Осам вијекова СПЦ (2): Друго покрштавање Срба и покушај успоставе црквене организације

У другој половини деветог вијека створиле су се повољне околности за дубљу и свеопшту христинизацију Срба. Српске земље: Рашка, Дукља, Босна, Травунија, Захумље и Паганија постају колико-толико стабилније и веће политичке организације.

недеља, јануар 13, 2019 / 10:25

Византија под Василијем Првим Македонцем (867-886) поново одлучно ступа на западни дио Балкана наметајући вазални статус Србима и Хрватима.

У његово вријеме дјелује један од највећих цариградских патријараха Фотије (858-867 и 877-886) који је због покрштавања Руса, Бугара, Моравских и Јужних Словена прозван „кумом Словена“, а крајем вијека у централне предјеле Балкана из Велике Моравске долазе избјегли учитељи, насљедници Константина (Ћирила) и Методија, „Свети Петочисленици просветитељи Словенски“: Наум, Климент, Сава, Горазд и Ангеларије који су предано и успјешно радили на христијанизацији Јужних Словена.

Један од услова покрштења Словена било је стварање словенског писма. Испоставило се да Западни и Јужни Словени одбијају да приме непознату им вјеру на неразумљивим језицима, латинским и грчким.

То изузетно важно питање убрзала је молба моравског кнеза Растислава 863. године византијском цару Михаилу Трећем (862-847) да им из Цариграда, тадашњег најважнијег свјетског центра духовности и културе, пошаље хришћанске мисионаре ради поучавања јеванђеља његовог народа на словенском језику.

Цар је прихватио ову понуду као питање од изузетног државног значаја јер се неочекивано пружила јединствена прилика за ширење византијског утицаја у централну Европу, те је након сабора и савјетовања избор пао на ученог и свестраног Константина, полиглоту, који је већ успјешно мисионарио међу Арабљанима и Хазарима.

Константин је пристао под једним условом, уколико Словени имају писмо, но цар му одговара да ни он, ни његов отац, ни дјед, ни многи други нису пронашли писмо код Словена (што јасно указује да су византијски цареви раније покушавали да учврсте хришћанство код Словена безуспјешно тражећи словенско писмо као олакшицу при покрштавању).

Нешто касније, почетком десетог вијека и бугарски монах „црнозирац Храбар“ тврди да Словени до Константина нису имали писмо већ су „цртама и резама читали и гатали“.

Константин се на крају ипак ухватио у коштац са огромним послом, те је познавајући словенски језик (јер је био родом из околине Солуна) „сложио и устројио писмена“. Превео је дијелове Светог писма и важније богослужбене књиге.

Словенски рукописи произишли из ћирилометодијесвке традиције настајали су у наредна два-три вијека на два писма – глагољици и ћирилици.

Велики успјех визнантијских мисионара у Великој Моравској изазвала је завист франачких латинских проповједника те су они након много учињених пакости и клевета дочекали прву прилику да протјерају ученике упокојених великих словенских, равноапостолских учитеља тиме Моравској наметнувши силом хришћанство на латинском језику.

Преживјеле ученике, међу којима су се издвајали Климент „отац ћирилице“ и Наум населили су се уз дозволу бугарског, тек покрштеног цара Бориса-Михаила, на саму западну границу огромне бугарске државе на обале Охридског и Преспанског језера и ка Драчу и Јадрану, развивши тамо опсежну просвјетититељску и мисионарску дјелатност што је ојачало процес примања и усвајања хришћанства Срба и Бугара на народном језику, јер су тада језичке баријере међу словенским племенима биле много мање и тање. Данас се у науци тај језик означава просто као „старословенски“.

За то вријеме Срби, који су до тада споро и безуспјешно примали хришћанство из Рима и били под његовом неупитном духовном надлежношћу, врло радо су прихватили нови талас христијанизације из Цариграда јер је то значило какву-такву и цареву заштиту. Наиме српска историја средине деветог вијека карактерисала је непрестана борба за опстанак против моћне и насртљиве Бугарске која ће у трећој деценији десетог вијека накратко и потпуно покорити Србе.

Интерес је био обостран јер је Византија и по питању Велике Моравске и српских земаља жељела да их што више веже за сопствене интересе и увеже у потенцијално савезништво против Бугара који су неколико пута угрожавали и сам Цариград.

Најраније поуздано свједочанство о присуству хришћанства код Срба јесте појава хришћанских имена у српској владарској породици. Један Мутимиров син звао се Стефан, а Петар се звао син од Мутимировог брата Гојника.

Што се самог развитка црквене организације у Србији раног средњег вијека тиче, за неколико вијекова од како су хришћански свештеници са запада дошли међу Србе, не постоји нити један непосредни податак. Једино свједочанство о Србима уопште прије Порфирогенита је остало из пера анонимног франачког аналисте 822. године „можда Ајнхарда“ како каже Тибор Живковић.

Проћи ће више од једног вијека како ће Срби поново бити тек споменути у вријеме два, за нашу историографију врло важна Сплитска црквена сабора 925. и 928. године. Сљедеће је Порфирогенитово излагање 949. године али и оно кратко и врло уопштено. Наредне податке о Србима добијамо тек 150 година послије од Јована Скициле, његовог настављача и Ане Комнине.

Од 12. вијека крећу нешто чешће али исцјепкане и сувопарне вијести о Србима у византијским изворима. Живковић закључује да простор српског племена није играо важнију улогу у одмјеравању источних и западних сила те зато није ни улазио у поље занимања како латинских тако ни византијских писаца раног средњег вијека.

Када се узме у обзир овако прескроман избор извора јасно је да је немогуће ни приближно реконструисати слику (па ни грубу скицу) црквеног уређења прва четири вијека код Срба од првог додира са хришћанством.

Тек са одлучном побједом Византије над Бугарском почетком 11. вијека и тематског уређења Балкана можемо поново пратити уређење митропилоја и епархија са вишем и нижем свештенством, црквама и манастирима (једино уређен црквени живот простора насељеног Србима тог доба је уска територија уз саму романско-византијску обалу Јадрана, гдје је Сплит у десетом вијеку постао архиепископија за цијелу далматинску обалу и Боку которску).

Но одсуство података не значи да некакве неразвијене, несређене, „рудиментарне“ црквене организације није ни било. Тако папа Јован Осми у писму српском кнезу Мутимиру 873. године поручује да своју земљу духовно подреди Панонској дијацези спомињући у негативном значењу и свештенике који су непознатог поријекла и постављења а који су вршљали и богослужили по српским земљама. Такви „лутајући“ свештеници били су чест примјер у Италији и западној Европи што је још један од показатеља да је простор српског народа био под трајним утицајем хришћанства са запада. Симптоматично је и то да папе у борби за црквену надлежност над Бугарском са Византијом у другој половини деветог вијека не помињу српске земље очигледно их сматрајући неспорно својом зоном утицаја.

Србија тога доба је била привредно изузетно заостала земља, већим дијелом пуста и без класичних градова, Порфирогенит их наводи свега осам а и њих тек као нешто већа села. Градом се тада сматрало војно утврђење са још 300-400 сеоских домаћинстава око њега.

Не постоје докази да је Србија средином деветог вијека ишта извозила у романске приморске градове, Византију или Венецију. Најсликовитији примјер друштвеног уређења, стања привреде и биједе је дар који Срби носе Бугарима приликом склапања једног споразума пријатељства, састављен од два роба, два сокола, два пса и осамдесет кожа…

У таквој држави јасно да су евентуална црквена сједишта била тек у малим црквама и у главним градовима српских кнежевина. У Паганији је то Макарска, у Захумљу Стон на Пељешцу, у Травунији Требиње, у Дукљи Градац, у Срби највјероватније Дестиник, а за Босну (пробитне територије горњег тока ријеке Босне отпилике од данашњег Сарајева и Зенице) као тек „земљицу“ у Србији нема никаквих података, просто о стању у приморским кнежевинама има више информација јер су те прилике расвљетљавали хроничари из романских градова који су долазили у непосредан додир са Србима и Хрватима, што се иде даље у унутрашњост Балкана тишина је све гушћа.

Ширењем Бугарске, која је 863-870. задобила потпуну црквену аутокефалност и уређивањем спископија на територијама којим ће се Србија касније ширити на исток такође је постављало извјесне основе будућој српској црквеној организацији.

Но више поузданих података о хришћанству међу Србима добићемо тек новом организацијом Балкана након слома Бугарске и успона прва српске краљевине – Дукље током 11. вијека.

(Наставиће се)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *