Зашто опозиција у Српској нема одговор на фото са Путином?

Заиста, поставља се логично питање, зашто опозиција у Републици Српкој нема одговор на традиционални предизборни маневар Милорада Додика, који одлази по фотографију са предсједником Руске Федерације, Владимиром Путином?

И због тога губи изборе. Све убједљивије и убједљивије.

Бранислав Бореновић од ПДП, напримјер, није могао да избјегне да пружи подршку Украјини 2022. године, о чему смо већ писали, а Милан Миличевић из СДС не може ни данас да каже оштрку критичку ријеч против америчке амбасаде и њихове владе, која му је ставила катанац на странку у рођеној земљи.

Ускоро се, што се политичара из СДС тиче, може слободно рећи да њихово право на политички живот, односно излазак на изборе, више брани Фронтал.РС, него они сами. Што би било заиста умоболно, макар и у земљи гдје колаборационисти добро слушају.

Уколико кажете да је Милорад Додик страни агент, јер је тражио (безаконичку) смјену Николе Поплашена од стране Карлоса Вестендорпа, онда не можете бити виђени у Сједињеним Америчким Ентитетима са његовим претходником Карлом Билтом, који говори скоро па расистичке изјаве према руском народу. То нема никаквог ефекта. Напротив, постиже контраефекат у оваквом распореду пропагандних снага и геополитичког тренутка.

За исто то то вријеме, од 2022. године и интервенције Русије у Украјини, Додик је европски политичар који се највише пута састао са Путином. А српски народ воли Русију и воли Путина, те је у овим тренуцима та једноставна симболика довољна.

Међутим, ко спречава опозиционе политичаре у Српској да раде исто? Ако не могу до Путина, могу ли до Лаврова? Захарове? Мишустина? Шојгуа? Било кога?

Макар да се фотографишу редовно, ето, са Игором Калабуховим, амбасадором Русије у Сарајеву?

Зашто не траже састанке са руским званичницима који долазе у посјету Србији или Српској, већ и ако се десе, освједочени заљубљеници у Запад, као што је Игор Црнадак у својству случајног министра иностраних послова БиХ, предају 2018. године Сергеју Лаврову "петицију неформалне групе Правда за Давида", и то зато "јер су га они тако замолили".

Ко им, обзиром да је на снази безвизни режим између државне заједнице БиХ и Руске Федерације, брани да на туристичку визу уђу и састану се са неким од руских званичника, па макар и опозиционих?

Како вријеме одмиче, а таква ствар се не дешава, онда стварно не треба кривити Милорада Додика за естрадну политику. Опозициони политичари, оваквим понашањем, јавности заиста шаљу слику да су им ближе земље НАТО, него Руска Федерација. О Народној Републици Кини да не говоримо. То у српском народу није популарно и поптуно је јасно да у опозиционим странкама има велики број, да се изразимо језиком Невладинића, "проруских елемената", али они у предизборној кампањи и уопште у свакодневном дјеловању странака нису примјетни.

Оно што опозициони прваци за побољшање свог изборног резултата треба да ураде, врло је једноставно. А то је образлагање њиховог плана за кључна државна питања, посебно везано за ОХР тиранију и противправно и противдемократско дјеловање њихових продужених полуга, као што су тзв. Уставни суд БиХ, те установе које је основао "високи представник" без икаквог права.

Наравно и везано за спољнополитичке преференције, у смислу праввца куда се креће Република Српска. Но, то се не дешава. Нити они објашњавају зашто.

Напримјер, да демантују овај текст?