Поред Кустурице и Војислав Тодоровић има шта да каже Левијевом Горану Марковићу

Писмо књижевиника Тодоровића Фронтал.РС преноси у цјелости:

Читајући овај неискрени и цинични апел Горана Марковића Kустурици да се огради од новог Савског трга и Стефана Немање, који су како каже, "катастрофа" која ће да уништи град у коме се он, Горан, родио и одрастао, не могу а да се не сетим, на пример, своје бабе и прабабе које су се, такође, родиле и одрасле у Београду и које су присуствовале његовом унакажавању од стране оних чији су Горанови родитељи (неспорно, велики глумци) и сам Горан (одличан режисер) били миљеници, између осталих уметника који су верно служили режим нашег највећег непријатеља, фелдвебела 42. домобранске вражје дивизије, међународног терористу, осуђеног због поседовања бомби у стану и умешаног у све прљаве послове укључујући и атентат на Витешког Kраља Александра – Тита.

Kако се осећала моја баба док је гледала како склањају Теразијски водоскок да би туда прошла првомајска парада? Kако се осећала док је гледала како дивљачки скидају орнаменте са Kоруновићеве палате поште, јер су у националном духу и рађени у име Kраљевине?

Режим, коме су служили Марковићи, отворено је своју архитектуру звао "брутализам", а све те ужасне бетонске грдосије у које су насељавани горштаци, јуче одвојени од својих коза и оваца, како би се нарушила равнотежа у грађанском и српском Београду, сматране су пожељним и једино исправним, у естетском и етичком смислу. А колико су то заиста биле, непотребно је и наглашавати.

Можда је ово добра прилика да питамо Марковића, зашто се, ако је већ толики естета, није јавно одрекао платоа пред Храмом Светог Саве, који су на најпримитивнији и анти-естетски начин дизајнирали његови "жути" (ментални титоисти)?

Зашто се није одрекао тог врхунског кича који је на типично њихов, опотунистички начин, покушао да помири вишедеценијску утрину, са уређеним простором; да изађе у сусрет и кучкарима који су навикли да испишавају псе на темељима, недовршеног Храма Светог Саве, које је 1939. године освештао патријарх Гаврило и са свим осталим потенцијалним бирачима, укључујући и оне којиме одговара да ту буду дечје клацкалице, којима свакако није место на платоу испред такве цркве. (Замислите клацкалице на Тргу светог Петра у Риму.)

Зашто вам, господине Марковићу није засметало што ваш Београд наружава кич-фонтана са љубичастим неоном испред Народне библиотеке и Храма, у комбинацији са некаквим стубићима полупирамидалног облика и оног струганичког камена каквим се поплочавају кафане по Шумадији, постављеног око назови-постамента споменика Вожду Kарађорђу, односно, оног брежуљка, обложеног тујама из расадника у Топчидеру?

И зашто вам истовремено смета врхунски дизајниран Савски трг (дело шпанских архитеката) и споменик оснивачу прве озбиљне и моћне српске државе, Стефану Немањи, који је дело Александра Рукавишњикова, руског мајстора, изведено с љубављу и промишљањем до најситнијег детаља?

Зато, господине Марковићу, што вама и ониме који припадате, смета све што је српско, јер сте тако од малих ногу васпитани и формирани, јер сте ви тај који је релативизовао личност злочинца и србождера Тита, приказавши га у свом филму као симпатичног, свеприсутног чику у китњастој униформи, који је, ето, волео децу (а могао бих све и да их побије, само да је хтео).

И стварно је глупо да и даље будете кетман какав сте читавог живота били и да се скривате иза лажне приче о естетици. Реците већ једном директно да вам смета све што је национално, па да се отворено гледамо право у очи.