Ратни министар хрватског МУП: Било нам је тешко, одвајали смо цивиле од цивила-непријатеља

Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић признао је у Осијеку на суђењу Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, оптуженим за убиства и прогон српских цивила у Сиску, да су власти ликвидирале цивиле и да су зато имале добре разлоге?!

"Јесмо ли или нисмо некога убили? Јесмо! Рат се не може добити да се не усмрти непријатељ" – рекао је Векић.

Он је објаснио да су ратне власти Хрватске "имале велики проблем, а то је да препознају ко су тзв. цивили међу непријатељима".

"Је ли цивил онај ко се тако облачи, а има скривене намјере и непријатељски је настројен" – рекао је Векић, не објашњавајући на основу чега се могло препознати да неки српски цивил има "непријатељске намјере".

"Ако је било потребно – такви људи су ликвидирани. То смо морали чинити" – рекао је он, понављајући причу о "петоколонашима" и "агресији".

"Био је рат, а што се тиче тога шта је у рату дозвољено или није, то је друга прича" – истакао је Иван Векић на Жупанијском суду у Осијеку.

Владо Миланковић /50/ и Драго Бошњак /54/, који су окривљени за ратни злочин над цивилима и ратним заробљеницима српске националности на подручју Сиска и Бановине током 1991. и 1992. године, при чему су 24 особе убијене, а бројне друге противправно привођене, затваране, мучене и злостављане, изјавили су да се не осјећају кривим.

Ријетки свједоци који су се одважили да јавно проговоре о околностима под којима су одвођени сисачки Срби, описивали су униформисане особе са маскама на лицу, које су одводиле њихове ближње са радних мјеста, пресретали их на улици или упадали у њихове куће ноћу, током полицијског часа, и одводили их у непознато.

Најхрабрија међу њима Вјера Солар у много наврата је јавно свједочила о убиству своје деветнаестогодишње кћери Љубице Солар, коју је непознати снајперист 17. септембра 1991. убио кроз прозор њеног стана у центру Сиска.

Свједочила је и о јаловим покушајима да полицију и суд подстакне на то да се темељитије позабаве тим и другим случајевима ликвидација сисачких цивила.

Говорила је и о поражавајућој пресуди којом јој је у децембру 2009. наложено да плати 84.000 куна парничних трошкова, након што је суд пресудио да "нема основе да јој се досуди материјална одштета за губитак кћери".

Стојанка Тривкановић из Сиска је још у новембру 2001. године недјељнику "Глобус" испричала потресну причу о потрази за супругом и двојицом синова које су 25. августа 1991. године, у вријеме ручка, пред породичном кућом у сисачком насељу Зелени Бријег, у бијели комби угурали наоружани мушкарци у војним униформама без ознака.

Кад је избезумљена од страха у згради сисачке полиције упитала тадашњег начелника Ђуру Бродарца гдје да тражи синове и мужа, одговорио јој је: "Тражи их у мртвачници".

Неколико дана касније из мртвачнице сисачке болнице телефонирали су јој да дође и преузме супругово тијело, пронађено је на обали Саве код мјеста Гушће. Тијела синова Зорана /22/ и Берислава /17/ до данас није пронашла.

Ивица Бишћан /41/ једини је преживио покољ породице Вила у Сиску 25. августа 1991. године, када су убијени Марко и Евица Вила и њихови синови Жељко, Душан и Млађо.

Убице су Бишћану, који је становао код породице Вила, поштедјеле живот након што је утврђено да је – хрватске националности.