Човјек у младости троши живот као да није његов

Ни наука, иако је у свом зениту, не може да одгонетне у чему је тајна дуговјечности, да одговори на питање да ли постоје људи генетски предодређени за дуг живот.  Уколико би медицина успјела у томе, можда би људском роду могла казати како да избјегне болести и продужи трајање овоземаљског живота. Живот људски је мјешавина компликованих […]

среда, март 16, 2016 / 08:00

Ни наука, иако је у свом зениту, не може да одгонетне у чему је тајна дуговјечности, да одговори на питање да ли постоје људи генетски предодређени за дуг живот.

 Уколико би медицина успјела у томе, можда би људском роду могла казати како да избјегне болести и продужи трајање овоземаљског живота. Живот људски је мјешавина компликованих догађаја које је немогуће предвидјети. У њему, наравно, срећа и несрећа имају одлучујућу улогу.

Кажу, претјеран рад скраћује људски вијек, али како објаснити то да су многи дуговјечни људи даноноћно радили најтеже послове и доживјели позне године. Један од њих је јунак ове приче – деведесетшестогодишњи Јован Мумовић из соколачког села Буковик, који ће ове године, у трећем дану Васкрса ући у деведесет седму.

Рођен је Јован далеке 1920. године, у вријеме када су се још увијек лијечиле ране Великог рата. Био сам недавно у друштву овог старине и забиљежио причу која је пред вама, драги читаоци. У овој новинској сторији има нешто и мојих ријечи, али све је то, само на мало другачији начин, изговорио мој саговорник.

Пише: Велемир Елез

– Рођен сам када су се романијска села опорављала од страшне ратне несреће, од умирања у Првом свјетском рату. И мој Буковик се тада рађао из пепела. Дјечаштво сам провео уз стада оваца. Као осмогодишњак сам са дједом пјешке одлазио у Сарајево, гдје се могло купити оно што није било у продавницама малих градова. Tа вишечасовна путовања и данас ми често дођу у сјећања. У то вријеме, мој Буковик био је пун младости. Дванаест кућа Мумовића, а у свакој по петоро-шесторо чељади. Данас их на прсте једне руке можеш избројити. Тужно, да тужније не може бити. Село без младости је жалост голема.

Када се запасах снагом, прихватих се плуга, косе и мотике. Близу 130 дулума земље се косило ручно. Знао сам то све сам урадити у вријеме љетних врућина. Умор нисам осјећао. Младости нема краја, може и оно што изгледа да је немогуће урадити. Колико сам само пута као косбаша водио десетине косаца на ливадама у Буковику и другим селима. Кад се тога сјетим, кроз срце ми прође нека топлина. Као да ми у груди долази некадашња снага.

И баш у мом најљепшем дијелу младости, Хитлер удари на читав свијет. Опет се надвише црни облаци над Романијом. Прије него Адолф заигра крваво коло, позваше ме у краљеву војску. Обукох униформу у Охриду, у Македонији, али то војниковање не потраја дуго. Паде Краљевина за неколико дана. И данас, кроз мисли ми пролазе слике из војничког живота. И најситније детаље памтим, видим официре и њихове еполете, чујем гласне наредбе, а не могу да се сјетим шта је јуче било.

Вратих се у моје село, свјестан да ваља опет гинути за слободу. Повезаше заставе Хрвати и Муслимани, комшије обукоше усташке униформе, кличу Хитлеру. Наравно, било је оних који то нису хтјели. Људи су и у том злу времену остали људи, па и по цијену да их њихови истуре пред стрељачки строј. Рат, вјеровао или не, драги пријатељу, доноси и нешто добро, а то је да се одвоји жито од кукоља, сазнаш ко је какав човјек, па и у свом роду.

Мујо из Кнежине бијаше домаћински син, али ни до кољена свом часном оцу. Одмах обуче униформу, опаса се бомбама и бајонетом, на капу уши слово „U“, па са својим јаранима по злу крену на виђеније Србе. Воде их у Власеницу, гдје је била команда. Ко оде тамо, никада се кући није вратио. Могао бих ти, мој пријатељу, дуго причати ко заврши у јамама Рашића гаја и у безданицама на Романији и око ње.

На Видовдан, 1941.године, позваше нас да туцамо камен на путу Соколац – Кнежина. Испрсио се Мујо код извора Кнежак, упарађен од главе до пете, официрско одијело се сија, цакли се опасач, о њему окачене бомбе и пиштољ. Допало фукару. Нико му ништа не смије. „Позвали смо вас зато што је овај дан за вас, Србе , велики празник. Да знате чија је сада главна“, говори нам, а на лицу му пакостан осмијех. Услиједише, потом, усташке рације, одузимају наоружање од Срба који се вратише кућама из краљеве војске. Четрдесет усташа опколи нашу кућу, дошли да узму митраљез од мог брата Мила. Морао га је предати.

Ваљало је у том невремену опстати, сачувати главу. Био сам у воду Божа Абазовића, у Врапцима. Некако сам остао жив, а ни сам не зам како. Ваљда, таква судбина. О томе бих ти могао причати данима. Знам да све не може стати у новине – кроз мало дуже предахе исприча нам Јован.

Стаде казивање, старчево лице поприми другу боју, уздаси постадоше гласнији. У том узбуђењу као да чујем оно што Јован дубоко у себи држи закопчано – тугу након погибије најближих, лелек мајки у црнини и другу ратну муку свога рода. Предахну старина, па настави о оном што га је пратило након ратне буре.

– Били у шуми неко вријеме послије рата, под оморама спавали. У Сокоцу већ формирана власт партизанска. Шефују и правду дијеле Сава Биљић и Милорад Маленица. Уочи Васкрса, 1944. године, одлучим да се предам. Неки нису смјели. С рођаком кренем. Идемо пред народни суд пјевајући, без страха, јер никакво зло нисмо учинили. Дочекује нас Маленица. Вели: „Дошли сте, да није касно? Гдје су други?“ Ми ћутимо, погнули главе. Видим ту и Милисава Марића, Драга Перовића, Радивоја Марића и друге. Сви ми познати. Примише нас, не могу душу гријешити, људски. Дадоше нам и да једемо – сланине, јаја, хљеб. Те године Васкрс и Ђурђевдан бијаху у истом дану.Таман се раскомотили, откравили, страх оде, а бану Богомир Чворо из Мијошића. Иде уз помоћ штаке. Загрми на нас: „Када ме гађасте, што ме не убисте?“, вели Чворо. Окаменисмо се, али он ће: „Нисте ово ви урадили, знам ја његово име, не бојте се!“ Дођосмо себи.

Питају нас да ли би у милицију. Ја одмах дигнем руку. Мислим, боље је то од мотике. Био тада Ратко Јовичић у БиХ главни за милицију.Тако сам ти, пријатељу, у Рогатици осам и по мјесеци био полицајац.

Послије прилично лагодног живота враћам се тежачком послу у свом Буковику. Доводим своју Анђу од рода Подинића из Примчића, са којом проживјех скоро шест деценија. Анђа се упокојила у деведесет и првој години живота. Радили даноноћно, скућили се, све било на свом мјесту. Имали све што права домаћинска кућа треба да има.Синове Рада и Чеда на прави пут извели. Стекли унуке, праунуке. Доживјели и вријеме када је стигла механизација на село – трактори, косачице, пресе, моторне тестере, када само могли веома брзо, без већег напора, да скинемо љетину и урадимо остале сеоске послове.

Живим старачки у тишини мог Буковика. Само сам три пута био код доктора, а данас и дјеца болују од најтежих болести. Ноге издају, а како и не би када сам прегазио хиљаде, хиљаде километара. Најтеже ми пада што ми се вид гаси, па тешко препознајем људе око себе. И очи се умориле од силних година. Добро ми је са снахом Јањом и сином Радом. Не одвајам је од синова. Нека јој Бог подари дуг и срећан живот. Напусти ме старачка мука када загрлим унуке Брана, Брану, Бориса и Бојана, када у крило ставим праунуке Јована, Стефана и Видака. Кроз њихов живот наставићу да живим и послије смрти.

Човјек у младости троши живот као да није његов. И здравље немилице разбацује да би се обогатио, а то стечено у старости троши да би вратио здравље. Ја нисам тако живио и срећан сам због тога. Чекам смрт без имало страха. Знам да се од ње не може побјећи. Па и рађамо се да би умирали.



0 КОМЕНТАРА

  1. Nekada sam se odusevljavao Senekom ( „O kratkoci zivota“) i preporucivao je nekim biznismenima kao obaveznu lektiru poslije 50-te.
    Danas sam uz ovaj tekst/pricu starine Jovaena puno bolje razumio Senekino djelo…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *