Украјина: Фазе прошле и фазе могуће

За ова 4.5 месеца специјалне операције имали смо две велике фазе, и неколико под и међу фаза. Обима ради, нећу се бавити потоњима.

петак, 15 јула, 2022 / 14:37

Роман Фјодорович, фејсбук налог

Прва велика фаза је био руски гамбит за релативно бескрвно преузимање власти у Кијеву, највероватније рачунајући на процену ниског капацитета украјинске армије, на искуству њиховог гранично катастрофалног перформанса из 2014/15, могуће спаваче и/или симпатизере у официрском кору и хронично несређену и волунтаристичку политичку сцену у Украјини. Пошто се шах-мат у четири потеза није одиграо како је било жељено, и лоше стратешке процене су плаћене великим губицима у људству и техници, руски генералштаб је релативно брзо променио приступ, и након пет недеља повукао знатне снаге од Кијева, Чернигова и Сумија у потпуности, и већи део снага са Харкова, на неколико недеља одмора и опоравка, да би их потом пребацио на правац северног Донецка, западног Луганска и јужног Харкова где је крајем априла отпочела Фаза 2. у класичном фронталном маниру.

У сваком случају план организованог повлачења, а то је једна од најкомплекснијих и најризичнијих операција које било која армија може да изведе у ратним услвима је морао да буде разрађен најмање две недеље пре извршења, тако да се може закључити да је одлука о томе донета најкасније већ половином марта. Иако је било неких одступница које су настрадале, ипак се ради о малом броју жртава и не само што је са становишта обавештајног обезбеђења та операција изведена одлично, јер се за њу сазнало тек након што је отпочела, већ је и Украјинце оставила неспособнима да изврше гоњење-нека капацитетнија војска би могла да нанесе тешке губитке противнику при повлачењу, али не и они.

Иако има људи који верују на реч Русима да је северни правац била диверзија да би се одвукле украјинске снаге са Донбаса, ја нисам међу њима, јер то би имало смисла да је главни правац удара био усмерен на Донбас који би таквим маневром остао слабије поседнут, што се и поред напора локалних милиција ипак није десило. Дејан Берић тврди да им је речено на самом почетку да је Кијев варка и да ће уследити повлачење, а он је доста поуздан извор, међутим ако је то тачно, то би имало смисла само уколико главни стратешки правац није био Донбас, већ Одеса. И уистину Руси су покушали да заузму Николајев, који је вратница Одесе на џа-бу, а када то није успело онда да га заобиђу са северне стране, што се све завршило неуспешно јер су ангажоване снаге биле далеко недовољне за сламање у међувремену мобилисане украјинске армије и територијалне одбране а и линије снабдевања су се развукле. Не знам шта је од тога истина, али у сваком случају, са које год стране а се приступи реч је о стратешком неуспеху услед погрешне премисе да ће отпор бити местимичан и неупоран.

Ослобађање Мариупоља је свеузев протекло коректно, обзиром на ангажоване снаге обеју страна и утврђеност самог града који се осам година фортификовао управо за такав сценарио и који је брањен елитним јединицама. Руси су претрпели доста жртава, пре свега јединице ДНРа, али су Украјинци претрпели знатно теже, главна снага покрета Азов је уништена, остварен је стратешки успех, и научене су битне лекције.

Најбитнија лекција је заправо стара Сун-Цуева мудрост да се противнику мора оставити место за одступање. У новијим операцијама ослобађања Северодонецка и Лисичанска су намерно остављане отворене комуникације Украјинцима до пред сам крај. Берић тврди да је то да би знајући украјинску доктрину "ни корака назад" намамили што више украјинских трупа у обруч и коначно уништење, међутим ја мислим да је поред тога реч и намери да се преосталим трупама, након коначне фаза напада остави могућност извлачења (уз тешке губитке успут), да их не би као у Мариупољу ископавали из подрума наредних месец дана. Преживели из таквих полу-окружења ће бити исцрпљени, деморалисани, неспособни за моменталну даљу борбу без неопходног одмора, и вероватно ће ширити своју деморалисаност даље по дубини распореда.

Проблем је што Руси немају довољно људства да држе висок темпо операција, већ након оперативних успеха, попут чишћења Изјума, пробоја код Попасне и сада заузимања Северодонецка и Лисичанска и поред држења притиска губе моментум, дозвољавајући Украјинцима да формирају нове одбрамбене линије са свежим снагама које је у наредним недељама потребно ломити изнова. Но, то је цена вођења "Специјалне операције" са искључиво добровољним саставом и локалним снагама уместо са мобилисаним саставом као у правом рату.

Са тим у вези, ово се заправо може окрактерисати као сукоб вишег-средњег интензитета, иако сам сигуран да људима на терену, са обе стране, делује прилично високоинтензивно. На много начина ово сасвим јединствен сукоб у којем истовремено делају и свемирске технологије, попут сателита и суперсоничних пројектила, и рововске тактике из 1917. Сразмерно мали број људи је заправо непосредно укључен у борбена дејства која се пак одигравају на врло широком фронту, од око хиљаду и двеста километара. Мрзи ме сад да копам по литератури да бих извлачо историјске паралеле за табеле попуњености људством по километру фронта, али ово је, бар што се Руса тиче отприлике за децималу ниже у односу на паритетне фронтове у другом светском рату. На главном стратешком правцу Руси имају ангажавно неколико десетина хиљада бораца-ефективно корпус, а на побочним вероватно не више од по петнестак-двадесет хиљада-ефективно дивизије. Батаљони на њима држе и по десетак километара фронта, а ако су ти батаљони ослабљени густина поседнутости људством по километру је још и нижа. Односно, на неким правцима, поглавито Херсонско-Николајевском ни нема традиционалних линија фронта, већ се поседају релативно малобројна и разуђена села између ова два града и онда се у маневарском ратовању здружени батаљонски састави обе стране међусобно вијају, наизменично размењујући позиције. Нешто налик минијатрном рату у северној Африци 1940-43 . Русима то одговара, јер имају предност у тактичкој мобилности и ватреној моћи, па тако са мањим бројем људства могу да везују знатне украјинске ефективе концентришући главницу у Донбас.

Донбас је главни стратешки правац, што би Швабе назвале Schwerpunkt, али не тврдо фортификован централни део, већ северни правац који је могуће нападати и са севера и са истока и где има простора за макар ограничено тактичко маневрисање и различите правце напада са спољне осе. Не ради се само о политичком циљу ослобађања Луганска и Донбаса, мада има и тога, већ о одабиру бојишта које Русима највише одговара. Донбас је географски најудаљеније тачка за дотур логистике Украјинцима, а ако не најближа (што су Харков и Суми), а оно доста блиска тачка за логистички ланац Русима, са сигурном позадином и линијама комуникације.

У том смислу један од главних циљева специјалне операције-демилитаризација кроз уништење украјинских оружаних снага се плански одвија управо ту. У чему вероватно лежи и разлог што, за разлику од моста који преко Дњестра повезује Одесу са Буџаком који је већ ко зна колико пута гађан и поправљан, мостови преко Доњецка нису рушени чиме је отворена линија снабдевања украјинским оружаним снагама, што је супротно изолацији бојишта која је основа сваке битке уништења која за циљ има заузимање територије. То зачи да Руси управо желе да, слично поменутим примерима са опсадама градова, увуку што више украјинских трупа у зону уништења источно од Дњепра, где им то највише одговара, уместо да их опседају по великим градовима и јуре даље на западу. Чини се да је украјински генралштаб тога свестан, и изгледа да је упорно тражио напуштање простора источно од Дњепра уз упорну одбрану градова дуж реке, који би биле веома погодне упорне тачке, са краћом логистиком, али то је одбачено од стране политичког руководства. Истини за вољу, сумњам да би због слабије оперативне мобилности Украјинци и били у стању да налик Русима изведу тако сложено повлачење под борбом и врло је вероватно да би претрпели тешке губитке при гоњењу на отвореном простору. Више немачких армија је доживело такву судбину 1944. на источном фронту, неке од њих и у комшилуку данашњег разбојишта. Тако да им једино преостаје упорна одбрана са ослонцем на градове у Донбасу, мада је јасно да је у питању само куповина времена и да ће их руски парни ваљак пре или касније самлети.

Та куповина времена је међутим врло упитна стратегија јер време не ради за Кијев, о чему ћу опширније у другом делу. Довољно је приметити да и поред масовне моблизације, а Зеленски тврди да су до сада постигли састав од милион људи, нема формирања састава иоле способних за велику контраофанзиву на лету, како већ месецима то Украјинци најављују. Ради се о томе да је последња два месеца стопа украјинских дневних губитака врло висока-вероватно 200 погинулих и 600-700 рањених на боље дане, и 500+ погинулих и 1500+ рањених на лошије дане. Практично украјинска стајаћа армија која је осам година стварана управо за рат са Русијом више не постоји. Анегдотски, стајаће јединице су изгубиле 80% свог иницијалног састава, и сада су попуњене резервистима далеко слабије вредности. Уистину, снимци са терена то и потврђују-чак и елитне украјинске бригаде падобранаца и морнаричке пешадије сада изгледају готово истоветно територијалцима-попуњене са друго и треће позивцима са парцијалном опремом. Ја сам иначе врло опрезан око тврдњи о губицима код супарника у рату, јер ту не само да увек сви намерно лажу у пропагандне сврхе, већ се често претерује у проценама и ненамерно, кроз непоздане информације, али ови подаци долазе од самих Украјинаца, потврђени су бројним анегдотама, и приближавају се руским званичним, па и незваничним проценама.

То ствара притисак да уместо да се колико је то уопште могуће у ратним условима формирају свеже снаге за ту фамозну офанзиву, приучени резервисти и опрема донирана са запада (украјинска војна индустрија је сасвим уништена, као и већина ремонтних капацитета) се само убацију у жрвањ ради стабилизације фронта и попуне текућих губитака. Ни у бољим данима украјинска армија није била способна за више од тактичких удара на слабије брањеним местима на нивоу батаљона, до дубине од петнестак километара, а сада су срећни ако успеју да приремено узму по неко село на првој линији.

И Руси имају знатне проблеме у свом војном систему, јер у рату сви јавашлуци и лоше процене испливавају на површину, а тога богами има подоста у свакој мирнодопској армији, а поготову мирнодопским армијама које су уљуљкане успутним лаким победама против далеко инфериорнијих противника, али Русија је доказала да не само поседује сиров потенцијал, већ и способност да се адаптира на текуће ситуације и да их подређује стратешким циљевима а не пропаганди и дневној политици.

У Русији је у току анимирање људи да потпишу врло примамљиве уговоре са војском, што има ограничен мобилизациони потенцијал у смислу обима, али ипак омогућава попуну губитака-Јури Подаљка помиње пројекцију од 100 добровољачких батаљона на фону искуства са Чеченима, и омогућава да се одржи сталан темпо операција, макар и нижег-средњег интензитета кроз ротацију људства и јединица на одмор и попуну, што Украјинци упркос ратовању на сопственој територији и огромном мобилисаном саставу ипак не могу себи да приуште. То је једна од од предности поседовања стратешке иницијативе.

Супротно писању хора западних "аналитичара" Руси нису остали без крстарећих пројектила још у априлу, напротив и после 2800+испаљених по потреби и даље поседују ескалаторни потенцијал, а без артиљеријске муниције не да нису остали до маја, већ сам спреман да се опкладим у 100е да би имали довољно џебане да наставе овај темпо утрошка бар још годину и по-две без да произведу и једну нову гранату у међувремену.

У том смислу никакви тобожњи Wunderwaffen које Запад испоручује Украјинцима не може да промени општу диспозицију снага.

Рат међусобног уништавања складишта муниција који је у тренду последње две недеље на пример несумњиво боли обе стране, али украјинску више јер мора да чека на ограничене испоруке из Пољске, ризикујући њихово уништење негде успут, дочим Руси могу само да слегну раменима и наруче још пар композиција из неког складишта на Уралу.

Краткорочно следи наставак операција у Донбасу. Руси су заузимањем Лисичањска оптимизовали своје линије и притисли напред, али је део снага директно ангажованих у борбама по Путиновом савету повучен на одмор, што значи да Руси ипак на локалном бојишту имају довољно снага да воде интензивна дејства и да део снага шаљу на ротацију без веће оперативне паузе. Иако колико успутно видим мејснтрим медији (мсм) много о томе не извештавају, тренутно се воде врло тешке борбе на прилазима Северску и Бахмуту где су Украјинци одлучили да пруже одлучну одбрану на на брзину ушанченој линији. Обзиром да су у борбу убацили последње квалитетне снаге које имају, које у овом тренутку сагоревају и да је цела линија заправо избочина наткриљена са северне и јужне стране, само је питање времена када ће је Руси пробити. Незахвално је нагађати јер је непознато колики резервни потенцијал Руси поседују и колико су вољни да га уведу у битку, може да се деси да ће линија бити пробијена за две недеље или за шест недеља, али ће се извесно десити. Након тога следе тешке борбе за

агломерацију, која је тешко утврђена и коју ће Украјинци фанатично бранити због симболике-у Славјанску је 2014. побуна против бандериста и отпочела и сва сила украјинске армије и добровољачких батаљона није успевала три месеца да сломи отпор добровољаца. Ту је отпочело, ту ће се и завршити.

Више руских незваничних извора очекује одређену опреративну паузу "крајем лета", након окончање битке за Донбас, али мислим да је то преоптимстично. Рачунам да ће обзиром на јачину снага и величину градова, те њихову припремљеност на одбрану те политички моменат који ће слати резерве докле год може, та борба трајати до краја септембра или можда и октобра, након чега ће уследити општи слом остале украјинске одбране не само у Донбасу, већ и северном Запорожју. Време овде игра одређену улогу јер у октобру почињу јесење кише и фамозна распутица, која ће ограничити мобилност возила изван путева. Руси воле да се праве како су у стању да ратују у свим климатским условима подједнако, али то просто није истина-нико није, а иако је мокар терен погодити и Украјинце, њих ће ипак мање просто јер имају мање тешке технике (а до јесени је питање колико ће је уопште имати). Срећна околност је да је мрежа локалних путева у Донбасу, иако слабија него у западној Европи ипак знатно боља него што је била током другог светског рата.

Када се Украјинци потпуно униште источно од јужног тока Дњепра током јесени ући ћемо у средњорочну фазу.

Руси ће иако победоносни извесно имати знатне губитке у градским борбама у Славјанску, Краматорску и другим местима које ће Украјинци бранити док их сасвим не претовре у рушевине, јер ионако презиру "нелојалне источњаке" који руску војску дочекују као ослободиоце, што ограничава и руску вољу да масовно користи тешку артиљерију у градовима више него што је мининмално нужно.

Претпостављам да ће тада бити покренут и неки неискрен преговарачки процес, пре свега због Европљана.

То нас води питању шире стратегије обеју страна.

Руси сада већ увелико раде на инкорпорирању ослобођених области и готово отворено се прича у многим одајама о намери да се узме Одеса, изврши спајање са Придњестровљем и избије на Дунав. Понекад се помиње и ослобађање остатка Запорожја, но прилично упадљиво се ћути око Харкова; претпостављам јер би његово заузимање захтевало велики војни ангажман и жртве, и он ће највероватније бити остављен за касније време. Дакле јасно је да ће се поступно ићи на остваривање Новорусије у историјским границама и њено спајање са Руском Федерацијом, остаје само да се види тачно по ком принципу-да ли као појединачне области, како која већ буде ослобађана, или скупно, изгледа да ће се прескочити степеници и да ће бити низ сукцесивних референдума и прикључења, што ће имати дугорочне импликације на остатак Украјине, но о томе мало касније.

У сваком случају мислим да је нереално очекивати ослобађање Николајева и Одесе пре пролећа, а Запорожја и Харкова пре лета.

Када се оствари ослобађање историјских земаља Новорусије остаје питање Малорусије и западне Украјине, но ту већ улазимо у дугорочну зону која је магловитија и теже предвидљива-много воде ће протећи до тада и свашта може да се одигра.