Српски добровољци у Великом рату
Српски добровољачки корпус је била српска војна јединица из Првог светског рата, коју су чинили бивши припадници аустроугарске војске српске, хрватске и словеначке националности који су ратовали на Источном фронту, а који су прешли да се боре на страну Србије. На ове готово заборављене војнике данас у Румунији подсјећа споменик подигнут за вријеме краљевине Југославије, […]
Српски добровољачки корпус је била српска војна јединица из Првог светског рата, коју су чинили бивши припадници аустроугарске војске српске, хрватске и словеначке националности који су ратовали на Источном фронту, а који су прешли да се боре на страну Србије.
На ове готово заборављене војнике данас у Румунији подсјећа споменик подигнут за вријеме краљевине Југославије, у облику Бијеле пирамиде, на узвишењу православног гробља у Меџидији. Открио га је 7. септембра 1926. краљ Александар I Карађорђевић заједно са својим тастом краљем Фердинандом I од Румуније.
До споменика води „Алеја српских јунака“, а направњен је у облику пирамиде од бијелог венчачког мермера који је донесен из Србије.
Јунацима Прве српске добровољачке дивизије палим у Добруџи у борбама од 25. августа до 12. октобра 1916. год. за ослобођење и уједињење. Захвална отаџбина Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Године 2009. је додата плоча на којој је написано: „Овде је вечна кућа ратника јунака Прве српске добровољачке дивизије, палим на тлу Добруџе у жестоким биткама 1916. збратимљених са румунским војницима у вери и жртвама. Нека им је вечна слава.“
Заробљени војници, или они који су дезертери и предали се Русима, ступили су у корпус. Међу њима су били махом Срби из Херцеговине, Босне, Лике, Славоније, Далмације… Међу њима је било и Хрвата и Словенаца, а према неким хрватским изворима, убијено је 13 хрватских добровољаца који нису хтјели да се боре под српским ознакама, већ су тражили да корпус буде југословенски.
По споразуму српске и руске владе у љето 1915, Русија је почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни Централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију. Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра.
Прва српска добровољачка дивизија је основана 16. априла 1916. и бројала је 18.868 војника. Смотру српских војника у одеси обавио је лично руски цар Николај. Дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи. План пробоја преко Бугарске до Грчке био је неостварив, због слабе координације са руским и румунским трупама, и вишеструко снажнијих њемачких, бугарских и турских јединица. Упркос томе српске трупе су се храбро држале, а борбе су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916.
Упркос великим губицима које је претрпила Прва српска добровољачка дивизија, прилив добровољаца се наставио, па је основана и Друга српска добровољачка дивизија, а од те двије дивизије је основан Српски добровољачки корпус, на чијем је челу био генерал Михаило Живковић. Штаб корпуса је био у Одеси, док су штабови Прве и Друге дивизије били у Вознесенску и Александровску. У Одеси је од 17. априла 1917. па до 1918. године излазио часопис „Словенски југ“, у ком је излоган програм за оснивање уједињене државе Јужних Словена.
До Фебруарске револуције у корпусу се нашло око 40.000 војника. Због револуционарних превирања у Царској Русији почео је да се осипа број војника, па је у лето 1917. у њему остало 20.000 војника. Дезертери из СДК су се у зависности од увјерења придруживали црвеним или бијелим.
Крајем лета 1917. Прва српска добровољачка дивизија је поново послата у Добруџу, али је повучена због незадовољства војске. Друга дивизија и дио прве дивизије су преко Сибира пребачену у Дајрен, а одатле британским бродовима на Солунски фронт. На Солунски фронт је стигло око 12.500 војника.
O ovim ljudima se dosta toga zna. Manje znamo o našima koji izginuše na austrijsko-italijanskom frontu i o našima koji pališe i žariše Mačvom u plavim AU uniformama. Predanja su ostala.
Па „швабе које говоре српски“ нису баш толико наше, углавном су из неких загребачких пуковнија. Занимљиво је да су са убијањем почели још у Семберији.
Govorim o našim momcima. Konkretno iz Obudovca. Ostalo porodično predanje. Čuo sam ga sasvim slučajno. Palilo i žarilo po Mačvi. Kući donijelo šerpi i lonaca.
Екс,то што си ти чуо и не мора бити тачно.Одмах послије првих битака КУК је пребацила Србе,али и добар дио Бошњака и нешто мало,прословенских оријентисаних Хрвата, на талијанско ратиште и источни фронт.Остали су углавном Хрвати и муслимани(они који су тада себе сматрали дијелом хрватског националног бића(околина Бихаћа и тај дио Крајине).Уколико неко исприча причу послије 1л брље,она не мора бити тачна.;)
@ Serbinum, 16.12.2015. 09:05:22
Ko je pisao o tome? Ne znam za neku knjigu ili bilo kakav relevantan izvor? Izgubio sam prađedove u tom ratu. O sudbini im baš ništa ne znam. Nisu se vratili.
Priča iz Obudovca bi trebalo da je tačna. Porodica je to dobro zapamtila jer su žestoko nagrabusili u 2. ratu. U ovom zadnjem su dobro pazili da ne naprave sličnu grešku.
Судбина готово свих српских породица у БиХ и Хрватској је слична.Страдање у 1. и другом свј.рату.И моји претци су изгинули,неки умрли од шпанске грознице 1917.,један објешен у велеиздајничком процесу,други свј.рат,породица девастирана,…у овом задњем опет жртве у широј породице,ја и отац смо хвала Богу,остали нетакнути.Уколико су твоји клали по Мачви,онда су баш били уникатни Срби.
Dva puta u tekstu se navodi da je spomenik u obliku piramide.
Da, kralj A.I Karadjordjević je bio mason.
Slava svim srpskim junacima koji su ratovali i ginuli, i kada je trebalo, i kada nije, i za koga je trebalo, i za koga nije.
Jedan jedini život nije vrijedan ni jedne države, milioni su izginuli za države i carstva kojih više nema.
zbog toga sam ljut na sve vlasti poslije ovoga poslednjeg rata. Ostala nas je šaka jada, malte ne , znamo se svi u glavu, i umjesto da čuvaju ovo malo ljudi što je preostalo poslije silnih ratova , buna i ustanaka, pogotovo da čuvaju djecu kao kap vode na dlanu, oni nas medjusobno dijele i zavadjaju. U tome je današnji režim došao do savršenstva.
Lažu nas, kradu, zadužuju, gaze, rastjeravaju nam djecu, ismijavaju nas, pljuju, šamaraju svojim lažima i postupcima, iscrpljuju bijedom , da ih sram bude.
Gledam onu Dušanketinu, namazala gubice i neobraze , i sa onim krivim gubicama laže,ceri nam se, a u jednom cugu nas je pokrala za 30 000.
Ako se ginulo za nju i njene sinove, i za gromadu i gromadiće, a jeste, jer samo oni uživaju blagodeti, neka ove države i nema. Nije zaslužila ni da postoji. Ovakvu, kakva jeste, nepravedna, neljudska, amoralna , kriminalna, zmajevska, papkarska, pogana…mrzim je.
Ја не спорим да је свега било, па и тога да Срби пале по Мачви. Али по јединицама се може видјети ко преовлађује у тим експедицијама. Нису Аустријанци правили етничке јединице, него по регионима, тако да је то било мјешовито. АЛи не може се наоснову једног Глоговца који је одликован, и на основу једног скарта који је натицао дјецу на бајонет, представити како су то радили Срби, а ето Хрвата нигдје није било. Било је и муслимана међу четницима, али ни ту не можемо говорити о некој већини.
ШикуљакM, 17.12.2015. 11:38:16 [157951
Управо тако,и у овом рату смо имали пашче звано Јован Дивљак,али такви као дивљак су били минорни.Од укупног броја српске популације у овом рату је можда 1% њих било са нашим непријатељима.Велика већина Срба је прешла у Русији на праву страну,због велике љубави према КуК,као што и ми сад волимо БиХ.:D
AU je mobilisala stotinu hiljada Srba. Pedantni kakvi jesu siguran sam da je sve to lijepo zavedeno i položeno u arhive Beča i da samo čeka da bude istraženo i priređeno. Tamo negdje u austrijskim brdima naše je groblje. Masa je naroda izginula u borbi sa Italijanima. Opet pitam – Zar se niko tim našim ljudima bavio nije?
Мој прадјед Раде Давидовић, рођен 1894. године, прешао је у Србију као добровољац, учествовао на Солунском фронту, гдје је рањен, и од посљедица рањавања умро 1925. у 32 години живота. Одликован је Карађорђевом звијездом, а држава му је дала велики посјед у Насеобини Лишња код Прњавора. Касније је комунистичка власт његовим кћеркама отела земљу и шуму. Moja бака је имала 5 година, а сестра јој непуну једну кад су остале без оца. Поносан сам на свог прадједа и трудим се да својим понашањем и дјелима не учиним ништа на срамоту честитих и славних предака, али ни потомака.
Кад ће „српска“ Бањалука подићи споменик својим борцима из последњег отаџбинског рата?
У лимбургу!
Neko od prethodnih komentatora spomenu Divjaka,ne slažem se što ga nazva paščetom. Zar psa s njim porediti? Šta ti je kriv pas da ga vrijedjaš.
Izrod, smrdonja.
Ali i u ovom današnjem mirnodopskom ratu ima smrdonja, velikih, pregolemih, pa je ono što divjak uradi je ništa spram ovim.
Ovaj nas podijeli , posvadja do krvi, djecu nam rastjera, opustoši sela i gradove, sprži Srpsku ekonomski i demografski kao da je na nju pala atomska bomba.
Danas idem glavnom ulicom, i mislim se da li u džepovima svih prolaznika zajedno ima više od jedne prosječne penzije?
U piljarama se odavno kupuju narandža , mandarina, banana na komad.
Pobi nas ovaj divljak bez ispaljenog metka.