Реорганизација Брчко дистрикта – приједлог рјешења

Власти у Републици Српској сматрају да су давно стечени услови за окончање супервизије у дистрикту Брчко, те очекују да ће до краја маја 2012. бити завршена фаза транзиције управљања ОХР-а у дистрикту.

Пише: Горан Николић

РС очекује да ускоро институције власти у дистрикту сасвим преузму одговорност за његово функционисање (иначе, РС је недавно отворила своју канцеларију у Дистрикту, где грађани који су се определили за држављанство РС могу у свом мјесту становања да регулишу многа питања административне природе). С друге стране, исто не мисли председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић који је упутио писмо амбасадорима земаља чланица Управног одбора Савета за провођење мира у којем је оценио да нису стечени услови за окончање режима супервизије за Брчко дистрикт. Он је навео да и поред тога што је статус дистрикта регулисан коначном одлуком Арбитражног трибунала, Статутом дистрикта и Амандманом И на Устав БиХ, проблем то што су друга питања и надлежности регулисани одлукама ентитетских влада или парламената, те да стога постоји опасност могућег једностраног поништавања тих одлука од влада или парламената, мислећи пре свега на РС, који су их донели.

Ситуација у Брчком донекле подсећа на стање у Мостару, које се тренутно чини тешко решивим. Док су пре шест година већина и Хрвата и Бошњака били за опстанак шест градских (етничких) општина, данас се доминантна бошњачка странка у граду на Неретви (СДА) залаже за повратак на старо стање док се Хрвати, који би имплементацијом одлуке Уставног суда могли да фактички владају градом, противе. У Мостару се и ефемерна питања у градском парламенту претварају у етничка јер постоји бојазан код оба народа да не дођу и ситуацију да не буду "своји на своме". Нешто је мање напета ситуација у Дистрикту, али је далеко од тога да је том граду, који је добио огромне донације и инвестиције, идилична међунационална ситуација, док је и економско стање знатно погоршано. Иначе, Брчко је једина општина у БиХ која нема апсолутну етничку већину неког народа, али опасност да две нације гласају конзистетно против треће тренутно је спречена правилима супервизора, која би могла, на крају крајева, одлуком Уставног суда БиХ да буде доведена у питање као и у случају Мостара (јер нпр. не може нечији глас више вредети).

Према одредбама арбитражног трибунала за Брчко дистрикт БиХ, та општина је постала кондоминијум (сувласништво) ентитета. Једини закони који важе на подручју Дистрикта су они које је изгласало локално законодавно тело, те закони изгласани на нивоу државе БИХ (важе и државни симболи). За праћење имплементације Арбитражне одлуке одређен је посебан Супервизор, који практично има одрешене руке, као и ОХР на нивоу државе. рбитражна одлука је одредила и да ће супервизија у бити окончана када институције власти Дистрикта биду способне саме да функционишу без „помоћи" странаца. О будућности супервизије ће се расправљати на седници Савета за имплементацију мира у мају ове године. Одлука ће зависити од процене да ли је Брчко дистрикт довољно способан да, након окончања супервизије, делује функционално.

Желећи да убрза одлазак ОХР и супервизора из Брчког крајем претходне године Влада РС је, под притиском странаца, „избрисала" административну границу овог ентитета која пролази кроз Брчко дистрикт БиХ. Иначе, већ су налогом супервизора за Брчко 2006. укинуити ентитетски закони на подручју Дистрикта и проглашен је престанак правног значаја међуентитетск

Индикативно је да се у извештају Међународне кризне групе са краја 2011. наводи да је време за затварање међународне супервизије дистрикта. Истиче се да је за Брчко неопходна нова стратегија и останак Арбитражног трибунала у смислу безбедносног механизма. У случају озбиљног нарушавања аутономије Брчког, сматрају да би трибунал поново могао да отвори супервизију. Наводи се да Брчко има проблем са унутрашњом политичком функцијом власти. Сматрају да је потребно отварање канцеларије ЕУ у Брчком која би заменила ОХР. Потенцира се да се задржавањем супервизора, као некога ко сноси завршну одговорност у Дистрикту, даје могућност локалним политичарима да на лак начин избегну коначно прихватање одговорности. Дакле, по МКГ, локални политичари, институције за спровођење закона и судство треба да преузму одговорност.е границе у Дистрикту.
Контуре новог предлога

Није спорно да је главни узрок нефункционалности Дистрикта то што се представници три народа плаше да би могли да буду мајоризовани (слично као у Мостару, где су Бошњаци против идеје један човек један глас, као што су и Срби и Хрвати против такве идеје на нивоу БиХ). Примећујући колико је битан етнички елемент супервизор је у увео правило по коме представници сва три народа, из различитих странака, морају бити заступљени у парламенту Дистрикта, ротирајући челне позиције. Слично је и у другим органима власти, судству, полицији, тужилаштву.

Базична идеја аутора овог текста је да се, као Мостар до 2006, град подели овога пута на девет општина, које би биле географски одређене и имале етничку већину Срба, Бошњака или Хрвата. Две од тих општина биле би градске. Кључни мотив за овакав предлог је тај да би се спуштањем сета надлежности на општински ниво практично елиминисала потреба за националним кључевима и снажно повећала ефикасност одлучивања генерално. Вероватно би овим предлогом најзадовољнији били Хрвати, који би добили две општине (Бодериште и Улице-Равне), који су иначе маргинализовани на нивоу Дистрикта. Срби и Бошњаци имали би по једну градску и по две, односно три рубне општине. Срби би могли да буду незадовољни јер тзв. "српски етнички простор" био и на овај начин прекинут (просто зато што Бошњаци доминирају у делу града западно од Брке), док би бошњачка идеја о томе да би ако постану већина могли да доминирају градом била фактички онемогућена (Горњи Рахић, Брка и Шаторовићи били би центри три рубне градске општине са бошњачком већином). У сваком случају, и страх од распада БХ и и страх од мајоризације у Дистрикту би на овај начин били смањени, и сва три народа би се више фокусирала на животна питања. Трећи страх, онај од тога да би сукоб у БиХ могао управо да почне у Брчком, такође би био смањен, јер би се на неки начин знало шта је "линија компромиса". Градске општине би само потврдиле постојеће етничке линије (то би можда било компликовано нпр. у Новом Брчком), које се иначе не поклапају са некадашњим ентитетским, односно знатно су неповољније за Србе. Избори за Дистрикт би могли да буду одржавани у девет изборних јединица (градских општина) које би давале фиксиран број мандата, што би значило да избори нису попис, како што то обично бива у Брчком.

Када је у питању надлежност БХ и надлежност ентитета и ту би могао бити направљен нови компромис који би обичним људима донео нпр. јефтинију струју или једноставнију здравствену заштиту. Питање школства би нпр. могло бити пренето са градских општина на ентитете, док би нпр. тужилаштво и судство могло бити на нивоу БиХ. Могући су и додатни слични аранжмани. Јасно је да би ово имало и позитивне економске реперкусије, јер би функционисање града са невероватним бројем фактички државних надлежности, постало јефтиније. Питање које се већ поставља, а то је представљање Дистритка у органима БиХ могло би да буде решено тако што би Брчко имало директне представнике у парламенту БиХ, док би с друге стране у ентитетским парламентима општине са већином Хрвата и Бошњака гласале на изборима за скупштину ФБИХ, а три српске градске општине за парламент РС.

Граду би нпр. остале надлежности над убирањем разних пореских прихода (и део од 3,55% коју ми иде од индиректних пореза, док би други део од истих 3,55% ишао градским општинама). Град би могао да активно утиче на развој великих инфраструктурних пројеката. Дистрикту би остале одређене градске службе, комунална предузећа, градске болнице, факултети и наравно секретаријати. С друге стране, градске општине биле би одговорне за функционисање домова здравља, основних и средњих школа, вртића. Посао у вези са грађанским стањима и матичним књигама би се могао обављати обједињено (у надлежности градске управе).

На градске општине би требало пренети право својине над имовином и њеним располагањем. Градске општине би могле да учествују у предлагању пројеката, те и стратегије развоја града, који би били финансирани из буџета града. Надлежности градских општина биле би и у домену комуналних делатности, инфраструктуре и урбанизма. Неградске општине могле би да имају своје комуналне системе (нпр. водовод, канализација).

Градске општине би до новца могле доћи и могућношћу да постављају објекте на јавној површини без сагласности града, исто као и рекламе и средстава оглашавања (могле би и да врше доделу земљишта у закуп ради легализације бесправно изграђених објеката). Требало би и део надлежности за подстицај развоја пословања малих и средњих предузећа пренети на градске општине. На крају, градске општине могле би добити могућност да аплицирају за реализацију државних и међународних пројеката.