Запостављање сопствене омладине
Непостојање културне политике у Републици Српској или Зашто се може на сцени носити грб тзв. Армије БиХ, а не могу српска оцила? Пише: Борис Радаковић Некако је постало уобичајено, да омладина данашњице не пази много на културне и духовне норме и принципе. Склони нихилистичким размишљањима, одбијају сваки ауторитет и друштвене вриједности које се темеље на […]
Непостојање културне политике у Републици Српској или Зашто се може на сцени носити грб тзв. Армије БиХ, а не могу српска оцила?
Пише: Борис Радаковић
Некако је постало уобичајено, да омладина данашњице не пази много на културне и духовне норме и принципе. Склони нихилистичким размишљањима, одбијају сваки ауторитет и друштвене вриједности које се темеље на традицији.
Рушећи мостове ка своме природном идентитету у оквиру заједнице у којој су рођени, склони су да трагају за новим идентитетима.
Препуштени сами себи и предаторима
То је све уобичајено и у неким другим срединама, у смислу генерацијског јаза, генерацијског бунта који из њега настаје, али и просто из пркоса младалачких „усијаних глава“, који испитују границу моћи ауторитета.
Но, у озбиљним друштвима са изграђеним и дуготрајно валидним системом вриједности, друштво које воде зрели припадници старије генерације, труди се да кроз образовни систем и ваннаставне активности, цјелокупан рад са омладинском популацијом на свим пољима – исте упозна са својом заједницом, као што се то у сретним и нормалним срединама чини и са својом ужом и широм породицом.
Наши млади мозгови, одјсечени од својих културних и духовних матица, лак су плијен за демагоге и пропаганду неких туђих вриједности и интереса. При том институције Српске не да не врше превенцију овог проблема, већ неке од њих дјелују директно против интереса Републике, заједно са „умјетничким“ иницијативама из Сарајева.
Омиљено оружје непријатеља јесте музика, јер се она најлакше преноси до младих срца и мозгова. Бендови постају праве врсте култова, које млади обожавају без обзира шта се крије иза тога.
Доста мојих другара и познаника бави се музиком. То су млади талентовани људи, који кипте од жеље да нешто направе на музичкој сцени. Улажу свој труд и новац, спремни да покушају борбу против вретењача, то јесте против шунд музике са тв и радио таласа.
Дијалог за некролог
Тако неко вече, окупило се друштво музичара уз цугу на клупи, вече је било топло па није било потребе за задимљеним просторијама градских локала. Највише се наравно причало о музици. Ја онако у шали им кажем, зашто на амблем свог бенда не пришију оцила, кад већ Дубиоза Колектив има грб Армије БиХ на свом амблему.
Неки ме у чуду погледаше, док су неки схватили о чему причам. Каже један другар, видиш то је занимљиво да Дубиоза носи грб Армије БиХ, а вамо се залажу за мир и суживот. Можда би и ми могли на наступима носити оцила, рече уз смјех завршавајући коментар.
Други га пријатељ дочека, као каква оцила, то је национализам, а ми свирамо реге музику.
Упитам га ја, друже, па зар није грб Армије БиХ против политике суживота који пропагира Дубиоза?
Каже није, то представља симбол борбе за цијелу Босну, и за то се залаже Дубиоза тако да ту нема ништа спорно.
Реко зар је борба за „Исламску Декларацију“ борба за цијелу Босну и Херцеговину. Гдје су ту остала два народа у БиХ, Срби и Хрвати.
Каже не треба да буде подјела, сви смо ми босанци, а босанство је симбол суживота, мултиетничности и мултикултуралности.
Ја га онако гледам шта прича, па се досјетих, те га упитах: А гдје си ти оно рођен?
Он сав поносан рече у Зеници.
Аха. Занимљиво!? А што не остаде у Зеници кад је босанство толико мултикултурално?
Дијалог није настављен јер је другар одустао од даље дискусије, остајући тврдо при својим ставовима. Покушао сам наговорити другаре из овог бенда, да ставе оцила на свој амблем. Међутим, они су то одбили уз коментар: „Како да иду свирати у Сарајево под тим знаком?“.
Диспаритет либерализма: Што у „мултиетничком“ Сарајеву не може, у „шовинистичкој“ Бањој Луци може
Ето, док Дубиоза Колектив у сред Бања Луке долази да просипа унитаристичку политику, под ознаком Армије БиХ, до тад клинци у Републици Српској на својим мајицама носе грб Армије БиХ, и не знајући шта он представља.
Док у Вуковару лупају табле са ћириличним словима, или поистовјећују жртве Јасеновца, Јадовна, Пага и других стратишта, са усташким ликвидираним бојовницима, дотле у Приједору се носају неке бијеле траке и сви који се не слажу са политиком да су Срби једини лоши момци у БиХ проглашавају се фашистима.
То се зове слом или просто непостојање културне политике у Републици Српској.
Pretjera ti. Otiđi bolan na neki naš stadion. Tamo ti omladina pravi ovakije slika.
http://www.lesinari1987.net/galerija/albumi/2011/10001/1011_borac-leotar_13.jpg
http://2.bp.blogspot.com/-8cql1nz13As/Te9xV2E5v9I/AAAAAAAAHmU/Zzyn5cZOxps/s320/247441_214083225288830_100000614637009_721955_1954424_n.jpg
A to što si naš’o Srbina iz Zenice a da nije Srbin sa dna kace i teški nacionalista – to ću ti teško povjerovat. Ovo što znam našije ljudi a da su pobjeli iz Federacije – sve tvrda linija, najtvrđa.
Dakle, opet ti je šuplja priča moj Borise.
Tekst je na mjestu. Para u kulturi nema zato što iste (bar u ovoj fazi kulturne nemaštine) ne izlaze iz nje, stoga se vladajućoj kasti (seljačina koje samo otimačinom znaju pare zarađivati) ne ispati tu ulagati.
Ovi na stadionu što ih je ex pejstovao ne predstavljaju kulturu nego njeno odsustvo. 99% njih ne zna navesti ćirilicu redom, a srbovati je lako kao što je i majmunu lako da se lupa po prsima.
Dobro primećeni paradoksi,koji nas strategijski mogu puno koštati. Svaka čast autoru, i neka se ne obazire besmislena poređenja ovdašnjeg mlado/staro-muslimanskog klona nekadašnjeg komentatora 1978, koga je bilo zanimljivo čitati.
hamurabi, 03.09.2013. 19:10:47
Navijači jesu subkultura. Ali ništa bolji nisu ni ovi izblajhani skakavci što viču u mikrofone – motaj, motaj, motaj, motaj… Što se mene tiče, osim te neke besmislene sklonosti nasilju, navijači znaju širiti i vrlo lijepe i društveno korisne svjetonazore… za razliku od ovih iznoguda iz Zenice koji smoriše sa svojim glupavim krosoverom i skaskakanjem.
To nije grb Armije BiH,
a članovi Dubioze su: Almir, Adis, Brano, Vedran, Armin, Orhan, Senad i Dragan.
A ionako ne kontam zašto pisac nagovara druge da stave ocila. Zašto on sam ne osnuje grupu i za sebe napravi kakav hoće vizuelni identitet.
Lako je tuđim po gloginjama.
„Реко зар је борба за „Исламску Декларацију“ борба за цијелу Босну и Херцеговину. Гдје су ту остала два народа у БиХ, Срби и Хрвати.“
Upita se Boris, pa ja potražih kako se to Dubioza bori za Islamsku deklaraciju:
Tranzicija
Kako vjetar puse mjenjaju se dresovi
bile su petokrake sad moderni su fesovi
kratak je put od druga do gospodina
traje dok se nije uhljebila rodbina
Hej, brate dragi
vidi sta se radi
Reklamne kampanje za neko novo sranje
neku novu kremu sto otklanja dilemu
tesko je odlucit’ kad je sirok asortiman
da l’ je bolje biti Srbin, Hrvat il’ Musliman
Tranzicija
svima prija
Na plakatu osmijeh, a u dzepu figa
uvijek stare face od kojih ti se riga
jer ljevica se ponavlja ko’ pokvarena traka
a desnica jos samo za onaniju je saka
Tranzicija uspjela, pacijent je podleg’o
ostao je izjeban ko god nije pobjeg’o
stari sistem nije valj’o dosao je novi
samo ne kapitalizam, vec feudalizam