Сузана Маџарић: СубВенизација

Највећи износ субвеницонисаног новца за конвенционалну пољопривреду у ЕУ прима Краљица Елизабета, док је за органску пољопривреду на првом мјесту, син јој, Принц Чарлс.

Није лоше бити “лендлорд”, Супер Хик је мећу нама, не само у Алан Форду.

Када је успостављена идеја субвенција у пољопривреди 30-их година 20-ог вијека имала је смисла итекако. Претрпјела је промјене кроз историју, највише на пољу критеријума за додјелу (минимална површина зависно од типа производње, број животиња у сточарству). Но, и даље је далеко од идеалног, а пољопривредници су нам зависни о истима као зависник о наркотицима.

Ако пољопривредни произвођач на почетку сезоне рачуна на субвенције без идеје да своју производњу учини профитабилном без њих, губи се прави смисао субвенционисања. Ако их држава већ даје, колико год да су мале код нас, тај новац треба да се користи за унапређење и развој производње.

Иначе ако нам дилер затвори пипу почећемо опасно да кризирамо. Мали произвођачи ће нестати, села ће нам бити пуста. А у данашњој ситуацији када их примамо само се вртимо у круг, без корака напријед чекајући наредну дозу.

Шта са домаћим “лендлордовима”?

Да се вратим на почетак приче: црна тачка субвенција “дајте, дајте великима и већ богатима” још је једно поље које заслужује пажњу, но како је закон “једнак” за све и њихово субвенционисање не можемо зауставити, вријеме је за друга ријешења.

Највећа шанса за наше произвођаче у економском окружењу које влада у БиХ јесте: диверзификација производње, органска пољопривреда и оснивање удружења.
Диверзификацијом (више различитих усјева, комбинација воћарске, ратарске и сточарске производње) добијамо стабилност на тржишту пошто не зависимо од само једног производа, даље умањујемо све ризике пољопривредне производње (временски услове:суше, поплаве), обезбјеђујемо примања (новца) више пута у току године за произвођача (различито вријеме убирања и жетве). А ако у све ово укључимо и сточарство добијамо ђубриво које представља дуготрајно улагање у плодност земљишта. Важно је знати да употребом великих количина минералног ђубрива, кажу, хранимо очеве, али због негативног учинка на квалитет земљишта синови ће нам бити гладни.

Ово често пољопривредни “стручњаци” називају сваштарењем и повратком на оно “старо”, традиционално. Но велики број савремених студија је потврдио да пољопривреда мора ићи у том правцу пошто смо монокултуром нанијели несагледиву штету природи а то тек треба да нам дође на наплату. Или је она већ почела.

Органски производи имају јак пораст потражње на свјетском тржишту те и ту имамо огромну шансу. Но држава мора улагати и у развој домаћег тржишта и утицати на прехрамбене навике становништва: Хранимо своје добро!

Домаће тржиште је још један извор стабилности за произвођача, пошто зависити само од интернационалног доноси пуно ризика.

Удружите се!!!

Све раније речено без оснивања удружења пољопривредника на локалним и регионалним нивоима је на климавим ногама. Кроз удружења добијамо већу количину производа, чиме јачамо своју преговарачку снагу са откупљивачима, што је у борби за бољу цијену неопходно.

Важно је додати размјену искустава и знања између чланова удружења – СОЦИЈАЛНИ КАПИТАЛ! Без знања о производњи а нарочито о тржишту черече вас владини и невладини савјетници. Сулудо је да неко из Министарства уз савјете уваљује сјеменски материјал и средства за заштиту биљака компаније са којом, „онако са стране“ исти напуханко, има договор.

Удружења пољопривредних произвођача су једини начин борбе са великим произвођачима, или рецимо у случају органске производње, јефтинији и лакши пут за сертификацију. Сви смо свједоци шта се дешава са Бардачом и ако такви „силници“ наставе са сличним дјелатностима имаћемо много Бардача. Удружења могу вршити већи притисак на промјену законских регулатива и сл. Појединац не покреће брда.

На том путу поред, добро нам знаних, непријатеља и препрека, присутних у привреди, економији, законодавству, једна од највећих је наш менталитет. Удружење је ланац – ако једна карика попусти сви губимо. Пољопривредници не дајте се изманипуслисати!

Држава мора улагати у осбособљавање пољопривредника за тржишну утакмицу едукацијама, тренинзима, примјерима добре пољопривредне праксе, репрезентативним фармама. Новац који сада распарчавамо на субвенције ја бих радије да уложим у овај процес. Но Министарство има друге циљеве, субвенцијама ће ушуткати масу – велики дио је чисто бацање пара, без икаквог плана за будућност и развој најважније привредне гране у земљи нам.

Пољопривредни произвођач мора имати ширу, глобалну слику, мора изаћи из чахуре и устаљених навика. Неко му мора помоћи, али мислим да Министарство гледа у другом правцу.

Писати, писати, писати и рачунати вриједност свега што сте уложили у производњу, чак и рад чланова породице, те ако сте по завршетку продаје добара које сте произвели у плусу заслужујете субвенцију, али само да унаприједите производњу, не да купите нови ауто. Можда ово звучи сувише оштро, али исте те субвенције не поклања господин Предсједник, господин Премијер, господин Министар него сваки грађанин који плаћа порез. Ова чињеница позива на одговорност!

Удржења и нове идеје могу довести до стабилности и развоја, без тога остају нам само трактори као добар алат за блокаду главних саобраћајница…Немамо више тенкове, мада ми често падне на памет да би могли бити јако корисни у разгртању ових блокада које често нису оправдане, а након тога усмјерити их на стаклену зграду у Бањој Луци. Одговорност је и на једнима и на другима.

ОДБИЈАМ ДА ПЛАЋАМ ПОРЕЗ!