По ултиматуму се рат познаје: Вијек од почетка аустро-угарске агресије на Србију

Српској влади је, 28. јула 1914. поштом стигао телеграм из Беча, којим је Аустроугарска објавила рат Србији. Исте вечери, аустроугарски ратни бродови, монитори започели су бомбардовање Београда….

Аустро-Угарска је тог 28. јула 1914. објавила рат Србији, а тиме је, како ће се испоставити, почео и Велики рат.

Објава рата упућена је Београду у пријеподневним сатима, обичном телеграфском поштом.

Телеграм је садржавао три реченице.

У првој је стајало да влада Србије није “на задовољавајући начин одговорила на ноту” из Беча, достављену 23. јула, односно на ултиматум.

Потом је слиједио став да је отуда Аустро-Угарска “принуђена да се ослони на силу оружја”.

А трећа, посљедња реченица гласила је: “Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

Аустроугарска објава рата је иначе стигла на начин на који никада раније једна земља није објавила рат другој – поштом, тако да су је сви могли прочитати. Никола Пашић, предсједник српске владе и министар иностраних послова, примио ју је у нишком хотелу „Европа”, док је ручао. Поштар који му је уручио ратну објаву касније је посвједочио да су прве Пашићеве ријечи биле: „Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи.”

Због необичног начина на који је стигла аустроугарска депеша многи, у првом тренутку нису повјеровали у њену аутентичност. Ово тим прије што се становништво, мада је знало да је рат на помолу, и даље потајно надало да до оружаног обрачуна неће доћи. Зато је наслов ванредног, бесплатног издања „Политике” од 28. јула, објављен преко цијеле стране гласио „Рат није објављен”. Нажалост, још истог дана показало се да је депеша која је стигла из Беча – истинита. Аустријски монитори (ратни бродови ) отпочели су 28. јула увече бомбардовање Београда које је без престанка трајало наредних седам дана. То бомбардовање било је увод у рат, највећи које је човјечанство до тада видјело…

Сутрадан је Франц Јозеф, цар Аустрије и краљ Угарске, објавио ратни проглас “народима” његове земље, у којем је стајало да је приморан “да се лати мача у циљу одбране части”, те да је “царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор”, али без успјеха, и то туђом кривицом.

Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити “мали рат” који ће врло брзо бити окончан успјехом.

Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевало да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати.

Ултиматум

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старјешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савјестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдјевању оружјем. Нити има било шта што би човјека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је послије сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској… Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација… Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завјере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвјете Љуба Јовановић, који се први јавио за ријеч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута прије истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”, али би Србија у овде прихватила међународну расправу и савјете.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд. Пашићева посјета трајала је 10 мунта. Гизл је ускоро сјео у већ спремљена кола и убрзо прешао у Земун.

Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дјела истовјетне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије.

Како се тим чином догодио прекид дипломатских односа, влада Краљевине Србије објавила је, такође у изузетно помирљивом тону, манифест у којем је стајало: “Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које, уверени смо желе исто тако да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је аустроугарски посланик вечерас изјавио у име своје владе да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност…”

Већ сутрадан, 26. јула, услиједила је мобилизација, а истог дана мобилизацију је објавила и Аустро-Угарска.

Заправо, указ о мобилизацији цјелокупне војске издат је 25. јула у 22 сата, а за први дан мобилизације је одређен 26. јул.

Одмах потом формирана је Врховна команда српске војске на чијем се челу нашао генерал Степа Степановић, као заступник тренутно одсутног војводе Радомира Путника.

Врховна команда је одмах пресељена у унутрашњост земље, у Крагујевац, пошто се Београд тада налазио на самој граничној линији.

Истовремено је услиједило наређење да се Двор, Влада, државна надлештва, Народна банка с трезорима, државна архива и Пресбиро упуте у унутрашњост земље.

Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском засједању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу.

Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса.

Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије сломи Француска.

Нијемци су веровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом су намјеравали да се све снаге усмјере према Русији.

Дан након објаве рата, 29. јула, регент Александар Карађорђевић објавио је проглас народу: “На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат… Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…”

Тог 29. јула руски цар Николај II је објавио дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост.

Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа је објавила рат Русији.

Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској.

Пошто је Белгија одбила њемачки захтјев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Њемачкој.

Све је то неспоразум

Професор историје и права на Универзитету у Питсбургу Роберт Хејден рекао је да нико у савременој Европи данас није спреман да помене да је напад Аустро-Угарске на Србију била ратна агресија, док ЕУ сматра да је то био неспоразум.

"Нико није спреман да помене да је то била агресија Аустро-Угарске и Њемачке на Француску и Белгију, а камоли на Србију", рекао је Хејден за "Политку", коментаришући зашто 28. јул, датум почетка напада Аустро-Угарске на Србију није добио своје мјесто у обиљежавању стогодишњице почетка Првог свјетског рата на европском нивоу.

Он је оцијенио да је сада консензус у Европи да је Први свјетски рат био историјска грешка, неспоразум и да је то мање-више званична идеологија ЕУ.

"Изгледа да су коначно побиједили Аустријанци и Нијемци. То је била њихова прича од самог почетка да се рат десио због агресије Србије на Аустроугарску и да су они морали да нападну Србију због тога", каже Хејден.

Он наводи да му је било интересантно за вријеме обиљежавања стогодишњице Сарајевског атентата да су овдашњи историчари и јавност углавном прихватили тај атентат као кључни датум почетка рата, што никада није био српски став.

"То није био став ни међународне заједнице. Једини добар исход тог рата била је забрана агресије у међународним односима. То је био једини добар резултат тог рата и то је сада потпуно заборављено", навео је Хејден.