Шта је ново рекла Тривићева: Не бих се сликала са Путином, све и да сам могла

Тривићка је изнијела нечије (неименоване) тврдње "о један одсто нерегуларности, што је 6.000 гласова", што она истиче као принципијелни разлог за понављање избора на свим нивоима.

Након што предсједнички кандидат ПДП каже:

"Ево ја ћу прихватити своју неодговорност за проглашавање побједе, ако они прихвате своју одговорност за крађу. Ако је то у истој равни – у реду"; водитељака је рекла (24:57):

"Нико не каже да је у истој равни. Просто причамо о вама и шта је била ваша намера. Да сте ви сад ЗАИСТА ПОБЕДИЛИ, да ли бисте тада причали о изборној крађи? Да ли бисте тада подносили кривичне пријаве или од тога не би ништа било?"

Шта би било да је Јелена Тривић – "заиста победила"?

На одредницу "заиста победили" Јелена Тривић се није осврнула ни на који начин. Није је ни демантовала, ни коментарисала. Без обзира што је на крају рекла да избори још нису готови и да се "играју продужеци", остала је код сценарија по којем је позиција била нервозна у изборној ноћи и да је након њиховог проглашења побједе "почело да се дешава нешто чудно". "Крах система", "упади батинаша", "нестанци струје"…

Већина гостовања се односила на прилично вербално истрзано залагање за понављање избора на свим нивоима, уз јако мало конкретизације. Некада, као у 28. минуту интервјуа, долази до замора говорника, а онда је на 33:36 (од 59 минута свеукупног трајања емисије) Јелена Тривић затражила и паузу уживо у програм.

Евросојузни секунданти

Водитељка је прекинула питање "о односу Срба и Бошњака" док је кадар био на њој, видећи неку врсту нежељеног симптома на гошћи:

• Хоћете чашу воде?
• Ма, не. Ако може пауза једна.
• Пауза? Може.
• Само десет секунди.
• У реду.

Треба нагласити да и поред тога што се разговор приказује на државној телевизији Европске уније, дакле оних који подржавају нелегалног Кристијана Шмита, водитељка Миња Милетић га је водила заиста уџбенички коректно.

На то, дакако, треба одбити саму уређивачку политику ове куће под директном контролом Брисела, односно пословичну неупућеност прекодринских Срба у питања Српске. Но, то је у овом случају било нетипично у мањој количини, од оне на коју смо навикли у Београду, те се стицао дојам како је водитељка спремнија за разговор од госта.

У овом интервјуу, који је не без разлога одјекнуо западно од Дрине, Јелена Тривић је поновила неке своје раније инесене ставове. Али пажњу јавности су заокупили новитети:

Унутрашњеполитички најбитније, Тривић се децидно изјаснила против независности Републике Српске као нереалне могућности, те таква виђења назвала фактором нестабилности; док се на основу посљедњих тридесет година јасно да закључити да се заправо ради о једином сценарију за одржив и трајан мир у региону.

Српска за Косово или обратно?

Према њеној интерпретацији на исту тему, стављен је знак једнакости између међународне војне агресије на чланицу Уједињених народа и насилног одвајања њене територије која има статус аутономне покрајине од 1945. године (НАТО против Србије); у односу на лабаву државну заједницу која је формирана на основу линија фронта након окончања грађанског рата 1995. године.

Јелена Тривић је повезала статус окупираног Косова и Метохије са Републиком Српском. На начин који свакако није нити примјерен, нити логички тачан. Да су та два питања повезана на тај начин, посебно у очима политичара САД, ЕУ и НАТО; Република Српска би одавно морала бити независна држава. Са нагласком на МОРАЛА. Умјесто тога, ЕУ је Србију преварила на свакој тачки понижавајућих споразума које је до сада склапала. И поред тога, актуелно руководство Србије, али и Јелена Тривић и Милорад Додик, залажу се за "европски пут БиХ".

У политици према муслиманској и хрватској страни, предложила је политику "мало одрицања од себе". Ово је посебно забрињавајуће, послије ничим изазване "предсједнице свих грађана без обзира на нацију" у изборној ноћи при проглашењу побједе, а обзиром да нас до сада таква политика није никуд одвела. Осим на руб пропасти. С тим у вези су и нејасни одговори на тему Хашких пресуда.

Генерално, Тривићева наступа са позиције на којој "неће говорити оно што је народу драго", мада би јој "тако било најлакше".

Албум са сличицама

Оно што је изазвало највише пажње у јавности, без обзира што су претходна питања битнија за дугорочну стабилност и опстанак Српске, јесте став да "нам је ЕУ ближа и географски, и на сваки други начин"; те да су санкције Русији отворено питање.

Естрадно-политички најупечатљивије је одређивање, како се "не би фотографисала са Владимиром Путином ни да је имала ту прилику", уз образложење да тако избјегава сврставање на једну од страна у сукобу. Нити агресије, нити специјалне војне операције, већ "руско-украјинског сукоба".

Што није тачно, као ни оцјена да се власт у Србији није мјешала у изборе у Српској. Уколико занемаримо хапшења Адама Шукала са већом количином готовог новца, а који је за прошле изборе у Српској био на листи ПДП, а у Србији на листи СНС Александра Вучића; било је још примјера. Александар Вулин је отворено подржао Горана Селака, а Ивица Дачић традиционално социјалисте Петра Ђокића.

Исто тако, без обзира што се потпредсједница ПДП не би фотографисала са Путином и да је била у прилици, Бранислав Бореновић се на међународном скупу фотографисао уз заставу Украјине и поруку да стоји уз Кијев. Дакле, партија кандидаткиње Тривић се фотографски одредила о овом рату, без обзира на каснија неубједљива демантовања од стране портпарола странке да је предсједник ПДП био несвјестан шта се дешава.

Питања и одговори, агресије и договори

На већину дотакнутих тема је и опозиција у цјелини избјегавала јасан одговор. Не само у овој кампањи, већ дужи низ година. Углавном се, што је радила и Тривићка у овом интервјуу – реферишу да је Додик "избјегао да уложи вето на санкције ЕУ, којим се придружила БиХ"; али пренаглашено избјегавају да изрекну свој јасан став на ову тему.

Понављање приче о предсједници свих народа и факторима нестабилности, при чему себе ставља ван тог круга, даје јасне обрисе политичких максима које су требале бити изнешене. Прије свега за публику у Србији и ЕУ.

Овај интервју, без икакве сумње, јасна је политичка прекретница Јелене Тривић. Први пут у кратком року са јасно дефинисаном политиком око кључних питања, која су до сада била неодговорена.

Фотографисање или не, Русија или ЕУ, независна Српска или унитарна или мање унитарна БиХ; то су све легитимни политички ставови. Но, обзиром да није одбила фотографисање са Кристијаном Шмитом, односно такву врсту "сврставања на једну страну", било би далеко поштеније да смо овако децидно набројане политичке ставове чули у предизборној кампањи. То би свакако утицало на резултате избора.