Српска не да паре Алијагићима, поново на суд
Виши привредни суд у Бањој Луци поништио је пресуду требињског Окружног привредног суда у случају "Алијагићи" и наложио ново суђење јер није отклоњена сумња у налаз судских вјештака из Мостара који су процијенили да одузете машине предратних требињских бравара вриједе скоро два милиона марака, односно седам пута више него што су процијенили вјештаци из Српске. […]
Виши привредни суд у Бањој Луци поништио је пресуду требињског Окружног привредног суда у случају "Алијагићи" и наложио ново суђење јер није отклоњена сумња у налаз судских вјештака из Мостара који су процијенили да одузете машине предратних требињских бравара вриједе скоро два милиона марака, односно седам пута више него што су процијенили вјештаци из Српске.
Добро обавjештени извори Пресса РС из правосудних кругова тврде да је Виши привредни суд одлучио да се поново изнесу сви докази у вези са случајем у којем је браћи Салиху и Муамеру Алијагићу пресуђена нова одштета од 1,97 милиона КМ и припадајуће камате за одузете браварске машине из њихове радње.
За разлику од уобичајене судске праксе да виши суд враћа случај на ново суђење нижем суду или доноси нову пресуду на основу достављених доказа, Виши привредни суд у Бањој Луци је одлучио да предмет узме у своје руке и закаже нову расправу како би се дефинитивно утврдило откуд огромна разлика у процјени судских вјештака. Прво рочиште нове расправе, како сазнајемо, заказано је за почетак идућег мјесеца.
Претпоставља се да ће суд ангажовати новог вјештака како би се открило да ли се штета преувеличава како би Алијагићи извукли што већи новац.
Како тврде упућени, то не би било никакво чудо будући да је за Алијагиће већ доказано да су фалсификовали доказе и преувеличавали вриједност репроматеријала и машина, које су ратне требињске власти 1993. одузеле из њихове радње, у намјери да извуку што већу одштету. Управо на основу спорних вјештачења, 2006. године блокиран је жиро рачун општине Требиње јер је тамошњи суд прихватио тврдње судског вјештака да су Алијагићи у својој радњи на лагеру држали четири тоне такозваних сребрних електрода, иако, по тврдњама бројних стручњака, тако велике количине врло ретког и скупоцјеног материјала у складиштима не држе ни неки индустријски гиганти, а камоли нека браварска радња.
И у овом случају, кључни су били налази судских вјештака против којих је касније требињско Окружно тужилаштво подигло оптужницу због фалсификовања налаза у корист Алијагића. Иако је кривична пријава била поднијета и против Салиха Алијагића, он се извукао од кривичног прогона због немара Окружног тужилаштва из Требиња које је дозволило да пријава застари. Без обзира што је доказано да је случај изграђен на вјештој лажи, Алијагићи су у накнадном поступку пред Уставним судом БиХ успјели да добију одштету од још шест милиона марака, иако им је за исту ствар већ исплаћено око 1,8 милиона КМ.
da los jednom zalijepim komentar sa tb danas koji se tice ovog slucaj i atamana:Zasto
Kada razgovaram sa ljudima iz „opozicije ili vladajuce stranke“, obicno svi govore “ ma kakav Vukan“ nema on nikakve sanse. Kada pogledam komentare puna su vam usta Vukana nigdje se opozicija mnogo ne obrusava na vladajuce niti ovi obratno, svi spominju samo onog „malog“. Danas sam prosao pored marketa i gledam nasmjesena lica nasih usrećitelja na bilbordu preko puta. Sve poznata lica, među njima nažalost imaju i dva tri čestita čovjeka. Dok ih gledam sjetim se prohujalog vremena vecina ovih starijih koji se danas smijese sa bilborda SDS-a su bili „crveni“,nažalost 91 su presvukli dresove i krenuli horski onu pomalo zaboravljenu „Oj vojvodo Djurisicu“, pričali nam kako nas nacionalne stranke mogu spasiti. I naravno spasioci dodjose na vlast. Vodja spasioca uđe u kabinet načelnika opštine, ali se mnogo bolje snalazio u kamenom kiosku, tako da jedno vrijeme nismo ni bili načisto da li radi u opštini ili prodaje cigare u „kamenom kiosku“ Nažalost brzo dodje oktobar 91. Spasitelji nas povedose u rat i opet naš predsjednik šeta od kioska do opštine sada samo mnogo ozbiljniji u nekakvoj uniformi sa heklerom o ramenu.
U Trebinju se nažalost i gine, stradaju mladi ljudi, mnogo njih iz predsjednikova naselja je ispraćeno u vječnost. Predsjednik svog sina povlaci sa ratista u Necvijece, a ovaj se dokazuje švercujući oružje na Kosovo. Jedna od tih pošiljki na njihovu žalost se otkriva tako da se lanac presijeca a medju onim koji naoružava kosovske šiptare je i predsjednikov sin. Danas on brani nacionalne interese i smijesi se sa bilborda. Predsjednik radi unosniji posao on hrabro juriša na Alijagićev hangar, pljačka (spasava) imovinu, utaljuje je svom prijatelju guslaru Vujačiću. On veoma brzo finasijski „propada“ i ne isporučuje ni pola goriva od onog što je trebao ugovorom. Boža to mnogo ne sekira i on ne traži nikada 75000 litara nafte koju Vujačić „ne isporučuje“od ugovorenih 148 000.
Ljeto 95 godine, pada Krajina, kolaju priče o padu Trebinja, nažalost jedno jutro, stanovnici Trebinja masovno napuštaju grad, kolju se svinje u avgustu, goni se stoka ono malo sirotinje sto se može potjerati stavlja se u auta i bježi glavom bez obzira. Zašto, pa naveče se neki od uglednih lokalnih funkcionera SDS-a, pokupili svoje porodice i nestali iz Trebinja. Šta običan čovjek da čeka. Situaciju u tom trenutku spašava jedan hrabri čovjek general Grubač, komandant Hrecegovačkog korpusa. Naređuje blokadu svih izlaza iz grada, smiruje stanovništvo. Vojska na svu sreću ostaje pribrana na položajima. Predsjenika opštine, brine nešto drugo „da ne propadnu pare od vode u Privrednoj banci“ Predsjednik izdaje nalog nacelniku DB da se pare podignu iz banke. Dva miliona je prebaceno u platni sistem Srbije za nabavku municije, koja uzgred receno zbog blokade iz Crne gore nije nikada stigla, a za TRI milona tadasnnjih maraka se ne zna gdje su završile. Predsjednik je u svom stilu odgovarao „voda donijela, voda odnijela“. Dok se predsjednik nervirao gdje skloniti novac, drugi tadasnji funkcioneri su se trudili, da ubijede generala da predaju dio Trebinjske opštine do Volujca. Ovaj na takav dil nije pristao, a ti pregovaraci tadasnje vlasti dane provode i danas trebinjskoj crkvi i manastirima u prvom redu, krsteći se do iznemoglosti ili pokušavajući da se iskupe za grijehe koje su planirali svom gradu.
96 godina grad je spasen ali spasioca treba likvidirati, sprema se likvidacija poštenog čovjeka generala Grubača, ne igra po SDS-ovom taktu ili zna previše, napada se trebinjska kasarna, komanda Korpusa. General spasava glavu odlazi u Beograd.
Oni koji su lopinjali cijelu vjecnost nastavljaju i dalje, jedna od predsjednikovih radnica, docepava se arhive u kojoj pronalazi otpremnice preduzeča „Gorstak“ iz Niksica, kojim je izuzimao imovinu od Alijagica, predaje ih svom suprugu advokatu, a ovaj pokreće postupak za naknadu štete koju je pretrpio Alijagić. I opet u svu priču se ukljucuje predsjednik, sasataje se po Igalu sa Alijagicem i pravi nagodbu na 12 miliona maraka. Narodu je dosta svega, pohlepnu vlast kažnjava na izborima, a opštinska službenica dobija novi posao u trebinjskoj filijali PIA RS.
Dolazi nova vlast mnogo obecava, nema mnogo svojih kadrova, svi su još bojažljivi da se SDS ne povampiri. Dogadja se pljackaska privatizacija, trebinjsku privredu kupuju tajkuni SDS-a, kupili bi to i SNSD-ovci ali nažalost oni još nemaju novca za tako nešto.Novi načelnik prijeti i obećava ali u prazno a o njegovoj vladavini u nastavku.
E ovo vam je dragi prijatelji prica o nasim novim starim spasiocima koji nas pokušavaju spasiti iznova. Pitam se samo ako im je stalo do trebinja, zašto se nisu povukli a u prvi plan gurnuli mlade nekorumpiarane ljude željne dokazivanja. Pa iz jednostavnog razloga što je njima samo stalo do vlasti i pljacke.
Posted by vuk01 on Thu, 09/13/2012 – 08:55
Бога ми си добар! И онда кажу ма нису сви исти! Ови стари су сви исти! Једино вјерујем оном „малом“ (читај ВЕЛИКОМ) ВУКАНОВИЋУ! ОН ТИ ЈЕ МОРЕ ЧИСТИХ РУКУ! ЕХ ДА ЈЕ СРЕЋЕ ПА ДА ИМАМО БАРЕМ ЈОШ КОЈЕГ ВУКА ГОРСКОГ, ТРАЖИЛА БИ ЕВРОПА (курва стара) ДА МИ ЊУ ПРИМИМО А НЕ ОНА НАС!
😉