Двије деценије Малог Зејтинлика у језивој тишини

И данас, када прелиставам ратна сјећања, често се зауставим на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби са Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других мјеста, остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвјесност.


На слави код Архиџакона

Надам се да ћете бити у могућности да ово прочитате са свијешћу, како пише неко ко Дан Републике сматра свечаношћу првог реда.


Ретроактивна одбрана српства

Србија, каже, памти. Памтимо и ми Србију. Из тамо те ’95. Кад нам нису дали да се упишемо у школе, јер кваримо, ваљда, градски просјек. Кад су нас пустили да седмицама џеџимо испред врата новосадских гимназија, јер за нас у њима није било мјеста.


Два папка и 40 разбојника

Бити добра и прогресивна опозиција, у већини земаља свијета које поштују и практикују парламентарну демократију, много је теже него бити добра власт.