"Извиискра Његошева” Миловану Данојлићу

"Његошев понос се хранио муком опстајања у убогој, одасвуд стешњеној земљи, а његова мука је налазила разрешење у учвршћивању личног и колективног самопоштовања", рекао је Милован Данојлић.

На Великој сцени Народног позоришта у Београду, владика Јоаникије обjелоданио је да је награду „Извиискра Његошева” (првобитни назив „Горског вијенца”), коју додjељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија „Мона”, добио Милован Данојлић (1937), пjесник, приповjедач, есејиста и преводилац, за цjелокупни књижевни рад.

Жири је радио у саставу: др Јован Делић (предсjедник), др Иван Негришорац, др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и Милутин Мићовић. У умjетничком програму учествовали су Биљана Ђуровић и Небојша Кундачина. Награда је основана 2007. године. Додjељује се бијенално за најбољу објављену књигу, сабрана или изабрана дjела неког писца као и за укупно животно дjело објављено на српском језику. Досадашњи добитници су: Миодраг Павловић, Рајко Петров Ного и митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије Радовић.

Милован Данојлић, каже се у образложењу жирија, високо се остварио у више књижевних врста. Почео је као пjесник и није престајао писати стихове, али је чисту поезију исписивао и на страницама прозе, а пjесничко искуство тачно и истанчано излагао у есејима и чланцима. Јединство стваралачке личности очитује се и кроз све промjене и пробе током више од пола вијека судјеловања у српској књижевности.

И по обиму свог књижевног опуса, и по његовој жанровској разноврсности и разуђености, и по осјећању језика, и по матерњој мелодији, и по усмјерености на свјетску књижевност и њене врхове, и по укотвљености у своју националну традицију, и по својој пјесничкој самосвијести и способности да разумије и другог и себе, и по осјећању историје, и по њеној литераризацији, и по високој мјери књижевне културе и одговорности, истакао је Јован Делић, Милован Данојлић припада писцима који чине част српској књижевности и чувају јој значај и значење у худим временима.

У својој бесједи, Милован Данојлић је рекао да је Пустињак са Цетиња носио, како проклетство тако и понос јединке рођене грмену маленоме. Он је знао да се из тјескобе и очајања, под притиском свјетског зла, чине самоубилачка преметања преко главе… Његов понос се хранио муком опстајања у убогој, одасвуд стјешњеној земљи, а његова мука је налазила разрешење у учвршћивању личног и колективног самопоштовања. Све је знао и видио, било му је теже него нама данас. Наш највећи пјесник је у својој цетињској ковачници разгорио главњу чије су се искре развијала по животном простору његовог рода.