Судија Фаусто Покар: Срушена правда, судска пракса и сви стандарди

Ослобађајућа пресуда хрватском генералу, Анти Готовини, противна је било каквом осјећају за правду и заснована на кршењу судске праксе и стандарда у жалбеном поступку, навео је члан Жалбеног вијећа Хашког трибунала Фаусто Покар, који је био против те одлуке.

Већином гласова три према два, Жалбено вијеће Трибунала ослободило је јуче хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон Срба из Книнске крајине и друге злочине током и послије операције “Олуја” у августу 1995. године.

Овим је поништена првостепена пресуда Хашког трибунала којом је Готовина у априлу прошле године проглашен кривим и осуђен на 24 године затвора, док је Маркачу била изречена затворска казна од 18 година.

Одлуку да пониште првостепену осуђујућу пресуду и ослободе Готовину и Маркача донијеле су судије Теодор Мерон из САД, Патрик Робинсон са Јамајке и Мехмет Гинеј из Турске, док су оштро противљене изразили италијански судија Фаусто Покар и судија Кармел Агијус са Малте.

У противном мишљењу, судија Покар указао је на велики број грешака и погрешних конструкција у резоновању већине судија, оцјењујући да је правоснажна пресуда заснована на погрешној интерпретацији закључака првостепеног вијећа и кршењу судске праксе и стандарда у жалбеном поступку.

“Не вјерујем да је правда задовољена кад се кривица утврђена пресудом коју првостепено вијеће није олако донијело, о чему свједочи више од 1.300 страница анализе, једним потезом преиначује у само неколико пасуса, без пажљивог разматрања списа и примјереног објашњења”, навео је Покар у противном мишљењу које је дио коначне пресуде.

Према ставу судија Покара и Агијуса, већина судија је напречац занемарила и одбацила велики дио обимног доказног материјала на којем је била заснована првостепена пресуда.

Према тим доказима, артиљеријски напади Хрватске војске на Книн, Обровац, Грачац и Бенковац 4. и 5. августа 1995. године били су противправни и проведени у оквиру удруженог злочиначког подухвата војно-политичког вођства Хрватске, чији су Готовина и Маркач били протагонисти, с циљем трајног прогона српског становништва.

На челу тог подухвата, по поништеној пресуди, био је тадашњи предсједник Хрватске Фрањо Туђман.

Анализирајући пресуду, Покар наглашава да се већина судија “претварала” да је разматрала сав доказни материјал, те да је примјењивала погрешне аршине у разматрању првостепене пресуде и жалбе одбране.

Противећи се коначној пресуди да операција “Олуја” није представљала удружени злочиначки подухват, судија Покар је истакао да је такво резоновање већине “далеко од убједљивог”, због тога што је засновано искључиво на оцјени да артиљеријски напади на градове у Крајини нису били незаконити.

“Већина је искористила погрешно утврђено `правило 200 метара` из првостепене пресуде да поништи све преостале налазе на којим су се темељили незаконитост артиљеријских напада и удружени злочиначки подухват”, нагласио је Покар, истичући да је и то учињено на основу погрешног тумачења прве пресуде.

Покар је прецизирао да већина судија, притом, није узела у обзир доказе попут транскрипата са састанка војно-политичког вођства Хрватске на Брионима, 31. јула 1995. године, на којем су Туђман и Готовина, планирајући операцију “Олуја”, договорили заједнички план да уклоне српске цивиле из Крајине.

Италијански судија истиче да већина није узела у обзир ни Готовинино наређење од 2. августа 1995. године да се “градови ставе под артиљеријску ватру”, као ни бројна свједочења очевидаца, војника Унпрофора и експерата.

Након што је одбацила “правило 200 метара”, већина судија у жалбеном вијећу, по мишљењу Покара, није одредила и примјенила правни стандард за одређивање /не/законитости напада, а била је обавезна да то учини, уз могућност да потом пресуду врати првостепеном вијећу на поновно одлучивање.

Покар подсјећа да је првостепено вијеће, као доказ о постојању злочиначког удружења, утврдило да је послије брионског састанка, на којем су учесници говорили о важности да одлазак српског становништва буде дио и резултат напада који ће услиједити, услиједила депортација “најмање 20.000 људи” који су артиљеријским атацима у “Олуји” насилно били покренути из градова.

Утврђујући да удруженог злочиначког подухвата није било, већина судија је, према судији Покару, занемарила и доказе о злочинима које су Хрватска војска и специјална полиција послије “Олује” починиле над Србима који су остали у Крајини, као и дискриминаторске мјере које су власти у Загребу увеле да би спријечиле повратак српског становништва.

“У само три параграфа, већина закључује да брионски састанак, злочини почињени над преосталим Србима у августу и септембру 1995. године и дискриминаторска политика и имовински закон нису довољни за налаз првостепеног вијећа да је постојао удружени злочиначки подухват”, наглашава судија Покар.

По мом увјерењу, а и из наведених разлога, истиче Покар, анализа већине у погледу удруженог злочиначког подухвата је нетачна и обмањујућа.

Покар је оцијенио “гротескним” налаз већине у жалбеном вијећу да би се могло разумно протумачити да су Туђман и Готовина на Брионима постигли “законити консензус да се цивилима помогне да привремено напусте подручје сукоба из разлога легитимне војне предности или смањивања жртава”.

Италијански судија је подсјетио да је првостепено вијеће утврдило да ријечи Туђмана да “Србима треба дати пута, све им тобож гарантујући људска права” не могу значити заштиту цивила, него само да им “треба дати пута”.

“То је потврђено и пар недјеља послије `Олује`, када је Туђман српско становништво упоредио са `канцером који се шири` и рекао: `Нису имали ни времена да покупе своје прљаве паре и прљав веш”, подсјећа Покар.

Он указује да је већина пропустила да покаже како је и гдје погријешило првостепено вијеће при утврђивању да је удружени злочиначки подухват постојао.

“Ако је већина жељела да ослободи Готовину и Маркача, неко би се могао запитати шта је жељела да постигне поништавањем налаза да је постојао удружени злочиначки подухват, умјесто да се концентрише на њихов допринос том подухвату. Остављам то питање отвореним”, закључио је судија Покар у свом противном мишљењу.

Судија Агијус нагласио је да не може бити игнорисана чињенице да је на Книн пало 900 пројектила за дан и да, истовремено, о било каквом отпору из града не постоје докази.

“Ефекат одлуке већине је да све артиљеријске поготке проглашава потенцијално законитим, упркос јасним назнакама да то нису”, навео је судија Агијус и подвукао да је на основу свих фактора закључио да је напад на Книн био неселективан и самим тим противправан.

Приступ на којем је већина утемељила пресуду, судија Агијус је назвао “уским”, “вјештачким”, “мањкавим”, “збуњујућим и збуњеним”, као и “проблематичним”, закључујући да је такав метод довео до “нетачних резултата”.