Запостављање сопствене омладине

Непостојање културне политике у Републици Српској или Зашто се може на сцени носити грб тзв. Армије БиХ, а не могу српска оцила?

Пише: Борис Радаковић

Некако је постало уобичајено, да омладина данашњице не пази много на културне и духовне норме и принципе. Склони нихилистичким размишљањима, одбијају сваки ауторитет и друштвене вриједности које се темеље на традицији.

Рушећи мостове ка своме природном идентитету у оквиру заједнице у којој су рођени, склони су да трагају за новим идентитетима.

Препуштени сами себи и предаторима

То је све уобичајено и у неким другим срединама, у смислу генерацијског јаза, генерацијског бунта који из њега настаје, али и просто из пркоса младалачких „усијаних глава“, који испитују границу моћи ауторитета.

Но, у озбиљним друштвима са изграђеним и дуготрајно валидним системом вриједности, друштво које воде зрели припадници старије генерације, труди се да кроз образовни систем и ваннаставне активности, цјелокупан рад са омладинском популацијом на свим пољима – исте упозна са својом заједницом, као што се то у сретним и нормалним срединама чини и са својом ужом и широм породицом.

Наши млади мозгови, одјсечени од својих културних и духовних матица, лак су плијен за демагоге и пропаганду неких туђих вриједности и интереса. При том институције Српске не да не врше превенцију овог проблема, већ неке од њих дјелују директно против интереса Републике, заједно са „умјетничким“ иницијативама из Сарајева.

Омиљено оружје непријатеља јесте музика, јер се она најлакше преноси до младих срца и мозгова. Бендови постају праве врсте култова, које млади обожавају без обзира шта се крије иза тога.

Доста мојих другара и познаника бави се музиком. То су млади талентовани људи, који кипте од жеље да нешто направе на музичкој сцени. Улажу свој труд и новац, спремни да покушају борбу против вретењача, то јесте против шунд музике са тв и радио таласа.

Дијалог за некролог

Тако неко вече, окупило се друштво музичара уз цугу на клупи, вече је било топло па није било потребе за задимљеним просторијама градских локала. Највише се наравно причало о музици. Ја онако у шали им кажем, зашто на амблем свог бенда не пришију оцила, кад већ Дубиоза Колектив има грб Армије БиХ на свом амблему.

Неки ме у чуду погледаше, док су неки схватили о чему причам. Каже један другар, видиш то је занимљиво да Дубиоза носи грб Армије БиХ, а вамо се залажу за мир и суживот. Можда би и ми могли на наступима носити оцила, рече уз смјех завршавајући коментар.

Други га пријатељ дочека, као каква оцила, то је национализам, а ми свирамо реге музику.

Упитам га ја, друже, па зар није грб Армије БиХ против политике суживота који пропагира Дубиоза?

Каже није, то представља симбол борбе за цијелу Босну, и за то се залаже Дубиоза тако да ту нема ништа спорно.

Реко зар је борба за „Исламску Декларацију“ борба за цијелу Босну и Херцеговину. Гдје су ту остала два народа у БиХ, Срби и Хрвати.

Каже не треба да буде подјела, сви смо ми босанци, а босанство је симбол суживота, мултиетничности и мултикултуралности.

Ја га онако гледам шта прича, па се досјетих, те га упитах: А гдје си ти оно рођен?

Он сав поносан рече у Зеници.

Аха. Занимљиво!? А што не остаде у Зеници кад је босанство толико мултикултурално?

Дијалог није настављен јер је другар одустао од даље дискусије, остајући тврдо при својим ставовима. Покушао сам наговорити другаре из овог бенда, да ставе оцила на свој амблем. Међутим, они су то одбили уз коментар: „Како да иду свирати у Сарајево под тим знаком?“.

Диспаритет либерализма: Што у „мултиетничком“ Сарајеву не може, у „шовинистичкој“ Бањој Луци може

Ето, док Дубиоза Колектив у сред Бања Луке долази да просипа унитаристичку политику, под ознаком Армије БиХ, до тад клинци у Републици Српској на својим мајицама носе грб Армије БиХ, и не знајући шта он представља.

Док у Вуковару лупају табле са ћириличним словима, или поистовјећују жртве Јасеновца, Јадовна, Пага и других стратишта, са усташким ликвидираним бојовницима, дотле у Приједору се носају неке бијеле траке и сви који се не слажу са политиком да су Срби једини лоши момци у БиХ проглашавају се фашистима.

То се зове слом или просто непостојање културне политике у Републици Српској.