Дани(ј)ел Симић

Шта је сљедеће – скакавци?

Пишем као једна од жртава најновијег вијековног поводња. Тих, што иду на сваке четири године. Ово је, стога, поплава избацила.

Најљепше је говорити о томе, кад овако упекне сунце. Године двијехиљаде и десете сам се на задату тему дописивао са Марком Шикуљаком. Он је тада, као и ове године, стријепио хоће ли му вода ући у дневну собу.

Подрум је већ био наточен.

И ове је.

Тад је била Дрина, овај пут Сава.

Тад сам био у Јерусалиму, а он у Бијељини.

Упратио сам све вијести, био сасвим у току, јавио се угроженој родбини и пријатељима, дознао да и моја имовина рони, био свјестан како је то гадно и врло озбиљно. Опасно.

У стварности, брат брату, улагао сам велики напор да будем истински нерасположен. Мој ум је скупљао обрве, али је тијело растезало осмијех.

Док је у децембру 2010. већина популације у Семберији и доњим токовима наших ријека очајавала и бринула се шта ће бити даље, како ће стићи ако морају да путују, гдје ће преспавати, хоће ли се смрзнути или удавити, односно макар спасити нешто од имовине; ја сам, на најнижој копненој тачки на кугли земаљској, пазио да не изгорим на сунцу и да ми со Мртвог мора не уђе у очи.

Кући је муљ, трулеж, влага и зима; код мене пустиња, палме, жега и камиле. И то све у мјесецу просинцу. Тад сам, осјећајући како ме црвенкаста рамена затежу, први пут помислио о нашим доносиоцима одлука.

Како је њима тако сваки дан. И у сваком мјесецу.

Како се, ходећи из аудија у хеликоптер и опет у ауди, сасвим забораве око тога да не би пред наплављени народ требали испасти у одијелу од више хиљада марака и лакованим ципелицама. Такође купљеним за неки приватизациони ситниш.

Тад сам, у Азији, чини ми се јасније од било кога кући, био свјестан да ништа неће урадити да се таква штета не понови.

Четири године су прошле.

Ја у Бањој Луци, а Марко опет у Бијељини.

И опет сликање, и опет говоранције, и опет пребацивање одговорности. Замазивање очију.

Кад удари природа, човјек схвати како кроћење ватре и домаћих животиња и није било тако давно. Да је пред потопом некада моћан колико и прачовјек.

Само се глупо вадити на природу и њену свемоћ, ако си прије четири године већ упозорен од исте те природе, шта требаш радити да јој моћ ограничиш и направиш себи арку.

Нојеву или ћуркину, већ зависно од памети.

Водурина са неба нам је показала како смо као друштво крајње незрели и неспособни. Сви заједно, али највише они који нас воде на свим нивоима власти. При чему овај пут мислим најприје на цивилну заштиту, Воде Српске, надлежна министарства. Ко су уопште људи који сједе тамо?

У Републици Српској, а поготово у морбидном институционалном побачају какав је тзв. Дејтонска БиХ, нема ни једно поткрепљење које би оправдало пред људима разлог због којег се приморавају да плаћају порез.

Смисао пореза, односно постојања државе, јесте да нам помогне када се сусретнемо са нечим што превазилази наше моћи као појединца или локалне заједнице. Некад чак да нас натјера да помогнемо себи или другима.

Наши мудри главари у тренуцима пуцања или преливања трошних насипа нијесу ни могли урадити ништа друго, до сликати се.

Знате ону изјавну: Сад се можеш сликат’!?

Воз је прошао прије четри године.

А прије пар седмица сам се возио преко Влашића са једним власником аудија. Путем који је и даље сав испресјецан одронима, обореним дрвећем и обећањима клизишта.

Не би се очекивало да имамо додирних тачки у виђењу свијета, осим што нијесмо запослени у државној управи, али управо поводом исте он каже:

Како ће нам бити боље? Ево погледај ове по министарствима, што имају плате по двије, двије и по хиљаде. Неки савјетници, сарадници и то. Крешу најбоље рибе, позапошљаване страначки као и они, које исто имају добре плате. Нема ни једна да не ваља. Доручкују у Малој Станици, облаче се у Загребу. На послу не раде ништа, а плата лијеже сваког првог. Како ће они осјетити да треба бити боље у Бањој Луци и почети да раде на томе?

И стварно. Наша власт је од свега што је могла смислити, смислила оправдање за нови порез. Односно харач. Нема шансе да се, рецимо, неко погођен поплавом ослободи од плаћања истог.

Ваља платити гориво до Загреба. О доручку да не причамо.

У таквим условима, не треба се бринути ако нас задеси ледени талас, мећава, пожар, пандемија, суша, глад, земљотрес, вулканске ерупције, удар астероида… Ако се и збуде, у једно можемо бити сигурни. Кључне полуге нашег система ће се – сликати.

Умјесто да уложим напор и жртвујем простор, како бих избјегао страначка нагваждања на овдје изречено, додаћу да је оно чега се требамо плашити – рат украјинског педигреа.

Али стварно.

О томе наша елита тек нема појма и здушно ће нахрупити ка својим банковним рачунима и некретнинама у иностранству.

Остаћемо, можда, ми који имамо још неке атавизме родољубља и части у малом мозгу и нећемо се бринути за године које долазе.

Њих су већ сада појели бирократски скакавци.