Шта је остало након америчких интервенција?

Дође ли до америчке интервенције у Сирији, то ће врло вјероватно бити "ограничени напад".

Предсједник САД-а Барак Обама и његов државни секретар Џон Кери још увијек покушавају окупити какву-такву међународну коалицију за "казнени" напад на режим сиријског предсједника Башара ал-Асада, којега сматрају одговорним за наводни напад хемијским оружјем 21. августа у околини Дамаска.
Истовремено покушавају увјерити и сенаторе те заступнике у Конгресу да би "ограничени напад" на Сирију био најадекватнији начин америчког одговора на кориштење хемијског наоружања, који не би требао довести животе Американаца у опасност.

Иза израза "ограничени напад" скрива се акција која би трајала највише 60 дана, уз могућност продужења за додатних 30 дана. Американци не би слали војнике на сам терен, већ би највећи дио мета гађали крстарећим пројектилима, које би испаљивали с ратних бродова у Средоземном мору. Постоји и мала могућност да се у акцију укључе и војни авиони.

Сличних "ограничених напада" већ је било у америчкој историји, а Бизнис Инсајдер је издвојио примјере из посљедњих неколико деценија.

Интервенција у Либану

Прије 30 година, у септембру 1983. године, тадашњи предсједник САД-а Роналд Реган уплео је своју државу у либански грађански рат. Одлучио је дати подршку ослабљеној либанској војсци, наређујући свом ратном бродовљу испаљивање пројектила према брдима југоисточно од Бејрута. Ондје су тада јако упориште имали припадници сиријске војске, Палестинци и друге наоружане скупине, које су се раније повукле из самог Бејрута, док су у главни либански град стигли миротворци (под окриљем УН-а) из неколико западних држава, укључујући САД.

Око мјесец дана након првог америчког напада, бараке у којима су споменути миротворци били смјештени, нападнуте су двјема камион-бомбама. Одговорност су преузели шијитски милитанти, а на мјесту је погинуло више од 240 маринаца. Реаган је све своје војнике из Либана повукао почетком 1984., а крвави грађански рат није окончан све до 1990. године.

Напади на Либију

Средином априла 1986. године Реган се упустио у још једну "ограничену" авантуру. Као одговор на бомбашки напад на берлинску дискотеку, у којој су жртве већим дијелом били амерички војници (двојица погинулих, 79 повријеђених), наредио је акцију El Dorado Canyon. Ријеч је о ваздушним нападима на либијске градове Триполи и Бенгази.

Американци су Либију, којом је тада још владао Моамер Гадафи, проказали као налогодавца напада на диско клуб. У нападима је погинуло 15-ак људи.

Иако је једна од мета била и данас "расходована" Гадафијева палата, он се извукао без повреда, а накнадно је у палати дао поставити кип позлаћене руке која у шаци држи амерички авион. О неуспјеху америчке акције свједочи и чињеница да је Гадафи Либијом након тога владао још 25 година.

Напади на Авганистан и Судан 1998. године

Почетком августа 1998. године више од 220 људи погинуло је у терористичким нападима Ал Каиде на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији. Тадашњи предсједник Бил Клинтон у знак одмазде две седмице послије наредио је ограничени напад крстарећим пројектилима на наводне Ал Каидине ћелије у Авганистану те на једну фабрику лијекова у Судану, за коју се вјеровало да производи хемијско наоружање.

Главна мета у Авганистану требао је бити Осама бин Ладен, но он је напад преживио. Према неким информацијама, касније се изругивао с америчким неуспјехом говорећи да су пројектили погодили тек неколико камила. За суданску фабрику касније се испоставило да хемијско оружје није производила. Њеним уништењем Судан је остао без највећег домаћег извора лијекова.

Сама Ал Каида је 2000. године у Јемену извела самоубилачки напад на амерички ратни брод USS Cole, при чему је погинуло 17 војника, а 11. септембра 2001. иста је организација извела спектакуларни напад авионима на њујоршки Свјетски трговински центар те на зграду Пентагона у Вашингтону. Још један авион је отет и срушен у Пенсилванији.

Клинтонови напади на Ирак

Након Пустињске олује, а прије инвазије, Американци су извели три "ограничена напада" крстарећим пројектилима на Ирак. Све их је наредио бивши предсједник САД-а Бил Клинтон – први пут 1993. године, када је у знак одмазде за ирачки покушај атентата на Џорџа Буша старијег погођена зграда Садамове тајне службе; други пут 1996. године, када је због Садамових напада на Курде и улазака његових авиона у зоне забране лета гађана ирачка противваздушна обрана; трећи пут 1998. године, када је уништено неколико војних складишта и фабрика јер Садам није дозвољавао УН-овим инспекторима приступ.

У сва су три наврата Американци тврдили да су уздрмали власт Садама Хусеина, но он је Ираком наставио владати "по староме" све док није започела потпуна инвазија 2003. године.

Ако је судити по наведеним примјерима, учинак евентуалног "ограниченог напада" на Сирију под великим је упитником.