Милан Благојевић
Милан Благојевић: Наше незнање нема граница
Недавно смо, они које то занима, имали прилику пратити посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске на којој је одлучивано о вету српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић.
Учињено је то против одлуке остала два члана Предсједништва којом су, прегласавајући је, између осталог одлучили и да Предсједништво позове ОХР и одређене државе са Запада на предузимање одређених активности против Републике Српске.
Током излагања о томе у Народној скупштини од стране Цвијановићке могло се чути и то да се у овом случају ради о одлуци из области спољних послова и да због тога она има право на вето. Тиме је Цвијановићка и они који су је тако погрешно ‘насавјетовали’ хтјела рећи да се вето у Предсједништву БиХ не би могао изјавити да се том одлуком није одлучивало о питањима из домена спољних послова.
Међутим, није тачно и на то управо и желим указати овим текстом, да прегласани члан Предсједништва БиХ вето може наводно изјавити само против оних одлука Предсједништва БиХ које се тичу спољних послова. Зашто то кажем?
Па зато што Устав БиХ таксативно у члану 5.2ц) позивајући се на свој члан 5.3. тачке а-е одређује у којим областима Предсједништво може да донесе одлуку прегласавањем, прописујући одмах затим да се на сваку од тих одлука, у које спадају и спољни послови, може изјавити вето од стране прегласаног члана.
Међутим, оно што је важније од тога је да и за све друге области Устав БиХ прописује да се на одлуке Предсједништва БиХ, које нису усвојене консензусом, такође може изјавити вето од стране прегласаног члана Предсједништва.
То произлази из члана 5.2.д) Устава БиХ који је најважнији за ово питање.
Наиме, ту, у тој тачки 5.2.д) Устав прописује да члан Предсједништва који се не слаже са ОДЛУКОМ, дакле било којом одлуком којом је био прегласан, из било које области, може изјавити вето против одлуке, о чему онда, ако се ради о вету српског члана Предсједништва, у коначном одлучује Народна скупштина Републике Српске.
Хоћу рећи да члан 5.2д) Устава није прописао да члан Предсједништва "који се не слаже са одлуком КОЈА СЕ НАСТОЈИ УСВОЈИТИ КОНСЕНЗУСОМ У СМИСЛУ ЧЛАНА 5.2ц) КАО ШТО ЈЕ ОБЛАСТ СПОЉНИХ ПОСЛОВА може изјавити вето". Не, Устав не прописује то нити било шта што би било слично томе.
Умјесто тога Устав БиХ у члану 5.2д) прописује да "члан Предсједништва који се не слаже са ОДЛУКОМ", дакле било којом одлуком, из било које области, има право да изјави вето против одлуке.
Друга је ствар што српски чланови Предсједништва нису знали ово, немају потребно знање, или су погрешно савјетовани о томе, па нису изјављивали вето и против одлука Предсједништва БиХ у осталим областима, а не само у области спољних послова.
Све то значи да српски члан Предсједништва БиХ према члану 5.2д) Устава БиХ има право и на вето против одлуке остала два члана Предсједништва о распуштању Дома народа Парламентарне скупштине БиХ, а то што се он не би користио тим уставним правом није проблем Устава БиХ него незнања тог члана Предсједништва или незнања оних који о томе својим незнањем доводе у заблуду и члана Предсједништва и јавност.
У том случају незнање би да доминира и над Предсједништвом БиХ као институцијом, али и над државом у цјелини.
Посебно је питање нашег незнања то што је неки од ранијих чланова Предсједништва БиХ, чије име се не наводи у јавности и до којег нисам могао доћи чак ни као савјетник српског члана Предсједништва БиХ док сам то био, гласао за накарадну и по Републику Српску штетну одредбу Пословника Предсједништва БиХ да два члана Предсједништва могу прегласати трећег и тако, а не консензусом, донијети одлуку о распуштању Дома народа. Исти тај српски члан Предсједништва је гласао и да се у Пословник Предсједништва унесу Уставу БиХ супротне одредбе да се приједлог буџета БиХ у Предсједништву може усвојити прегласавањем, као и да прегласавањем Предсједништво БиХ може предлагати кандидата за предсједавајућег Савјета министара БиХ.
А онда је тај српски члан Предсједништва, до чијег имена никако нисам могао да дођем јер се не зна који је то Пословник од више њих нити у којем броју Службеног гласника БиХ је објављен, пристао и гласао да се Пословник Предсједништва са таквим накарадним и неуставним одредбама убудуће може мијењати само консензусом свих чланова Предсједништва БиХ.
На све то сам као савјетник српског члана Предсједништва БиХ указао у мом посебном извјештају из маја ове године, којег сам, на његово тражење, израдио и доставио Зорану Ђерићу, генералном секретару Предсједништва БиХ, али и Жељки Цвијановић лично. Нажалост, послије тога обоје њих су само заћутали.
Због тога морам рећи још нешто, да макар овако јавност буде упозната. Пословник Предсједништва БиХ је нижи правни акт у односу на Устав БиХ па зато мора у свему бити сагласан са њим, а то значи и у погледу члана 5.2д) Устава БиХ који прописује право на вето против било које одлуке Предсједништва БиХ. Та одредба Устава БиХ је тзв. селфеxецутиве цонститутионал провисион, тј. таква уставна одредба која се сама непосредно извршава, усљед чега јој за њено спровођење није потребно да се доноси било који други пропис ниже правне снаге од Устава нити тај нижи пропис смије бити супротан Уставу. А ако којим случајем јесте, онда се увијек примјењује Устав, а не нижи правни пропис.