Зашто Политичко Сарајево напада Републику Српску и Хрвате у БиХ?

У посљедњих неколико недеља говорило се о рату и пријетњама ратом у БиХ. Ко пријети, коме, чиме, када и како? Да би слабије упућенима било јасније о чему се ради, потребно је узети у обзир основне чињенице о данашњем уређењу БиХ након крвавог грађанског рата између 1992. и 1995. године

уторак, 9 новембра, 2021 / 10:30

Пише: друштвеномрежна појава Аћим

Дејтонски мир и дејтонски устав

Мир је успостављен у Дејтону у новембру 1995. године. Дејтонским мировним споразумом је дефинисан и будући Устав БиХ који прецизира да БиХ чине два ентитета, Република Српска (РС) (ентитет са српском већином) и Федерација Босна и Херцеговина (ФБиХ) (ентитет са бошњачко-хрватском већином).

Битно је нагласити да је ФБиХ даље подијељена на кантоне са бошњачком и хрватском већином, док постоје и мјешовити кантони, Средњобосански кантон и Херцеговачко-неретвански кантон.

За спровођење дејтонског устава предвиђена је у њему и улога Високог представника за БиХ

Високи представник

Високи представник за БиХ (Хигх Репресентативе фор Босниа анд Херзеговина) међународни је представник Организације уједињених нација који надгледа и координише спровођење цивилних аспеката Дејтонског мировног споразума. Коначни је тумач Анекса 10 (Споразума о цивилном спровођењу) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Високог представника именује Савјет безбједности Организације уједињених нација својом резолуцијом, а по препоруци Савјета за спровођење мира.

Тренутни Високи представник у БиХ, Кристијан Шмит, није изабран на такав начин. Српски политички представници тврде да га не признају, да је то особа која се лажно представља и која би због тога могла бити тужена страна у Њемачкој, својој матичној земљи.

Надлежности ентитета и државе БиХ

У дејтонском уставу предвиђено је да све надлежности које изричито не припадају држави БиХ припадају њеним ентитетима. Циљ је био да се земљи након крвавог рата омогући функционалност тако што ће задржати међународно признат суверенитет у њеним авнојевским границама, а интерно висок ниво аутономије њених саставних дијелова (ентитета). Такво уређење (консоцијативно) није непознато у уставно-политичкој теорији и пракси. Једна од таквих земаља је и данашња Белгија.

Демократски принцип није жртвован ради етничко-националног, што је честа и неутемељена подвала бошњачке политичке елите, већ је функционалност заједничке државе њеном децентрализацијом стављена као приоритет испред форсирања етничко-националне кохезије три народа под кишобраном магловитог "босанства” и насилне унитаризације, под изговором "грађанске државе” и пароле "један човјек – један глас".

Зашто не "један човјек – један глас”?

Зато што Срби и Хрвати у БиХ то не желе.

Постоји веома оправдан страх код Срба и Хрвата да би концепт "грађанске државе” и примјена принципа "један човјек – један глас” довели до прегласавања Срба и Хрвата јер су Бошњаци већина у БиХ.

Тачније, представници Срба и Хрвата тврде да је циљ бошњачке политичке елите да се под маском "права појединца”, "функционалне грађанске државе", као и исконтруисаног "босанског идентитета” Србима и Хрватима наметне бошњачка политичка воља.

Босна и Херцеговина није и не може бити национална држава Бошњака.

Она искључиво може бити држава свих њених народа.

Да ли је оправдан страх Срба и Хрвата од "један човјек – један глас"?

Противно вољи српских политичких представника и противно вољи српског народа који је по уставу Социјалистичке Републике БиХ у СФРЈ био конститутиван народ (не национална мањина, не народ-дошљак, не било чија "дијаспора”), политички представници Бошњака и Хрвата спровели су референдум за независност БиХ.

Таква "независност" проглашена је 1. марта 1992. године.

Послије проглашења независности наступио је крвави грађански рат, свих против свих, упркос чињеници да су Бошњаци И Хрвати ушли у њега као формални и неформални савезници који БиХ виде као "грађанску државу свих народа".

Испоставиће се да бошњачка политичка елита није била спремна, није имала капацитет, или једноставно није жељела да гради грађанску државу за коју се декларативно залагала уочи нелегалног референдума у марту 1992.

Ткз. Армија РБиХ имала је и своју изражену исламистичку црту, команданти многих њених јединица позивали су на џихад против Срба и Хрвата. Највећа бошњачка странка, Странка демократске акције (СДА) била је кључна у довођењу радикалних исламиста из Ирана и Саудијске Арабије. Неки од њих ће касније бити и доведени у везу са организацијом напада 11. септембра 2001. у Сједињеним Америчким Државама.

Хасан Ченгић, недавно преминули високи функционер СДА, налазио се на црној листи САД-а због веза са Иранском обавјештајном службом током рата у БиХ, те шверцом оружја током рата и послије рата. Након његове смрти, лажни сарајевски љевичар-либерал, директор Народног позоришта у Сарајеву и један од главних јавних заговорника "грађанске државе”, објавио је на Твитеру посљедњи поздрав једном од кључних људи који су БиХ одвели у крвави грађански рат, Хасану Ченгићу. Толико о разликама између грађанско-лијевог и клерикално-десног политичког Сарајева.

Многи Срби и Хрвати били су протјерани или били постепено приморани да напусте Сарајево, главни град који је највише претендовао на кохезију и мултикултурално заједништво Бошњака, Хрвата и Срба.

Било који оштрији дисонантни тон у поратном бошњачком Сарајеву од стране Хрвата и Срба пратиле су најчешће организоване хајке, пријетње преко друштвених мрежа, медијске осуде, откази и дефакто изопштавање из јавног и друштвеног живота.

Одлазили су српски и хрватски писци, новинари, умјетници, научни радници, као и људи који нису учествовали у јавном животу.

Ниједна грађанска опција у Сарајеву није имала снаге да се одупре организованим хајкама против Срба и Хрвата, а које су најчешће организовали чланови и симпатизери СДА, странке оца и сина Изетбеговића, са јаким упориштем у Исламској заједници Босне и Херцеговине која никада није упозорила на ту негативну појаву, нити се јавно оградила од таквих напада и прогона сарајевских Срба и Хрвата.

Останак Срба и Хрвата у јавном животу поратног Сарајева подразумијевао је отворено или прећутно прихватање (или незамјерање) доминантном бошњачком наративу у коме су Бошњаци жртве "борбе за слободу и независност”, а Срби и Хрвати "геноцидаши”, ”агресори” и ”УЗП-овци” (УЗП од хашке квалификације ”удружени злочиначки подухват”).

Преиспитивање улоге бошњачке политичке елите у изазивању рата је скоро па непостојеће у поратном Сарајеву. Многе дубиозне пресуде Хашког трибунала појачале су у бошњачкој политичкој елити настојања да се друга два народа оцрне и политички подјарме, а такве пресуде употријебе као полуга политичког притиска уз отворену и јасну подршку међународне заједнице на корист Бошњака.

Гледано очима бошњачке политичке елите, жртви се не могу и не смију постављати питања, а жртвина верзија истине се не може обарати логиком и неупитним историјским фактима, јер је то једноставно "антицивилизацијско и варварско непоштовање колективне трауме”.

Упркос чињеници да су Бошњаци највише страдали у рату ’92-’95, тај став бошњачке политичке елите дугорочно је неодржив.

Тај став бошњачке политичке елите код Срба и Хрвата ствара револт, бунт, подсмијех и изразито ”политички некоректан” став који гласи – ”све смо то што кажете, па и горе од тога”.

Укратко, страх и неповјерења Хрвата и Срба од бошњачког концепта ”грађанске државе” више је него оправдан.

Ту долазимо поново до дејтонског устава и онога што се дешавало од 1995. до 2021. године, уз подршку међународне заједнице и високог представника који је чешће био колонијални управник, него ли непристрасни арбитар бивших зараћених страна и тумач дејтонског мировног споразума.

Шта се дешавало од 1995. до данас?

За Алију Изетбеговића, Дејтон је био само прелазно рјешење. Циљ бошњачке политичке елите био је да уз помоћ међународне заједнице што више разводни и обесмисли дејтонски мировни споразум, а Републици Српској (”геноцидној творевини”, како је агресивно и увредљиво називају) одузме што више дејтонских надлежности, свођењем на празну љуштуру за коју би било само питање времена када би се угасила.

Савезници бошњачке политичке елите у том нечасном послу били су високи представници који су недемократски наметали законе, смјењивали изабране политичке представника Срба, као и Уставни суд БиХ, гдје заједно са страним судијама судије из реда бошњачког народа имају већину, као и могућност да претендују на развлашћивање Републике Српске, нелогичним и недопустивим тумачењем дејтонског устава. Управо да "претендују” јер им се то неће дозволити, јасан је тренутни став представника Републике Српске.

Агресивним, лицемјерним и лажним легализмом нападане су и одузимане надлежности Републике Српске које јој припадају по дејтонском уставу.

Посљедња у низу била је недопустива и комична одлука да шуме Републике Српске по дејтонском уставу припадају Босни И Херцеговини, а не ентитету Република Српска.

Паралелно са тим процесом, Бошњаци већ годинама бирају Хрватима БиХ члана Предсједништва, контроверзног Жељка Комшића, на начин да су Бошњаци бројчано јачи од Хрвата и да једноставном инструкцијом која се по дубини шаље бошњачком гласачком тијелу могу да доведу ”пожељног Хрвата” који одговара пројекцијама бошњачке политичке елите, али никако не одговара већини хрватског народа у БиХ и доминантним ставовима унутар хрватског народа у БиХ.

На сличан, јефтин и провидан начин, данашње Сарајево поносно свијету показује неколико ”украсних Срба” који се залажу за ”грађанску БиХ” која је по мјери Бошњака, а то значи и флагрантно гажење и непоштовање уставних надлежности Републике Српске, њено јавно вријеђање и ниподаштавање. Као и потпуно игнорисање легитимних захтјева и очекивања хрватског народа у БиХ.

Такви Срби аутошовинисти (квазиинтелектуалци и квазиновинари) са изразито арогантним цинизмом и културшовинизмом говоре о Републици Српској, српској култури, историји и православној вјери.

На срећу, стасале су генерације у Републици Српској и Србији које огромном већином не прихватају таква тумачења и увредљива етикетирања. Разорним контрацинизмом и бруталним хумором такви покушаји наметања једне лажне слике остају јалови, упркос медијима (новинама, ТВ кућама и интернет порталима) који су спремни да карикатуралним квалификацијама и неозбиљним особама пруже озбиљан простор и озбиљно вријеме.

Шта се дешава сада, почетком новембра 2021. године?

Срби и Хрвати су одлучили да не одустају од својих ставова.

Срби желе да врате изворне надлежности Републици Српској.

Хрвати желе да им Бошњаци не бирају члана Предсједништва БиХ, ширу медијско-културну аутономију и заступљеност, као и праведнију расподјелу власти унутар ФБиХ, све то у постојећим уставним оквирима ФБиХ и БиХ.

Бошњачка политичка елита намјере Срба тумачи као пријетњу ратом, а хрватску намјеру релативизује, оспорава, условљава и временски одуговлачи.

Комични су били недавни покушаји да се међу Бошњацима исконструише ”српска пријетња ратом” и комичним психолошким операцијама на друштвеним мрежама радикализују и мобилизују Бошњаци, док истовремено Бошњак, конзул БиХ у Франкфурту, преко Твитера пријети ратом, наводи локације гдје се производи и чува оружје, наводи бројчано стање Бошњака, све то уз исламски поклич "Аллаху Акбар! ". Толико о хладној глави и љубави према дијалогу, компромису и секуларној грађанској држави свих народа БиХ од стране једног типичног представника бошњачке СДА елите.

Српски представници су категорични у тврдњи да не желе рат и да никоме не пријете.

Шта се очекује?

По изјавама, странци не желе рат и желе очување мира у БиХ.

Такође, рат не желе ни Срби ни Хрвати, као ни огромна већина Бошњака упркос радикалним и нереалним ставовима према Републици Српској и њеној историји.

Мораће се наћи компромис који објективно уважава реално стање, законе и дејтонски устав БиХ.

Без уплитања и притисака са стране који могу бити само контрапродуктивни

Република Српска и Хрвати у БиХ су фактори који се не морају вољети од стране већине Бошњака, али се морају уважавати.

Исто то важи за однос Републике Српске и Хрвата у БиХ према представницима бошњачког народа који међу својим редовима има часне, одговорне, способне и добронамјерне појединце спремне за дијалог.

Рата нема. Има разговора и договора.