Слободан Дурмановић: Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ ?

Сарадњом Правног факултета у Бањој Луци и Фонда Историјски пројекат Сребреница, 8. фебруара 2013. одржан је научни скуп на тему "Однос према српским жртвама у сукобима током Двадесетог вијека." Кроз неколико реферата освијетљена су бар нека од најглавнијих питања везана за ову тему. Реферате су излагали проф. Срђа Трифковић, Горан Ђуран, сарадник Архива РС, Саво […]

уторак, 19 фебруара, 2013 / 09:50

Сарадњом Правног факултета у Бањој Луци и Фонда Историјски
пројекат Сребреница, 8. фебруара 2013. одржан је научни скуп на тему "Однос према српским жртвама у сукобима током Двадесетог вијека."

Кроз неколико реферата освијетљена су бар нека од најглавнијих питања везана за ову тему. Реферате су излагали проф. Срђа Трифковић, Горан Ђуран, сарадник Архива РС, Саво Штрбац из Веритаса, Стефан Каргановић – Историјски пројекат Сребреница, Милан Безер из Института за нестала лица РС.

Излагање новинара и публицисте Слободана Дурмановића носи назив: Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ. Фронтал ће овај текст пренијети у наставцима.

Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ

Слично као у Хашком трибуналу, тако и у Тужилаштву и Суду БиХ, свих ових година мало ко је одговарао за злочине над српским цивилима и заробљеницима током рата у БиХ од 1992. до 1995 године. Ова констатација заснива се на простом увиду у број и садржај казни починиоцима ратних злочина које су поменута два суда изрекла до сада. У Хашком суду изречено је укупно 41, 5 година за ратне злочине над Србима, док је за злочине над претежно Бошњацима и мањим делом над Хрватима изречено 902 године године затвора припадницима цивилне, војне и полицијске власти РС, при чему се доживотна казна рачуна као 50 година затвора. Слично је и са правоснажним пресудама изреченим у Суду БиХ: 1226 година затвора изречено је за ратне злочине претежно над Бошњацима и делом Хрватима, док је свега 109 година затвора изречено починиоцима злочина над Србима.

Некажњени злочини у Подрињу

Истина, казне које су изречене у Суду БиХ за злочине над Бошњацима, опет баш као у Хашком трибуналу, у највећем делу односе се на злочине у јулу 1995. године у Сребреници. При томе и Тужилаштво које је подизало оптужнице у том предмету, као и Суд који је доносио пресуде, углавном су се позивали на праксу Хашког трибунала. С друге стране, то тужилаштво се веома мало и веома споро служило праксом тог суда када је реч о злочинима над Србима у логорима на подручју Коњица. Односно, никако се није служило хашком праксом ни у оних неколико случајева злочина над Србима у БиХ који су утврђени у Хашком трибуналу, у ослобађајућој пресуди Насеру Орићу и осуђујујућој пресуди Расиму Делићу.

Цео један тим Одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине формиран је да би се бавио само истрагама злочина на ширем подручју Сребренице, мада никада није било назначено да се тај тим бави само истрагама злочина над Бошњацима у Сребреници у јулу 1995. године. То, међутим, произилази из поменуте праксе, јер до данас нити једна једина оптужница није подигута због злочина почињених над Србима на подручју Братунца и Сребренице током целог рата, упркос бројним пријавама које је МУП Републике Српске о томе поднео Тужилаштву БиХ.

Истина, подигнута је једна оптужница која се односи на злочине над Србима које су починили припадници Армије РБиХ чија је централна команда била у Сребреници. Реч је о оптужници за злостављање у логору „Штала“ у Церској 1992. године. Али, и то је посебна прича. Оптужница је подигнута против Ферида Хоџића, за којег је утврђено током поступка да је био шеф локалне Територијалне одбране РБиХ, те против Веиза Бијелића, који је био шеф страже у поменутом логору. Међутим, Бијелић је убрзо са тужиоцима склопио споразум о признању кривице према коме је добио 5 година затвора казне за злостављање у логору и силовање једне заробљене Српкиње, која је услед тога изгубила дете у трудноћи. Истовремено, Хоџић је у одвојеном поступку ослобођен сваке одговорности, јер судије нису биле уверене да је имао и де фацто контролу над логором, мада је током поступка било доста сведока из редова Армије РБиХ који су тврдили да је Хоџић командовао на подручју Церске, у време када су злочини почињени. Посебно је интересантно да се Бијелић није појавио као сведок на суђењу Хоџићу, иако је тврдио да му је Хоџић био надређени. Остало је, дакле, непознато зашто тужиоци, приликом склапања споразума са Бијелићем, нису инсистирали да Бијелић о томе сведочи на суђењу Хоџићу, а утолико је чудније што ни судијама, које су споразум о кривици прихватиле – то нимало није сметало. Зато није тешко закључити да ни тужиоцима није би било превише стало да покушају да изграде пирамиду одговорности у односу за злочине у логору „Штала“, иако су за то имали солидне шансе. Овде, такође, треба подсетити да су припадници Територијалне одбране Армије РБиХ из Церске и Каменице одговорни и за свирепо убиство дванаестогодишњег Слободана Стојановића, који се, након што је протеран са осталим Србима, вратио по свог пса, али му се затим изгубио сваки траг, да би његови посмртни остаци били пронађени тек касније. Обдуцент Зоран Станковић, патолог са београдске ВМА, констатовао је у свом извештају да је дечак свирепо мучен, неки од осумњичених за тај злочин налазе се у иностранству, а за злочин до данас нико није оптужен.

Када је, пак, реч о осталим злочинима на подручју Сребренице и Братунца и осталим местима у доњем Подрињу, добро је познато да је за део тих кривичних дела у Хашком трибуналу био оптужен командант Армије РБиХ на ширем подручју Сребренице Насер Орић, те да је затим ослобођен. Али, исто тако је познато да је и у ослобађајућој пресуди Орићу утврђено где су се догодили неки од злочина над Србима и паљење српских села, те да су за та кривична дела одговорне јединице Армије РБиХ са ширег подручја Сребренице. Па, ипак, за та кривична дела Тужилаштво БиХ до данас никога није оптужило, а једино што се зна је да се о томе истрага води, како кажу у том тужилаштву. Осим безобзирног разарања неколико српских села(Јежестица у два наврата, Брађевина и Ратковићи) , у та кривична дела спадају, рецимо, и злостављање и убиства заточених Срба у логорима и затворима у Сребреници. Међу њима су и били и неки од заточеника из већ поменутог логора „Штала“ које је у Сребреницу, по сведочењу самих припадника Армије РБиХ у Суду БиХ, довео лично Орићев заменик Зулфо Турсуновић, особа која је у извештајима МУП-а РС поднесеним Тужилаштву БиХ означена као осумњичена за бројне ратне злочине над Србима на ширем подручју Сребренице. Но, Турсуновић је преминуо прошле године, а једино се зна да је за живота био позиван у Тужилаштво БиХ да да изјаву о околностима у којима је током рата деловао. Значајно је поменути да је, након ослобађања у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини отворило нову истрагу против Насера Орића као осумњиченог за убиства српских заробљеника. Орићева одбрана се жалила Хашком трибуналу, али је тај суд дозволио да се истрага даље води у БиХ, јер је реч о кривичним делима која нису била обухваћена оптужницом Хашког тужилаштва. Међутим, тај предмет је још пре неколико година преузело Тужилаштво БиХ, а до данас је остало непознато шта се догодило са том истрагом против Орића.

Овде смо, дакле, поменули само то како Тужилаштво БиХ није учинило ништа да подигне иједну оптужницу за она кривична дела над Србима на ширем подручју Сребренице која је утврдио и Хашки трибунал. Када се томе дода низ осталих кривичних дела за која постоје основи сумње да представљају ратне злочине, те да су још увек живи низ осумњичених припадника Армије РБиХ – постаје јасно да у Тужилаштву БиХ неће, не могу или не знају да процесуирају одговорне за те злочине. При томе, ваља знати да се у извештају МУП-а РС из 2005. године наводе имена нешто мање од 900 српских жртава у горњем Подрињу – које су имали статус цивила или ратних заробљеника у тренутку када су убијени, а да је међу њима велики број старих и непокретних особа, девојака, жена и деце. Истине ради, ваља рећи да је оптужницу за убиство једног српског цивила подигло бијељинско Окружно тужилаштво, али су оптужени припадници сребреничке јединице Армије РБиХ ослобођени те оптужбе у процесу пред Окружним судом, пошто је наводно утврђено да је убиство извршио припадник те војске који више није међу живима.

И то је, у најкраћем, за сада све што је у БиХ учињено на кажњавању одговорних за злочине над Србима у горњем Подрињу.



0 КОМЕНТАРА

  1. Г. Дурмановић, ништа ново. Никог од званичне власти у РС уније брига што се ово дешава. Волио бих да Ви направите интервију са званичницима РС, о овом. У РС, у власти, постоји некакво прећутно мишљење да то што се суди неким Србима за ратне злочине, то њих није брига. Зар вам није најбољи показатељ случај ген.Ђукића. Друго важно питање је питање примјене закона. Суд БиХ, у зависности од националне припадности примјењује КЗ СФРЈ или КЗ БиХ.Скоро сам чуо још један фрапантан податак да се предмети који се преносе из Тужилаштва БиХ, на нижа тужилаштва, они предмети без доказа или гдје су докази „покрадени“. Правосудни званичници на нивоу БиХ, су тренутно преокупљени „намјештањем“ позиција у будућем Апелационом суду БиХ. С друге стране, неки за „одрађен“ посао у правосудним институцијама БиХ, чекају нова намјештења. Тако је јавна тајна да Ваша бјељинка,(рођ.у Бијељини), Медџида р. Беговић Кресо, чека амбасадорстко намјештење.