Осам вијекова СПЦ (2): Друго покрштавање Срба и покушај успоставе црквене организације

У другој половини деветог вијека створиле су се повољне околности за дубљу и свеопшту христинизацију Срба. Српске земље: Рашка, Дукља, Босна, Травунија, Захумље и Паганија постају колико-толико стабилније и веће политичке организације.

недеља, јануар 13, 2019 / 10:25

Византија под Василијем Првим Македонцем (867-886) поново одлучно ступа на западни дио Балкана наметајући вазални статус Србима и Хрватима.

У његово вријеме дјелује један од највећих цариградских патријараха Фотије (858-867 и 877-886) који је због покрштавања Руса, Бугара, Моравских и Јужних Словена прозван "кумом Словена", а крајем вијека у централне предјеле Балкана из Велике Моравске долазе избјегли учитељи, насљедници Константина (Ћирила) и Методија, "Свети Петочисленици просветитељи Словенски": Наум, Климент, Сава, Горазд и Ангеларије који су предано и успјешно радили на христијанизацији Јужних Словена.

Један од услова покрштења Словена било је стварање словенског писма. Испоставило се да Западни и Јужни Словени одбијају да приме непознату им вјеру на неразумљивим језицима, латинским и грчким.

То изузетно важно питање убрзала је молба моравског кнеза Растислава 863. године византијском цару Михаилу Трећем (862-847) да им из Цариграда, тадашњег најважнијег свјетског центра духовности и културе, пошаље хришћанске мисионаре ради поучавања јеванђеља његовог народа на словенском језику.

Цар је прихватио ову понуду као питање од изузетног државног значаја јер се неочекивано пружила јединствена прилика за ширење византијског утицаја у централну Европу, те је након сабора и савјетовања избор пао на ученог и свестраног Константина, полиглоту, који је већ успјешно мисионарио међу Арабљанима и Хазарима.

Константин је пристао под једним условом, уколико Словени имају писмо, но цар му одговара да ни он, ни његов отац, ни дјед, ни многи други нису пронашли писмо код Словена (што јасно указује да су византијски цареви раније покушавали да учврсте хришћанство код Словена безуспјешно тражећи словенско писмо као олакшицу при покрштавању).

Нешто касније, почетком десетог вијека и бугарски монах "црнозирац Храбар" тврди да Словени до Константина нису имали писмо већ су "цртама и резама читали и гатали".

Константин се на крају ипак ухватио у коштац са огромним послом, те је познавајући словенски језик (јер је био родом из околине Солуна) "сложио и устројио писмена". Превео је дијелове Светог писма и важније богослужбене књиге.

Словенски рукописи произишли из ћирилометодијесвке традиције настајали су у наредна два-три вијека на два писма – глагољици и ћирилици.

Велики успјех визнантијских мисионара у Великој Моравској изазвала је завист франачких латинских проповједника те су они након много учињених пакости и клевета дочекали прву прилику да протјерају ученике упокојених великих словенских, равноапостолских учитеља тиме Моравској наметнувши силом хришћанство на латинском језику.

Преживјеле ученике, међу којима су се издвајали Климент "отац ћирилице" и Наум населили су се уз дозволу бугарског, тек покрштеног цара Бориса-Михаила, на саму западну границу огромне бугарске државе на обале Охридског и Преспанског језера и ка Драчу и Јадрану, развивши тамо опсежну просвјетититељску и мисионарску дјелатност што је ојачало процес примања и усвајања хришћанства Срба и Бугара на народном језику, јер су тада језичке баријере међу словенским племенима биле много мање и тање. Данас се у науци тај језик означава просто као "старословенски".

За то вријеме Срби, који су до тада споро и безуспјешно примали хришћанство из Рима и били под његовом неупитном духовном надлежношћу, врло радо су прихватили нови талас христијанизације из Цариграда јер је то значило какву-такву и цареву заштиту. Наиме српска историја средине деветог вијека карактерисала је непрестана борба за опстанак против моћне и насртљиве Бугарске која ће у трећој деценији десетог вијека накратко и потпуно покорити Србе.

Интерес је био обостран јер је Византија и по питању Велике Моравске и српских земаља жељела да их што више веже за сопствене интересе и увеже у потенцијално савезништво против Бугара који су неколико пута угрожавали и сам Цариград.

Најраније поуздано свједочанство о присуству хришћанства код Срба јесте појава хришћанских имена у српској владарској породици. Један Мутимиров син звао се Стефан, а Петар се звао син од Мутимировог брата Гојника.

Што се самог развитка црквене организације у Србији раног средњег вијека тиче, за неколико вијекова од како су хришћански свештеници са запада дошли међу Србе, не постоји нити један непосредни податак. Једино свједочанство о Србима уопште прије Порфирогенита је остало из пера анонимног франачког аналисте 822. године "можда Ајнхарда" како каже Тибор Живковић.

Проћи ће више од једног вијека како ће Срби поново бити тек споменути у вријеме два, за нашу историографију врло важна Сплитска црквена сабора 925. и 928. године. Сљедеће је Порфирогенитово излагање 949. године али и оно кратко и врло уопштено. Наредне податке о Србима добијамо тек 150 година послије од Јована Скициле, његовог настављача и Ане Комнине.

Од 12. вијека крећу нешто чешће али исцјепкане и сувопарне вијести о Србима у византијским изворима. Живковић закључује да простор српског племена није играо важнију улогу у одмјеравању источних и западних сила те зато није ни улазио у поље занимања како латинских тако ни византијских писаца раног средњег вијека.

Када се узме у обзир овако прескроман избор извора јасно је да је немогуће ни приближно реконструисати слику (па ни грубу скицу) црквеног уређења прва четири вијека код Срба од првог додира са хришћанством.

Тек са одлучном побједом Византије над Бугарском почетком 11. вијека и тематског уређења Балкана можемо поново пратити уређење митропилоја и епархија са вишем и нижем свештенством, црквама и манастирима (једино уређен црквени живот простора насељеног Србима тог доба је уска територија уз саму романско-византијску обалу Јадрана, гдје је Сплит у десетом вијеку постао архиепископија за цијелу далматинску обалу и Боку которску).

Но одсуство података не значи да некакве неразвијене, несређене, "рудиментарне" црквене организације није ни било. Тако папа Јован Осми у писму српском кнезу Мутимиру 873. године поручује да своју земљу духовно подреди Панонској дијацези спомињући у негативном значењу и свештенике који су непознатог поријекла и постављења а који су вршљали и богослужили по српским земљама. Такви "лутајући" свештеници били су чест примјер у Италији и западној Европи што је још један од показатеља да је простор српског народа био под трајним утицајем хришћанства са запада. Симптоматично је и то да папе у борби за црквену надлежност над Бугарском са Византијом у другој половини деветог вијека не помињу српске земље очигледно их сматрајући неспорно својом зоном утицаја.

Србија тога доба је била привредно изузетно заостала земља, већим дијелом пуста и без класичних градова, Порфирогенит их наводи свега осам а и њих тек као нешто већа села. Градом се тада сматрало војно утврђење са још 300-400 сеоских домаћинстава око њега.

Не постоје докази да је Србија средином деветог вијека ишта извозила у романске приморске градове, Византију или Венецију. Најсликовитији примјер друштвеног уређења, стања привреде и биједе је дар који Срби носе Бугарима приликом склапања једног споразума пријатељства, састављен од два роба, два сокола, два пса и осамдесет кожа…

У таквој држави јасно да су евентуална црквена сједишта била тек у малим црквама и у главним градовима српских кнежевина. У Паганији је то Макарска, у Захумљу Стон на Пељешцу, у Травунији Требиње, у Дукљи Градац, у Срби највјероватније Дестиник, а за Босну (пробитне територије горњег тока ријеке Босне отпилике од данашњег Сарајева и Зенице) као тек "земљицу" у Србији нема никаквих података, просто о стању у приморским кнежевинама има више информација јер су те прилике расвљетљавали хроничари из романских градова који су долазили у непосредан додир са Србима и Хрватима, што се иде даље у унутрашњост Балкана тишина је све гушћа.

Ширењем Бугарске, која је 863-870. задобила потпуну црквену аутокефалност и уређивањем спископија на територијама којим ће се Србија касније ширити на исток такође је постављало извјесне основе будућој српској црквеној организацији.

Но више поузданих података о хришћанству међу Србима добићемо тек новом организацијом Балкана након слома Бугарске и успона прва српске краљевине – Дукље током 11. вијека.

(Наставиће се)



13 КОМЕНТАРА

  1. Нисам националиста, сви то знају, али јесам Србин рођењем и убјеђењем, вјера ми је православна, баштиним светосавље, Грб ми је светосавски,слава ми је Архиђакон Стефан, застава као у Србији, химна Боже правде.

    Ево нешто о Србима на Фронталу.

    Од чега, како и зашто смо ми Срби настали не интересује ме, није ми битно.

    Битно је да смо ми народ који има хиљаду и више година државу и државотворност.

    Важно ми је као Србину да знам ко сам и одакле сам, бар тих 1200 година, никакав то није мени плус спрам других, напротив, једноставно то је мени важно и тачка.

    Не инсистирам задњих дана на овоме случајно, муслимани мој народ оптужују, говоре да смо злочинци, причају да смо ми Срби овдје постали уставотворни тек 1943 године у Мркоњић Граду, побијају анекс 4 Устава БиХ, говор да је Република Српска нелегитимна, мада је на основу српске државотворности и уставотворности призната написмено од стране муслимана, хрвата, УН,великих сила, ЕУ….

    Није то добро, а као човјек који види много даље од других, одговорно тврдим да је будуће вријеме опасно, посебно за муслимане због њиховог фундаменталистичког руководства и намјерно испраног мозга већини честитих пријератних муслимана у БиХ.

    Зато бих волио због будућих преговора да се о сва три народа На Фронталу РС све тачно напише и зна, односно, да се тачно напише прича о настанку хрватског и муслиманског народа, да се то напише са много пијетета према данашим припадницима тог народа, али са 100% тачним чињеницама.

    Ово опет написах из разлога да престане прича о томе како сам ја конститутивни Србин тек из Мркоњић Града, односно да се прихвате историјске чињенице онакве какве јесу, те да се у наредном периоду одговори бремену времена, јер ће нам свима овдје јебати мајку СВИ велики, наравно ако не будемо паметни.

    Ја бих пожурио да ми то расчистимо, те да се договоримо како даље, да се припремимо да нас не заваде поново,све да би нам сутра дјеца живјела нормално, уз узајамно признање и поштовање своје традиције, културе, обичаја.

    Другим ријечима, да једни друге признамо, без обзира кад је ко настао, ко је државотворан народ некад био,ко је данас државотворан и на који начин, ко је…………?

    Важно је то људи, много важно, зато бих препоручио бошњацима.-муслиманима да слушају шта им Додик поручује, са њим се може договорити, ако дођу други, биће приморани да разговарају у неравноправнијем положају, нека не сањају да ће велики дозволити да БиХ буде фундаметалистичка држава, напротив.

    Волио бих да то муслимани знају, да ако нови представници Срба буду у новом времену преговарачи, макар нас било још 200.000 мање за идућих пет година, ти нови преговарачи неће бити ништа мање чврсти од Додика и његових, напротив.

    То ће бити, много јаки, писмени и храбри људи, остварени Срби који немају ораха у џепу, људи који ће прије преговора имати јасне односе са НАТО, са Русима и осталим.

    О рату поштовани муслимани немојте мислити,немате ви шансе да Србе на силу истјерате, није ово Хрватска, исто као што немате шансе да нас исцрпите за наредне двије деценије, зато ја овако жестоко од ове 2019 године овако и наступам, не желим да нас сви јебете још десет година.

    Срби са Додиком, без Додика,са Вучићем, без Вучића, нема то никакве везе, ради се о држави српског народо, о Републици Српској.

    Значи, господо бошњаци.-муслимани, институције међународно признате Републике Српске постоје, не гледајте појединце на власти.

    Подцјењујетзе паметније и јаче од себе, не мислите ваљда да су вам данас Миле, Жељка, Вишковић, сутра Лазаревић танки, као што је нажалост био некад рецимо Мартић.

    Друго је вријеме,неће се никад више поновити ситуација, нема више титиног зета Милошевића, нити његових сатрапа Шешеља и Драшковића да свако на свој начин сјебе српски народ.

    Прејаки смо ми данас Срби овдје, Република Српска је држава, има систем, јебеш појединце.

    Мислите да ћете нешто постићи спинујући на Додика и преко неких НВО, у тешкој сте заблуди.

    Имамо ми господо много меса да у идућим годинама преговорамо, вријеме не ради за вас, српски један пристанак на услов ЗАПАДА значи сигурно нестанак политичара фундаменталиста,муслиманских вјерских фанатика, као и чишћење БиХ од свих који би могли овдје ширити тероризам.

    Памет у главу муслимани, није битно кад сте настали и од кога, данас сте познат и признат народ, Републику Српску нећете уништити, нити сјебати хрватски народ, зато добронамјерно преговарајте са другим, договорите се прво између себе и испоштујете договоре са осталим народима, неће ли Бог дати да покременемо и Српску и Федерацију, све да економски и на сваки други начин искористимо и Русе и Кинезе и Турску и ЕУ и Ватикан, и САД.

    Што да не, кад их се свакако дугорочно не можемо ријешити, него их имамо као „пријатеље са једне стране“ и „јарам око врата са друге стране“, тачка.

  2. Јеботе,мене јассе нервира својим баљезгањима кад налетих на овај манифест српске болести.
    Никола,зар ти нисам рекао да тражиш концесију, кредит за мини хидроелектрану?
    Опет изиграваш луду на интернету,зар је то посао који су ти понудили?!
    Сендвичар,бот,…
    Жали боже иједног Србина који повјерују у режимско трбухозборство.

    1. E nek ti je Nikola rekao,idi bre bezi.Resavaj svoje probleme u kondominijumu Brcko.
      Pusti Nas, koji smo sa prostora RS-a ,da sami rijesimo svoje nesuglasice.

      A, ako cemo pravo,dok se ne izjasnis ne mozemo ni razgovarati o tvojim problemima.Jer se bojis izbaciti ih iz sebe.Tacka.
      Sto bi Bavarci rekli muschi.

  3. Ајде бин Младене боту АИДОВ не сери.

    Ја сам идеолог, творац спасоносног економско-еколошког програма ЗЕЛЕНОГ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА , творац платформе ПРВЕ ПРАВЕ ПОСЛЕРАТНЕ ОБНОВЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ,предсједник ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ, једине свијетле тачке у политици Српске, остварен човјек, доказани родољуб и хуманиста чистог образа јкао СУНЦЕ ЖАРКО.

    Не правдам се, него морам да за сваки случај напишем 100% тачне чињенице, баш због тога што ти ботујеш за некога.

    п.с. Сто пута сам ти рекао да се не мијеш у паметне ствари, шта ти знаш шта је одговорна национална политика?

    Није мој коментар био намијењен таквим будалама,твоје је да пишеш како у Брчком нешто не ваља у комуналном, или да пријавиш некога да није издао фискални рачун, то је твој ниво, тачка.

  4. Извињавам се прошлом,-непознатом коментатору, али морам да реагујем.

    Не брани се наша српска традиција лицемјерним понижавањем других, макар и чистом чињеницом на основу писања великог Селимовића, напротив.

    Данас прави Србин мора бити господин, мора тако одгајати дјецу, другим ријечима, баш зато што смо једини народ на простору бивше Југославије који вијековима има државност, државотворност-уставотворност, морамо максимално бити коректни према другим.

    Нека се сви дефинишу, културно истицање нашег поријекла и историје, све не помињући друге, најбоље дерогира оне који због својих мука ударају на Србе, народ који бар по том питању нема ниједну муку, тачка.

  5. Mislim da autor – cini se u po oprobanoj komunistickoj matrici vrsi zamjenu teza.
    Posto nemam volje a ni vremena da mu objasnjavam „sta je pisac htio da kaze“ samo bih mu preporucio da se upozna sa “ ranim radovima gore navedenih osoba – Filipovic i Latic ) pa ce mozda shvatiti poentu mog javljanja.
    Inace slazem se da je kultura nesto sto nas izdvaja ( Njegos, Andric, Selimovic su svakako dio te kulture kojoj bar ja pripadam….

  6. Па да распућине, управо тако, историја је мајка живота, јебали су нас црвени, рецидиве итекако и данас осјећамо, али су гријешили наши и прије црвених,гријешили су и после црвених, гријешимо и данас.

    Све у свему, имамо велики историјски кредит као частан и слободарски народ, имамо за наук наше грешке, знамо тачно коме више никад не можемо вјеровати, али исто тако морамо знато одговорити бремену времена.

    Значи,морамо даље,морамо видјети деценије унапријед, морамо бити добре комшије, све са поштовањем и признањем других.

    Морамо даље са одгојем српске нације, све да опростимо, али да никад нико наш не заборави зло које нам је било ко, било кад нанио, другим ријечима,идемо господски, зато стоји она реченица у мом прошлом коментару, „данас Србин мора бити господин и мора тако одгајати дјецу“.

    1. Ево га!!!

      Написа коментар, а да не помену себе.

      Честитам!

    2. … ако изузмемо:
      …“зато стоји она реченица у мом прошлом коментару“

Оставите одговор