене и допуне Правописа из 1993. у активнсоти од 2004. до коначно 2010) – да српска ћирилица још није егзисстенцијално угрожена још је неурачунљивији налаз српских правописаца и запис на истој 15. страни још важећег Правописа 2010. – да је сигурност да се неће нарушити статус ћирилице ни њена угроженост учинити с препоруком правописаца: да се само обезебди редослед у писању: ћирилица па лаатиница, што значи да редослед у азбучкој шизофренији обезбеђује сигурност ћирилици и поред стварности у којој у Србији влада однос 90 одсто хрватског националног писма у српском језику уз 10 одсто ћириличког писма. То је једино могуће прихватити као објашњење сигурности за ћирилицу као стварно само неурачунљива процена у оквиру веома важног за језик и писмо – правописног документа из којег се сви уче, па и ђаци у школи, правила писања српског језика и избор националног писма за тај матични језик у Србији, а морало би да то прихвате и сви који се изавн Србије национално користе српским језиком или они који нису Срби а хоће или имају потребу да се служе српским језиком.

Шесто, са оваквим или сличним по садржају евентуалним решењем питања писма у језику Срба у новом најављеном од М. Ковачевића Српском правопису (то је једини вишеструко сврсиходан и оправдан у сваком погледу нови назив српског правописа) за српску ћирилицу, сасвим сигурно, имало би аз последицу само докрајчивања умирања (затирања) срспке ћирилицее у српском језику.

Седмо, нама у двама удружењима посебно, није јасно да ли ће се нови српски правопис завршити, као неки закони, без икакве јавне расправе о предлогу новог правописа без прилике да се на конкретни предлог дају мишљења и предлози – што би једино било не само бар мало нормално него и једино могуће – корисно. Јер, правопис је за нас, у ствари, закон(ик) који прописује исправно писање српског учевног (стандаардног, књижевног) језика и одабир писма, а никако више писама за један народ, побогу.

Шат се очекиваало да српски лингвисти ураде?

Ми смо из "Ћирилице" и "Српске азбуке" предлагали још од пре 20-ак година да – пошто би Новосадски договор о српскохрватском језику коначно морао бити чак и званично укинут и од Срба као највише штетан документ баш за српски језик Срба, а посебно за српску ћирилицу, с обзиром на то да је за српски језик норму у коначном одлучио појединац Вук Караџић индивидуално, да је време да се Срби коначно међусобно колективно договоре (наравно преко заказаног скупа српских лингвиста и културних радника и књижевника, пре свега) о даљим правцима и стручним деловањима у вези са српским језиком и, нарочито, писмом после укидања Новосадског договора (наравно без више писама, побогу, за српски народ као целину, како је то у свету за све престижне и мање престижне језике урађено, јер нико други изван Србије, зна се зашто, не дели свој народ по употреби два или више писама од једног у свом националном језику и да је, ваљда, лако схватити зашто су Срби католици са својом латиницом постали олакшано католички плен и прикључили се национално хрватском народу којима су однели, практично, свој српски језик, чију лингвистичку само варијанту, најчешће само у писму и делимично у лексици, Хрвати зову дражвно-политички – "хрватски језик", муслимани Бошњаци – "босански језик", ваљда једини пример неименовања језика не по народности, него по географији, затим Брозово-ђиласовско-миловски Црногорци – "црногорски језик" а сви су они прихватили хрватску верзију латинице, а избацили ћириличко писмо које су раније неки од њих користили или као доминантно или као једино писмо у свом ранијем, свакако, српском језику, а Србима га, углавном аднас изван Србије забрањују и(ли) укидају.

Очекивало се да српски лингвисти и власт схвате који је то једини (у свету проверен и потврђен начин) (о)чувања свога навионалног и матичног писма у свом националном и матичном језику, па ће искористити оно најважније за шта су се изборили Коштуничина влада, Министарство културе Драгана Којадиновића са саветником тада у Министарству културе Браниславом Брборићем – који су се изборили у вишегодишњој сарадњи с "Ћирилицом" – да се Устав Србије из 2006. усвоји с Чланом 10. у чијем је ставу првом народ на референдуму потврдио, тј. усвојио предлог да се (и) српски језик веже нераздвојно за једно – ћириличко (српско) писмо, како је то у свим уставима одређено да сваки језик буде везан за једно, своје, национално писмо.

Једино се у вези са Србима и Србијом свашта може догодити

Српски лингвисти су том приликом направили катастрофалну грешку за будућност ћирилице у свом правопису из 1993. године већ били изиграли ћирилицу задржавши је као алтернативно писмо, а онда су га изиграли и у изменама и допунама Правописа и 2010. – четири године после усвајања реченог актуелног Устава и његове одредбе о језику и писму (2006). А онда су власти, као по договору с лингвистима, учиниле такође катастрофалну грешку само за српску ћирилицу у законима о употреби језика и писама задржавши без те кључне измене за српски језик и писмо закона из 1991. године и по други пут усвајањем посебног, новог закона о употреби српског језика и ћирилице 2021. године када је усвојен у Скупштини Србије светски уникат – да немају сви грађани иста ни права ни обавезе у вези са српским ћириличким писмом и да обавеза о употреби само српског писма (ћириличког) зависи од тога, на пример, ко је титулар власништва у некој фирми. То је светски преседан који Србију сигурно у вези са српском ћирилицом увршћује у апсурд над апсурдима, а Председник Србије је својим пописом упутио у примену, ваљда због своје презаузетости у изградњи путева и отварања нових предузећа, не стигавши да такав апсурдан закон, као правник по струци, прочита пре потписивања и упућивања у употребу, не схвативши да такв закон неће ни бити примењиван као апсурдан. Како се стварно у Србији, у вези с нациоанлним, матичним писмом могао догодити такав правн(ичк)и и лингвистички пропуст – то нико нормалан не успева да схвати. Једино се може то (про)тумачити тиме што смо готово сто година сведоци да се у вези са Србима и Србијом, од споља и од изнутра – свашта може догодити.

Постоји наша основана бојазан да најављен нови правопис са споменутом од Ковачевића "забраном мењања наредних 50 година буде за српску ћирилицу много гори и опаснији и од апсурдног закона из 2021. године

Очекивало се да ће израда новог српског правописа бити званично најављена, институционално, најпре из Одбора за стандардизацију српског језика или макар из Матице српске, а не само из уста једног лингвисте (ма колико вредног и стварно компелтног) Милоша Ковачевића.

Наравно, зна се да су се лингвисти окупљали у Матици српској у сарадњи са Одбором за стандардиазцију српског језика и у Андрићевом Институту за српски језик у Андрићграду с излагањима о правописним питањима, што је, ваљда припрема за израду новог српског правописа на основу две књиге излагања под насловима Нови прилози српском правопису и Нови прилози српском правопису 2 у којима има само једно излагање А. Милановића и В. Савића "Писмо у српском правопису", али они уопште нису говорили о томе колико је писама потребно српском народу у српском језику, па јее немогуће знати јесу ли они за два писма, као у српскохрватском језику, или за једно српско обједињујуће писмо, као што је то по обавези из српског Устава и по општој пракси у свим другим језицима. А како су они два од три члана која су задужена за решење питања писма у новом српском правопису, још нико не може знати на колико ће се писама у свом језику Срби и у будућности черечити и шизофренисати. Милош Ковачевић чак најављује да ће у том новом правопису стајати да се на 50 година "забарњује измена правописа". А како се сама израда спрема у тајности, тј. без знања шире јавности о томе, може се догодити нешто још горе за судбину српске ћирилице – да лингвисти реше поново питање писма српског језика на досадашњи начин (шизофрено двоазбучје) с најављеном од Ковачевића његовом (споменутом јавно) старом "примарношћу ћирилице" која је довела у пракси до потпуне секундарности ћирилице од 10 одсто у јавној пракси у Србији. С таквом могућом правописном одредбом, уз најављену забрану мењања српског правописа у наредних 50 година, готово сигурно српска ћирилица у српском језику не би дочекала ново мењање српског правописа.

То би било много горе и опасније по српску ћирилицу онда него што је опасан и актуелни из 2021. године апсурдан закон о употреби српског језика и ћирилице.

Закључак и предлог "Ћирилице" и "Српске азбуке" Одбору за стандаардиазцију српског језика и Матици српској – Одељењу језика и књижевнсости

Прво, молимо све српске лингвисте који раде или ће радити на решењу питања писма српског језика у новом српском правопису да, у вези посебно са српском ћирилицом не понове трећи пут катастрофалан рад и последице по српски језик и посебно по затирање (замену) српске ћирилице хрватском латиницом по иснтрукцијама Новосадскогд договора о српскохрваатском језику из 1954. године, него да се држе уставне обавезе из Члана 10. (српски језик нераздвојан само од ћирилице – једноазбучје) и опште светске праксе у којој ни лингвистима ни политиачрима не пада на памет да, као до сада једино српски народ, деле међусобно по писму и тако убијају народни идентитет и деле само српски народ по писму у свом националном језику.

Друго, било је свакако боље и једино нормално да су се и Срби, коначно, нациоанлно међусобно договорили завнично, на јавном скупу лингвиста и културних радника и књижевникаа о свом језику и писму – што дуже од 20 година предлаже Удружење "Ћирилица" и моја маленкост – па да се, после тога, уђе у израду новог српског правописа и могућу и корисну дораду и у стандардизацији српског језика.

Треће, свакако, српска ћирилица с данашњим својим катастрофалним статусом (уз алтернаативно хрватско латиничко писмо) тешко може да чека споре лингвисте/правописце, те је, стога, велика – највећа одговорност данас на српским лингвистима, од чијег ће начина решења питања писма у општем законику исправног писања српског језика зависити будући живот или, нажалост, смрт српске ћирилице у српском језику, те – као последица тога – могући потпуни губитак идентитета српског народа.

Очигледно – то је, с једне стране, најчаснија, а, с друге стране, и највећа одговорност данашње српске лингвистике и данас живих српских лингвиста.

За Удружење "Ћирилица"

Драгољуб Збиљић,

председник Скупштине "Ћирилице",

а Немања Видић, осниваач "Српске азбуке",

сигурно би овакав предлог потписао, али

је одскора ретко у јавности јер је и он

у истим лепим годинама као Драгољуб Збиљић